Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja drugostepenog suda, koji je o žalbi odlučivao tri godine i sedam meseci. Zahtev za naknadu štete se odbija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9843/2012
11.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. R . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. R . iz L . podneo je 21. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/07.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca 18. maja 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Privrednog društva d. e . e . „J .“ DOO – E. L, radi naknade štete u iznosu od 40.000,00 dinara zbog bespravno isečenih stabala šljiva i oraha; da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1625/07 od 16. marta 2009. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca; da je postupak pravnosnažno okončan tek donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1110/10 od 23. oktobra 2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda 28. novembra 2012. godine. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 4649/12 (ranije P. 1625/07 Opštinskog suda u Leskovcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 18. maja 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Privrednog društva za distribuciju električne energije „Jugoistok“ DOO – Elektrodistribucija Leskovac, radi naknade štete u iznosu od 40.000,00 dinara zbog bespravno isečenih stabala šljiva i oraha. Po tužbi je formiran predmet P. 1625/07.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 12. juna 2007. godine. Ročište zakazano za 4. jul iste godine nije održano zbog nedolaska tužioca. U toku 2007. godine održana su još tri ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem dvojice svedoka, kao i tužioca u svojstvu parnične stranke.

U toku 2008. godine sud je zakazao ukupno 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano sedam (četiri zbog nedolaska tužioca i/ili njegovog punomoćnika, jedno na predlog punomoćika tužioca radi naknadnog izjašnjenja na nalaz veštaka, jedno zbog nedolaska veštaka i jedno zbog nedolaska punomoćnika tuženog i svedoka). Pored toga, izvedeni su dokazi saslušanjem jednog svedoka, poljoprivrednim veštačenjem, dopunskim poljoprivrednim veštačenjem, kao i veštačenjem preko veštaka elektroenergetske struke.

Presudom Opštinskog suda P. 1625/07 od 6. marta 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu 18. marta 2007. godine.

Viši sud u Leskovcu je presudom Gž. 1110/10 od 23. oktobra 2012. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1625/07 od 6. marta 2009. godine. Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1110/10 od 28. novembra 2012. godine ispravljena je presuda tog suda Gž. 1110/10 od 23. oktobra 2012. godine. Presuda i rešenje su 4. decembra 2012. godine dostavljeni punomoćniku tužioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 18. maja 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1110/10 od 23. oktobra 2012. godine, ispravljene rešenjem tog suda Gž. 1110/10 od 28. novembra 2012. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila naročito složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade materijalne štete. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo dužini trajanja postupka .Naime, pet ročišta u postupku nije održano zbog nedolaska tužioca i/ili njegovog punomoćnika, a jedno ročište nije održano na predlog punomoćika tužioca, radi naknadnog izjašnjenja na nalaz veštaka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje drugostepenog suda, imajući u vidu da je presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 1110/10 od 23. oktobra 2012. godine, ispravljena rešenjem tog suda Gž. 1110/10 od 28. novembra 2012. godine, doneta tek nakon tri godine i sedam meseci od kada je tuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Ispitijući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud smatra da samo utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava predstavlja pravično zadovoljenje podnosioca, posebno imajući u vidu značaj predmeta spora i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i sledeće okolnosti: da je do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo zbog neopravdano dugog trajanja jedne faze parničnog postupka (postupka pred drugostepenim sudom); da podnosilac nije izjavljivao ustavnu žalbu za vreme četvorogodišnjeg trajanja postupka pred žalbenim sudovima, već tek nakon prijema drugostepene presude; da ustavna žalba u ovom slučaju očigledno nije podneta radi ubrzanja sudskog postupka, što treba da bude osnovna svrha ovog pravnog sredstva kada je u pitanju okončanje postupka u razumnom roku, već je ustavna žalba podneta radi isplate zahtevane novčane naknade. Stoga je Ustavni sud zahtev podnosioca za naknadu štete odbio kao neosnovan, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti