Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zauzeo stav da je revizijski sud proizvoljno tumačio odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I, S . I . i mal. S . I, čiji je zakonski zastupnik majka S . I, svih iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I, S . I . i mal. S . I . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1850/10 od 20. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1850/10 od. 20. oktobra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1864/08 od 17. avgusta 2009. godine.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I, S . I . i mal. S. I, čiji je zakonski zastupnik majka S . I, svi iz S, preko punomoćnika dr A . K. F, advokata iz L, su 2. marta 2011. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1850/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je presudom Okružnog suda u Šapcu usvojena žalba tuženih i preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Loznici, kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete; da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena revizija podnosilaca i potvrđena drugostepena presuda; da su razlozi navedeni u obrazloženju osporene revizijske presude nejasni i neprihvatljivi, jer se u konkretnom slučaju na rok zastarelosti potraživanja morala primeniti odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da je donošenjem osporene presude povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi povredu ustavnog prava podnosilaca „usled čega isti imaju pravo na naknadu štete i otklanjanje drugih štetnih posledica“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće:

Opštinski sud u Loznici je presudom P. 35/06 od 1. jula 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezao tužene AD za osiguranje i reosiguranje D. „N . S .“ iz N. S . i AD za o . „M .“ iz B. da tužiocima isplate iznose utvrđene u stavu prvom izreke presude na ime naknade materijalne i nematerijalne štete, odbio tužbeni zahtev u delu preko dosuđenih iznosa i obavezao tužene da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi tuženih podnetoj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Šapcu je presudom Gž. 1864/08 od 17. avgusta 2009. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev u delu usvojenom prvostepenom presudom i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove, s obzirom na to da je Okružni sud našao da je prvostepena presuda zasnovana na potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, bez bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ali na pogrešnoj primeni materijalnog prava. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da u konkretnom slučaju tužioci potražuju štetu iz štetnog događaja – saobraćajnog udesa koji se dogodio 24. decembra 1996. godine na putu S.–B, u kome su učestvovala vozila marke „BMV“ reg. oznake BM... i „F . S .“ švajcarske registracije, pri čemu su vozači oba vozača poginuli; da je do udesa došlo tako što je vozilo marke „BMV“ prešlo na levu kolovoznu traku i sudarilo se sa vozilom „Ford Sijera“ koje mu je dolazilo u susret, u kome je vozač bio suprug, odnosno sin i otac tužilaca, a saputnik u vozilu supruga vozača, tužilja S. I; da kako nisu mogli pribaviti podatak o osiguravaču vozila „BMV“, za koga je prvostepeni sud utvrdio da je njegovom krivicom došlo do udesa, pošto se radi o vozilu registrovanom u R . H, tužioci su tužbu podneli protiv osiguravajućih organizacija čije sedište se nalazi na teritoriji Republike Srbije na kojoj je i došlo do udesa, a u smislu člana 157. Zakona o osiguranju imovine i lica; da su tužioci podneli tužbu 9. januara 2006. godine; da suprotno stavu prvostepenog suda, po mišljenju Okružnog suda u Šapcu, ovde nema mesta primeni roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer krivični postupak protiv štetnika nije vođen, pa postojanje krivičnog dela nije utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom, kojom je parnični sud u smislu člana 13. Zakona o parničnom postupku vezan u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca; da parnični sud nije ovlašćen da utvrđuje postojanje krivičnog dela, kao što je prvostepeni sud učinio, navodeći da bi se ovde radilo o krivičnom delu iz člana 201. stav 4. KZ RS, važećeg u vreme udesa, za koje je propisana kazna do osam godina zatvora i za koje zastarelost krivičnog gonjenja nastupa u roku od deset godina u smislu člana 99. tačka 3. tada važećeg KZJ; da pošto postojanje krivičnog dela nije utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom, nema mesta primeni roka zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377, već se primenjuju odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je ovde, s obzirom na datum kada je tužba podneta u odnosu na dan nastanka štetnog događaja, protekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti propisan odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te je tužbeni zahtev zastareo.

Rešavajući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1850/10 od 20. oktobra 2010. godine potvrdio drugostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 377. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku; da je međutim, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih bi bilo nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zbog toga što je učinilac umro ili je nedostupan organima gonjenja ili je nepoznat, parnični sud u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer ono može postojati i kada je krivičini postupak izostao; da je stoga prvostepeni sud imao ovlašćenje da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, što je sud i učinio u konkretnom slučaju; da međutim, na konkretan slučaj nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 380. istog zakona, jer tuženi nisu osiguravači lica čijim je radnjama šteta pričinjena, a u kojima ima elemenata učinjenog krivičnog dela; da je zbog toga pravilna ocena Okružnog suda da se na konkretan slučaj ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376, kako je to učinio drugostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 53/99 i 55/99), odredbama člana 157. je propisano da će se do isteka roka od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona štete neosiguranim putnicima, štete prouzrokovane upotrebom vozila čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti i štete prouzrokovane upotrebom nepoznatog vozila naknaditi po sledećem postupku: 2) zahtev za naknadu štete koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti može se podneti organizaciji za osiguranje koja obavlja poslove obaveznog osiguranja od autoodgovornosti sa sedištem na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala, a ako takve organizacije nema ili je nad njom otvoren postupak stečaja - organizaciji za osiguranje koje ima poslovno mesto na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala (stav 1. tačka 2)), da je o rganizacija za osiguranje kojoj je podnet zahtev za naknadu štete u slučajevima iz stava 1. ovog člana dužna da naknadi štetu kao da je odgovarajući ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen, da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti naknađuje po postupku propisanom ovim članom za takvu štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila domaće registracije (stav 6.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), odredbama člana 376. je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.); odredbom člana 377. stav 1. je propisano da k ad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; odredbom člana 380. stav 5. je propisano da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu; odredbom člana 941. stav 1. je propisano da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno i da o dluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12. st. 1. i 2.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.). Slične odredbe sadrži i sada važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 71/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je našao da je u donošenju osporene presude Vrhovni kasacioni sud pošao od ustavnopravno prihvatljivog tumačenja relevantih zakonskih odredbi, kada je zauzeo pravni stav da se privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku, ali da je parnični sud, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih bi bilo nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela krivični postupak pokrene i okonča, bilo zbog toga što je učinilac umro ili je nedostupan organima gonjenja ili je nepoznat, u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer ono može postojati i kada je krivični postupak izostao, što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju i učinio. Međutim, Ustavni sud je našao da pravni stav da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 380. istog zakona, zbog toga što tuženi nisu osiguravači lica čijim je radnjama šteta pričinjena, a u kojim radnjama ima elemenata učinjenog krivičnog dela, ne može predstavljati ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog prava.

Naime, u članu 380. Zakona o obligacionim odnosima data su sva posebna pravila o zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju, s tim da za zastarelost iz tih ugovora važe opšte odredbe odeljka o zastarelosti, ukoliko eventualno u ovom članu nije i u tom pogledu nešto posebno određeno. Odredbom stava 5. člana 380. Zakona utvrđeno je da neposredni zahtev oštećenog lica prema osiguravaču u smislu člana 941. Zakona o obligacionim odnosima, tj. po osnovu direktne tužbe prema osiguravaču, zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, što znači da se na zastarelost ovog potraživanja primenjuju opšte odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376, odnosno člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

U sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno da, kako vozilo kojim je upravljao vozač koji je odgovoran za nastalu štetu u vreme nezgode nije imalo zaključen ugovor o obaveznom osiguranju za štetu nastalu na teritoriji Republike Srbije, to tužene organizacije za osiguranje odgovaraju za štetu od neosiguranog vozila u smislu člana 157. stav 1. Zakona o osiguranju imovine i lica, jer u vreme nastanka štete još nije bio osnovan Garantni fond. Odredbom člana 157. stav 2. ovog zakona je bilo propisano da je organizacija za osiguranje kojoj je podnet zahtev za naknadu štete u slučajevima iz stava 1. ovog člana dužna da naknadi štetu kao da je odgovarajući ugovor o obaveznom osiguranju bio zaključen, što znači u istom obimu i prema istim uslovima kao da je ugovor bio zaključen, a odredbom stava 6. istog člana da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti naknađuje po postupku propisanom ovim članom za takvu štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila domaće registracije. S obzirom na to da iz odredbi Zakona o osiguranju imovine i lica ne proizlazi da organizacije za osiguranje koje odgovaraju za štetu od neosiguranog vozila po osnovu odredaba člana 157. Zakona o osiguranju imovine i lica odgovaraju pod drugačijim uslovima nego organizacije koje su sa licem koje je izazvalo štetu zaključile ugovor o osiguranju, to je, po oceni Ustavnog suda, i na pitanje zastarelosti potraživanja oštećenog lica prema ovim organizacijama potrebno primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja na isti način kao i prema osiguravačima koji odgovaraju po osnovu direktne tužbe iz zaključenog ugovora o osiguranju, a u smislu navedenog člana 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima. Kako se, saglasno članu 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, na zastarelost ovih potraživanja primenjuju opšte odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete, to se, po oceni Ustavnog suda, na potraživanja prema organizacijama za osiguranje koje odgovaraju za štetu od neosiguranog vozila u slučaju naknade štete prouzrokovane krivičnim delom ne može isključiti primena odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1850/10 od 20. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosi laca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1864/08 od 17. avgusta 2009. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Pri razmatanju zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevom nije bliže opredeljeno za koji vid štete podnosioci traže naknadu, a, pre svega, da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnih prava podnosilaca i Vrhovnom kasacionom sudu naloženo ponavljanje postupka po reviziji podnosilaca protiv drugostepene presude, te da se može očekivati da u novoj presudi utvrđena povreda prava bude u potpunosti otklonjena. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u vezi sa članom 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), odbio zahtev za naknadu štete, kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.