Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Zbog neefikasnog postupanja suda u radnom sporu, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Petrovića iz Alibunara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Petrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 964/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Petrović iz Alibunara podneo je 22. decembra 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 33/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 29. novembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog AD „Jedinstvo“ iz Vranja, radi isplate manje isplaćene zarade, dnevnica za službena putovanja, naknade za topli obrok i regresa za korišćenje godišnjeg odmora; da do podnošenja ustavne žalbe postupak nije u celini okončan; da mu je zbog propusta suda u zakazivanju ročišta i odlaganju istih, kao i zbog čestih promena postupajućih sudija, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 964/11 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, dana 30. novembra 2004. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog AD „Jedinstvo“ iz Vranja, radi isplate manje isplaćene zarade, dnevnica za službena putovanja, naknade za topli obrok i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od decembra 2000. godine do decembra 2004. godine. Po tužbi je formiran predmet P1. 1158/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 3. februara 2005. godine, kada je određeno sprovođenje ekonomsko–finansijskog veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka S. B. iz Vranja dostavljeni su sudu 13. aprila iste godine. U toku 2005. godine sud je zakazao još tri ročišta koja nisu održana (jedno jer je tužilac tražio odlaganje, jedno jer se veštak nije dostavio dopunski nalaz, dok za jedno nije naveden razlog neodržavanja).

Rešenjem Opštinskog suda P1. 1158/04 od 24. januara 2006. godine određeno je novo ekonomsko–finansijsko veštačenje preko veštaka A. S. iz Vranja. Ročišta zakazana za 20. mart i 19. maj iste godine nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. Opštinski sud je rešenjem P1. 1158/04 od 11. jula 2006. godine izuzeo veštaka A. S. iz Vranja i za veštaka odredio T. A. Nakon toga, još dva ročišta u 2006. godini nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje.

Veštak T. A. je nalaz i mišljenje dostavio 16. januara 2007. godine. U toku 2007. godine održana su dva ročišta, dok pet nije održano (po dva na predlog parničnih stranaka radi naknadnog izjašnjenja na nalaz veštaka, odnosno radi dopune veštačenja, te jedno zbog toga što tuženom nije dostavljen dopunski nalaz veštaka).

Tužilac je podneskom od 30. oktobra 2007. godine povukao tužbu u delu kojim je tražio isplatu manje isplaćene zarade i naknade za topli obrok, dok je u preostalom delu precizirao tužbeni zahtev, pa je od suda tražio da obaveže tuženog da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 2.538,29 dinara, a na ime dnevnica za službena putovanja iznos od 205.313,00 dinara.

Delimičnom presudom Opštinskog suda P1. 1158/04 od 30. maja 2008. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2002. godinu isplati 2.538,29 dinara.

Ročište je nakon donošenja navedene delimične presude održano 18. maja 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P1. 33/10.

Rešenjem Osnovnog suda P1. 33/10 od 17. marta 2010. godine određeno je usaglašavanje nalaza veštaka. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu u maju iste godine.

U toku 2010. godine održana su dva ročišta, dok dva nisu održana (jedno na predlog parničnih stranaka radi naknadnog izjašnjenja na nalaz veštaka i jedno na predlog tužioca).

Presudom Osnovnog suda P1. 33/10 od 20. jula 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime dnevnica za službena putovanja isplati iznos od 205.313,00 dinara. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2653/10 od 7. oktobra 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda P1. 33/10 od 20. jula 2010. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 964/11.

Tužilac je 16. januara 2013. godine precizirao tužbeni zahtev.

Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, Osnovni sud je presudom P1. 964/11 od 7. februara 2011. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 1415/13 od 7. februara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda P1. 964/11 od 7. februara 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak započeo 30. novembra 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, te da je pravosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1415/13 od 7. februara 2014. godine . Navedeno trajanje postupka od preko 9 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podno sioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po našanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko devet godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da radni spor zahteva hitnost u postupanju, te period neaktivnosti Opštinskog suda nakon donošenja delimične presude P1. 1158/04 od 30. maja 2008. godine, imajući u vidu da je od donošenja navedene delimične presude do januara 2010. godine održano samo jedno ročište 18. maja 2009. godine. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac svojim postupanjem doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da tri ročišta tokom postupka nisu održana na predlog parničnih stranaka radi naknadnog izjašnjenja na nalaz veštaka, a dva na predlog tužioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 964/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u tači 1. izreke usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosioca dužem trajanju postupka, kao i sam zahtev podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić