Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po N. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43218/13 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 7. novembra 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43218/13, kao i protiv presude Višeg suda u Somboru Gž. 788/17 o d 29. avgusta 201 7. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je u odnosu na osporenu presudu istakao i povredu prava iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 19. oktobra 2009. godine, a da je postupak okončan tek nakon osam godina, iako se radi o sporu male vrednosti. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je nezakonito odugovlačenje postupka imalo za posledicu i ogromne sudske troškove, iako se spor mogao rešiti na jednom ročištu. U odnosu na osporenu presudu, podnosilac je istakao da je drugostepeni sud odbio njegovu žalbu kršeći Zakon o parničnom postupku i Zakon o obligacionim odnosima. Naveo je da prvostepeni sud u ponovnom postupku nije postupio po nalogu višeg suda, a da je drugostepeni sud nezakonito potvrdio prvostepenu presudu. Zbog nepostupanja suda u razumnom roku, podnosilac je postavio zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg o snovnog suda u Beogradu P. 43218/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

N. J , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, 19. oktobra 2009. godine, tužbu za naknadu štete protiv „ D.“ a.d.o. Beograd, kasnije „ G.“ a.d.o. Predmet je prvo vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P. 4758/09, a potom od 2010. godine pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 39349/10.

U toku postupka pred prvostepenim sudom održana su četiri ročišta za glavnu raspravu , na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca kao stranke, saslušanjem jednog svedoka i čitanjem pismene dokumentacije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39349/10 od 19. novembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu nadoknadi štetu u iznosu od 10.000,00 dinara, koju je pretrpeo na zidovima i plafonima stana usled izlivanja vode iz instalacija na predmetnoj zgradi, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen tužbeni zahtev za zakonsku zateznu kamatu u preostalom delu, kao i zahtev za naknadu štetu preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je izjavio žalbu 27. decembra 2010. godine, a tužilac 19. januara 2011. godine.

U žalbenom postupku, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4834/11 od 9. oktobra 2013. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji je nastavljen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43218/13, od devet zakazanih ročišta, održana su samo tri, dok šest ročišta nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata (7. oktobra i 5. novembra 2014. godine) , dva zbog sprečenosti punomoćnika tužioca da pristupi na ročište (25. februara i 13. jula 2015. godine), jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije (23. aprila 2015. godine) i jedno zbog neblagovremenog dostavljanja podneska tužioca kojim je uređena tužba (11. septembra 2015. godine) , usled čega je tuženi na ročištu tražio rok za izjašnjenje. Na prvom održanom ročištu (8. aprila 2014. godine) tužilac se izjasnio da ostaje pri tužbi i da smatra da je sve dokazano, a sud mu je predočio da se kao pravno neuka stranka može obratiti službi pravne pomoći, nakon čega je tužilac izjavio da će zatražiti pravni savet, pa je ročište stoga i odloženo. Dopisom suda od 13. jula 2015. godine dat je nalog tužiocu da uredi tužbu, a što je punomoćnik tužioca učinio podneskom od 27. jula 2015. godine. Na naredna dva održana ročišta (10. juna 2014. godine i 13. oktobra 2015. godine) sud je sproveo dokazni postupak čitanjem svih pismenih dokaza u spisima predmeta.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 43218/13 od 13. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 51.089,00 dinara, a koju je on pretrpeo na zidovima i plafonima stana usled izlivanja vode iz instalacije na predmetnoj zgradi, i to na ime izdataka za nabavku materijala u iznosu od 27.089,00 dinara i na ime angažovanja molera iznos od 24.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 40.500,00 dinara.

Tuženi je 3. decembra 2015. godine podneo predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka, a istog dana i tužilac je podneo žalbu protiv prvostepene presude.

Treći osnovni sud u Beogradu doneo je 21. marta 2016. godine dopunsko rešenje P. 43218/13 kojim je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova postupaka, pored dosuđenog iznosa troškova, isplati i dodatni iznos od 6.000,00 dinara.

Spisi predmeta su dostavljeni Višem sudu u Beogradu 16. maja 2016. godine, radi odlučivanja o podnetoj žalbi. Viši sud u Beogradu je 3. aprila 2017. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda radi odlučivanja o predmetnoj žalbi. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 3639/17 od 10. maja 2017. godine određen je Viši sud u Somboru za postupanje u ovom predmetu.

Viši sud u Somboru je 29. avgusta 2017. godine doneo osporenu presudu Gž. 788/17 kojom je, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 43218/13 od 13. oktobra 2015. godine, dopunjenu rešenjem P. 43218/13 od 21. marta 2016. godine. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 11. oktobra 2017. godine.

Pored navedenog, Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je podnosilac u toku predmetnog parničnog postupka podneo i prigovor radi ubrzavanja tog postupka. Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 38/16 od 26. aprila 2016. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi ubrzanja sudskog postupka pred ovim sudom u predmetu P. 43218/13, a rešenjem Višeg suda u Beogradu Ržg. 46/16 od 15. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije (član 21.) i zajemčeno je pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud konstatuje da je sadržina načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu garantovana navedenim odredbama Evropske konvencije i Protokola utvrđena i odgovarajućim odredbama Ustava, i to odredbama čl. 21. i 58. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odredbe Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. oktobra 2009. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Somboru Gž. 788/17 od 29. avgusta 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 11. oktobra 201 7. godine. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak trajao nešto manje od osam godina.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku prethodno iskoristio zakonom propisana pravna sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je njegov prigovor za ubrzavanje postupka pravnosnažno odbijen. Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je predmetni prigovor pravnosnažno odbijen nije od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, s obzirom na to da je o prigovoru odlučivano pre pravnosnažnog okončanja postupka, tako da predmet ocene nije bila ukupna dužina trajanja postupka, kao što je ovde slučaj.

Ustavni sud nalazi da bi navedeno trajanje postupka u parnici u sporu male vrednosti od skoro osam godina moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosi ocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen . Međutim, postojale su određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sud ne može biti odgovoran, pa tako dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog obustave rada advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitiman interes da se predmetna parnica, koja je vođena radi naknade štete prouzrokovane izlivanjem vode iz instalacije na predmetnoj zgradi i oštećenjem stana , okonča blagovremeno. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on, odnosno njegov punomoćnik, u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, dva ročišta u ponovnom prvostepenom postupku nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca da prisustvuje ročištima , a prethodno je jedno ročište odloženo zbog potrebe da podnosilac kao neuka stranka zatraži pravnu pomoć, nakon čega je angažovao punomoćnika, uredio tužbu i konačno opredelio tužbeni zahtev .

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom pa rničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je ponovni prvostepeni postupak trajao dve godine i četiri meseca , a u kome je dokazni postupak sproveden na samo dva ročišta, i to čitanjem svih pismenih dokaza u spisima predmeta. Pri tome, Ustavni sud konstatuj e da su u ponovnom postupku, pored dokaza izvedenih u ranijem postupku, pročitana još samo dva računa koja je podnosilac dostavio u ovoj fazi postupka. Takođe, odgovornost prvostepenog suda se ogleda i u tome što je tek nakon više od godinu i po dana od vrać anja predmeta na ponovno suđenje zatražio od tužioca uređenje tužbe, kao i u tome što dva ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu. Prvostepeni sud je propustio i da u celosti odluči o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka, a što je imalo za posledicu produženje postupka do donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je i postupak po žalbama stranaka protiv prve prvostepene presude trajao nešto duže - dve godine i devet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetnom parničnom postupku podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, pri čemu je posebno imao u vidu dužinu trajanja postupka, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Višeg suda u Somboru Gž. 788/17 od 29. avgusta 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava iz člana 58. Ustava potkreplj uje tvrdnja o povredi tog prava.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti