Ustavna žalba zbog nezakonitog prestanka službe civilnog lica u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je prestanak službe podnositeljke bio zasnovan na proizvoljnoj primeni prava, bez jasnih dokaza o razlozima za otkaz i bez primene propisanih kriterijuma.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Mandić iz Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Mandić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 27461/10 od 18. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 27461/10 od 18. oktobra 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse - Uprava za vojno zdravstvo broj 32-230 od 3. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Mandić iz Beograd podnela je, 21. decembra 2012. godine, preko punomoćnika mr Dragana Pašića , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 27461/10 od 18. oktobra 2012. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 18, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe, odnosno da je to radno mesto ukinuto, kao i da prvostepeni organ nije prethodno pokušao da podnositeljki obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, iako je to bila njegova zakonska obaveza. Ističe se da ne postoje konkretni pisani kriterijumi i merila koji su primenjeni na podnositeljku ustavne žalbe, čime je stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, te da Upravnom sudu naloži da sprovede novi postupak u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1279 Beograd int. broj 2581-3/08 i Upravnog suda U. 27461/10, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1279 Beograd pov. broj 489-44 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Ljiljani Mandić , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u VP 1279 Beograd, na radnom mestu stomatološki tehničar u Odeljenju za bolesti usta i zuba Stomatološke pomoći Vojnomedicinskog centra Novi Beograd , prestaje služba 10. maja 2005. godine, do kada je utvrđen otkazni rok u trajanju od 30 dana. U obrazloženju rešenja je navedeno da je na osnovu Odluke ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine radi racionalizacije i smanjenja broja zaposlenih civilnih lica na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore i ustanova na budžetu, utvrđeno da su, saglasno odredbi člana 143. sav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, ispunjeni uslovi za prestanak službe podnositeljki, bez njene saglasnosti.

Rešenjem Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za zadravstvo Up-2 broj 47-2 od 6. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG 826/06 od 4. septembra 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da se u spisima predmeta ne nalazi akt na osnovu koga je utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može ispitati da li je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) navedenog zakona. Stoga je taj sud ukazao tuženom organu da je u ponovnom postupku dužan da pravilno utvrdi sve činjenice koje su bitne za odlučivanje i da za svoju odluku da na zakonu zasnovane razloge.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je doneo rešenje UP-2 broj 58-2 od 24. decembra 2008. godine, kojim je usvojio žalbu podnositeljke, poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je 8. januara 2009. godine u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 2581-3/08, kojim je utvrđeno da je podnositeljki prestala služba, bez njene saglasnosti, sa danom 10. majem 2005. godine, do kada je utvrđen i otkazni rok u trajanju od 30 dana.

Odlučujući o žalbi podnositeljke, drugostepeni organ je 1. aprila 2009. godine doneo rešenje UP-2 broj 30-2 kojim je istu odbio. Drugostepeni organ je naveo da je "kao nesporno utvrdio, a nakon neposrednog uvida" u Odluku o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, da je tom odlukom, pored ostalih radnih mesta, izvršena izmena i dopuna formacije VP 1279 Beograd i da je po toj izmeni na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa 17 na 16. Isti organ je uvidom u akt Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12490-5 od 4. decembra 2008. godine utvrdio da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud je presudom U. 8653/10 (2009) od 20. maja 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da je i dalje ostalo nejasno da li je radno mesto podnositeljke ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca sa 17 na 16, kako se navodi u drugostepenom rešenju, kao i da o tome u spisima predmeta ne postoje dokazi. Isti sud je našao da u spisima predmeta nema dokaza ni o tome da je podnositeljki pokušano da se obezbedi jedno od prava iz člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije, posebno navodeći da nedostaje izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje o mogućnosti zapošljavanja podnositeljke sa srednjom stručnom spremom u zvanju stomatološki tehničar.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje int. broj 32-230 od 3. septembra 2010. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. januara 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prilikom smanjenja broja izvršilaca primenjen "kriterijum i procedura" po kojoj su nadležne starešine, imajući u vidu potrebu posla i obezbeđenje normalnog funkcionisanja službe, predložile spisak lica kojima služba prestaje zbog smanjenja broja izvršilaca, među kojima se nalazila i podnositeljka ustavne žalbe; da je proveru podataka sa tog spiska vršila radna grupa Sektora za materijalne resurse, obrazovana po naređenju pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse pov. broj 622-1 od 15. aprila 2005. godine, prikazujući detaljan pregled svih lica sa spiska prema stručnoj spremi, dužini staža osiguranja i godina starosti, stambenom obezbeđenju, socijalnom i bračnom statusu, kao i drugim "elementima" za koje je koordinator radne grupe procenio da su potrebni; da je završnu kontrolu navedenog spiska lica vršila Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, kao "najviši organ u čijoj su nadležnosti kadrovi i kadrovska problematika". Drugostepeni organ je potom, kao i u svom prethodnom rešenju, naveo da je činjenicu smanjenja broja izvršilaca utvrdio "neposrednim uvidom" u Odluku ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, dodajući da istu činjenicu dokazuje i potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 2. oktobra 2009. godine . Takođe se pozvao i na potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12490-5 od 4. decembra 2008. godine, koja "dokazuje" da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni organ je utvrdio da je na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena na dan prestanka službe došlo do smanjenja broja izvršilaca i da su u konkretnoj pravnoj stvari "u celosti" ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 27461/10 od 18. oktobra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nakon što je izložio činjenično stanje koje "proizlazi iz spisa predmeta i obrazloženja drugostepenog rešenja", Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ utvrdio da je radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena bilo "ukinuto" na dan prestanka službe, 10. maja 2005. godine, kao i da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, zbog čega su "u celosti" bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe, bez njene saglasnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe , relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice, po svom uverenju , odlučuje k oje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da se č injenice i okolnosti iz stava 1. ovog člana utvrđuju i prava i pravni interesi iz tog stava ostvaruju se i štite u skraćenom postupku (član 131.) ili u posebnom ispitnom postupku (čl. 132. i 133.) (član 125. stav 2.) .

Odredbama člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 36/94, 42/94, 9/00 i 44/02 ), koja je bila na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci Srbije i Crne Gore, bio je propisan postupak koji se sprovodio u slučaju stavljanja na raspolaganje civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu.

Odredbama člana 44. navedene uredbe, koje su izmenjene članom 12. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG" broj 32/05) , koja je stupila na snagu 13. avgusta 2005. godine, bilo je propisano: da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija (stav 1.); da se k omisija iz stava 1. ovog člana sastoji od najmanje tri člana, da se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, te da se pri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da u upravnom postupku nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga bi se utvrdilo da je smanjen broj izvršilaca ili da je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, kao ni dokaz da je pre prestanka službe pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da nisu postojali "konkretni pisani kriterijumi i merila" koji bi bili ocenjivani prilikom donošenja odluke o prestanku njene službe u Vojsci. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava , pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi . Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre odlučivanja o prestanku civilne službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud ocenio da je pravilno drugostepeni organ u ponovnom postupku utvrdio da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena, iako iz dokaza navedenih u obrazloženju osporene presude i rešenja organa uprave proizlazi da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine , koja je služila kao dokaz za utvrđivanje odlučne činjenice o smanjenju broja izvršilaca , kao ni potvrda Ministarstva odbrane - Uprava za organizaciju - Sektor za politiku odbrane od 2. oktobra 2009. godine, za koju se u drugostepenom rešenju od 3. septembra 2010. godine navodi da je pribavljena "u svrhu dokazivanja ukidanja radnog mesta". Stoga je Ustavni sud našao da se iz rešenja nadležnih organa i osporene presude Upravnog suda, kao i dostavljenih spisa predmeta, i dalje ne može jasno zaključiti da li je konkretno radno mesto ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca, kao i da li postoje dokazi na osnovu kojih je utvrđena navedena odlučna činjenica.

Povodom navoda podnositeljke da nisu postojali "konkretni pisani kriterijumi" na osnovu kojih je odlučeno da samo njoj prestane služba na radnom mestu na koje je bila raspoređena, Ustavni sud ukazuje da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Ustavni sud konstatuje da su drugostepeni organ i Upravni sud u obrazloženjima svojih odluka naveli da je u konkretnom slučaju "primenjen kriterijum i procedura" na osnovu kojih su nadležne starešine, imajući u vidu potrebe posla i obezbeđenje normalnog funkcionisanja službe, predložile da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kome je bila raspoređena.

Ustavni sud ukazuje da nije bilo dovoljno da drugostepeni organ i Upravni sud , nakon izvršene izmene formacije, u svojim odlukama samo navedu da su nadležne starešine predložile podnosi teljku kao civilno lice kome treba da prestane služba, već je postojala obaveza da izlože činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da sva druga civilna lica, izuzev podnositeljke, u većoj meri zadovoljavaju zahteve radnog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti o dluku ovoga suda Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da se nadležni organi uprave u svojim rešenjima pozivaju na kriterijume koje je primenjivala radna grupa Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane, obrazovana nakon donošenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, prilikom preispitivanja već donetih odluka o prestanku službe civilnih lica. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su se činjenice od značaja za odlučivanje mogle utvrđivati u upravnom postupku pred nadležnim organima, odnosno u upravnom sporu pred nadležnim sudom, te da se njihovo utvrđivanje n ije moglo prepustiti drugom organu izvan postupka i na toj podlozi doneti odluka. Ustavni sud je našao i da se u pomenutim rešenjima ne pominje koji je materijalni propis u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke sadržao te kriterijume, već se navodi da je koordinator te radne grupe bio ovlašćen da uvodi i druge kriterijume "za koje bi procenio da su potrebni". Ustavni sud dodatno konstatuje da je u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, 10. maja 2005. godine, na snazi bila Uredba o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koja nije predviđala postupak i kriterijume koji su se primenjivali u slučaju prestanka službe civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca, već su taj postupak i kriterijumi bili predviđeni u članu 44. navedene uredbe, nakon što su 13. avgusta 2005. godine stupile na snagu njene izmene i dopune.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi isključivo zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12490-5 od 4. decembra 2008. godine, iako se u toj potvrdi govori o prestanku službe podnositeljke "zbog ukidanja radnog mesta". Ustavni sud, takođe, konstatuje da u upravnom postupku nije pribavljen izveštaj organizacije koja posreduje u zapošljavanju i organizuje dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih, a da je, uprkos tome, utvrđeno da se podnositeljki ustavne žalbe nisu mogla obezbediti prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je Upravni sud u presudi U. 8653/10 (2009) od 20. maja 2010. godine ukazao drugostepenom organu da u spisima predmeta nedostaje izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, kao dokaz o mogućnosti zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije podnositeljke za zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu. Međutim, Upravni sud je u osporenoj presudi, bez navođenja razloga, odustao od ranijeg zahteva za izvođenje navedenog dokaza, smatrajući da je pomenuta potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove bila dovoljna za zaključak da se podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti neko od prava koja joj po zakonu pripadaju.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenjima organa uprave o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke , koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda U. 27461/10 od 18. oktobra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse - Uprava za vojno zdravstvo broj 32-230 od 3. septembra 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknute povrede načela neposredne primene zajemčenih prava i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 18. i 60. Ustava , imajući u vidu da se one obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić