Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu, koji je bio tuženi u sporu, dosuđena je naknada nematerijalne štete, uzimajući u obzir i njegov doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Laslo Duše iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Laslo Duše i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu u predmetu P. 8067/10 (ranije P. 17/00 Opštinskog suda u Temerinu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Laslo Duša iz Temerina je, 27. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Danijele Milovanović, advokata iz Temerina, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu u pred metu P. 8067/10 (ranije P. 17/00 Opštinskog suda u Temerinu).

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer po tužbi podnetoj protiv njega 20. januara 2000. godine, radi isplate, spor još uvek nije pravnosnažno okončan, ni posle više od 13 godina. Prva prvostepena presuda doneta je tek nakon šest godina od podnošenja tužbe, a po mišljenju podnosioca do „neshvatljivo dugog“ trajanja spora došlo je postupanjem nadležnih sudova. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i dosudi mu naknadu nematerijalne štete, kao i troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 8067/10 Osnovnog suda u Novom Sadu (ranije P. 17/ 00 Opštinskog suda u Temerinu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog, tužilac J.K. iz Temerina podneo je 20. januara 2000. godine tužbu, radi isplate, sa predlogom za određivanje privremene mere, Opštinskom sudu u Temerinu (u daljem tekstu: Opštinski sud). Povodom ove tužbe je formiran predmet P. 17/00. Podnosiocu ustavne žalbe je tužba uručena 7. februara 2000. godine. U tužbi je navedeno, imeđu ostalog, da je drugotuženi prisvojio deo materijala tužioca i prodao ga privatnim licima, a dobijene novčane iznose, umesto tužiocu, predao prvotuženoj. Privremenom merom je traženo da se odredi popis alata, uređaja, nameštaja i materijala koji se nalaze u poslovnim prostorijama u Temerinu, ulica Narodnog Fronta broj 14, te da zabrani prvotuženoj da raspolaže navedenim predmetima.

Presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 17/00 od 12. septembra 2006. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je u prvom stavu izreke, obavezan podnosilac ustavne žalbe, kao drugotuženi , da solidarno sa prvotuženom tužiocu isplati bliže određene iznose kao u ovom stavu izreke na ime prodatih stvari i materijala.

Do donošenja prve prvostepene presude bilo je zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Rešenjem P. 17/00 od 23. juna 2000. godine usvojena je privremena mera i izvršen popis stvari. Na održanim ročištima su saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, kao i osam svedoka, sprovedeno je finansijsko veštačenje, a zatim i dopunsko veštačenje, koje je iziskivalo, po traženju veštaka, pribavljanje više novih podataka od stranaka u postupku, te pročitano više pismenih dokaza. Preostala tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana jer su po jednom punomoćnici prvotuženog i drugotuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe) tražili odlaganje, a jednom se punomoćnik drugotuženog složio sa odlaganjem koje je predložila prvotužena. Takođe, i jedno održano ročište je odloženo jer je punomoćnik drugotuženog predao podnesak neposredno pred ročište. U ovom delu postupka nije bilo zakazanih ročišta u 2001. godini, kao ni u 2004. i 2005. godini, jer su se spisi premeta nalazili kod veštaka radi veštačenja, odnosno dopunskog veštačenja, koje je trajalo skoro dve godine zbog potrebe prikupljanja podataka od stranka neophodnih za izradu dopunskog nalaza. Odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj 4. maja 2007. godine, protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4668/07 od 1. oktobra 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Temerinu P. 17/00 od 12. septembra 2006. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu zaveden pod brojem P. 8067/10 , a nakon šest održanih ročišta za glavnu raspravu, od 12 zakazanih, zaključena je glavna rasprava 11. decembra 2013. godine. Na održanim ročištima ponovo su saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, te još tri svedoka, kao i veštak dva puta, jer je ponovo sprovedeno finansijsko veštačenje sa dopunskim veštačenjem. Tužilac je predložio određivanje privremene mere, radi obezbeđenja novčanih potraživanja, prema prvotuženoj, i to zabranom opterećenja i otuđenja određene nepokretnosti u Temerinu. Razlozi za neodržavanje preostalih šest ročišta su četiri puta bili u odlaganju po predlogu drugotuženog ili njegovog punomoćnika, a jednom na predlog punomoćnika tužioca, kao i jednom zbog saglasnog predloga punomoćnika svih stranaka u postupku.

Presudom Osnovnog suda u u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8067/10 od 11. decembra 2013. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti, kao i predlog za određivanje privremene mere, a tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove postupka.

Odlučujući o predlogu tužioca za donošenje dopunske presude, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8067/10 od 17. jula 2014. godine, nakon održanog ročišta 17. jula 2014. godine, odbio njegov predlog i tuženima dosudio troškove parničnog postupka. Tužilac je i protiv navedene prvostepene presude, kao i protiv navedenog rešenja izjavio žalbe, o kojima je odlučivao Apelacioni sud u Novom Sadu.

Naime, rešenjem Gž. 4244/14 od 22. oktobra 2014. godine Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8067/10 od 17. jula 2014. godine, a presudom Gž. 4116/14 od 1. jula 2015. godine je delimično usvojena i delimično odbijena žalba tužioca, te preinačena presuda Osnovnog suda u u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 8067/10 od 11. decembra 2013. godine u delu odluke o troškovima postupka, dok je u preostalom pobijanom odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđena, te odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. Ova presuda je 21. jula 2015. godine uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u predmetn om parničn om postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe započeo 7. februara 2000. godine, uručenjem tužbe, a da je okončan 21. jula 2015. godine, dostavljanjem njegovom punomoćniku presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4116/14 od 1. jula 2015. godine.

Trajanje parničnog postupka od 15 godina i pet meseci, u kome je tek posle šest godina i nepunih devet meseci odlučeno u prvom stepenu, samo po sebi ukazuje na to da je postupak trajao van granica razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, trajanje prvostepenog sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, da je pravni odnos između stranka bio sporan, te da je dokazni postupak bio obiman, kako u pogledu saslušanja većeg broja svedoka, tako i u pogledu sprovedenih finansijskih veštačenja. Pri tom je postupak bio i procesno usložnjen, jer je odlučivano o dve privremene mere, a na strani tuženog su u postupku bila dva lica. Ipak, složenošću postupka se ovo petnaestogodišnje trajanje ne može opravdati.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes za ažurno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja. Međutim, i pored toga on je svojim ponašanjem u značajnoj meri doprineo da postupak duže traje. Pre svega, podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik su sedam puta iz raznih razloga tražili da se ročišta ne održe, a podnosilac je jednom, iako uredno pozvan, izostao sa ročišta zakazanog radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, dok je i njegov punomoćnik jednom predao podnesak neposredno pre ročišta, što je iziskivalo ostavljanje roka ostalim strankama u postupku da se izjasne.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud konstatuje da su pored značajnog doprinosa podnosioca ustavne žalbe, te složenosti ovog postupka, odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju parničnog postupka dali nadležni prvostepeni i drugostepeni sudovi. Naime, Opštinski sud u Temerinu je u prvom stepenu odlučio tek posle sedam godina, a Okružni sud u Novom Sadu je tu prvostepenu odluku ukinuo nakon dve i po godine od izjavljene žalbe. Tek posle nove prvostepene odluke, donete nakon još četiri godine, koja je preinačena od strane Apelacionog suda u Novom Sadu, postupak je posle 15 godina i pet meseci od dana kada je drugotuženi za njegovo vođenje saznao, pravosnažno okončan. Ustavni sud je zbog toga ocenio da je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova, ipak, prevashodno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer nisu preduze te zakonom predviđene mere da se ovaj predmet okonča bez odugovlačenja i u primerenom roku.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer tužbi protiv njega nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju spora, kao i složenost spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja sud ova.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda : na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 613/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 14379/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku
• Už 3533/2020: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete S. O
• Už 9791/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u autorskom sporu
• Už 440/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7601/2014: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine
• Už 9060/2014: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete