Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud u Beogradu je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama zauzeo suprotne stavove o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, što je nedopustivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Orašja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3969/12 od 19. oktobra 2012. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odba cuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalba za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Orašja izjavio je , 24. decembra 2012. godine, preko punomoćnika S . M . i V . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3969/12 od 19. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je presuda kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da je predmetno potraživanje zastarelo. Pored izražavanja nezadovoljstva ishodom parničnog postupka, podnosilac ukazuje i na različito postupanje sudova u identičnim situacijama, a u prilog svojim tvrdnjama dostavlja više presuda Apelacionog suda u Beogradu. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58894/10 od 1. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 450.000 dinara, i to - za pretrpljeni strah iznos od 150.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , dok je u stavu drugom izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 3969/12 od 19. oktobra 2012. godine, kojom je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, a presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58894/10 od 1. februara 2011. godine potvrdio u njenom stavu prvom izreke. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji AP Kosovo i Metohija u periodu od 24. marta 1999. godine, pa do 25. juna 1999. godine; da je nakon završetka rata prebačen u Trstenik, od kada su počeli problemi sa nespavanjem, nervozom, a počele su da mu se vraćaju i slike sa ratišta; da se prvi put obratio lekaru 2008. godine (s tim što se do tada lečio na svoju ruku); da je tužilac za vreme NATO bombardovanja trpeo primarni strah jakog intenziteta oko jedan sat, te strah srednjeg intenziteta tokom čitavog boravka na ratištu, a kasnije strah slabog intenziteta koji je trajao jedan mesec; da je navedeni strah kod tužioca prouzrokovao anksioznost i depresivnost sa posledicama posttraumatskog stresnog poremećaja, a što je dovelo do umanjenja životne aktivnosti kod tužioca za 15% (utvrđeno neuropsihijatr ijskim veštačenjem). Dalje je navedeno: da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu svih činjenica koje je prvostepeni sud uzeo za osnov svoje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva; da Apelacioni sud u potpunosti prihvata kao jasne i razumljive razloge koje je prvostepeni sud naveo za svoje zaključke o istinitosti odlučnih činjenica i za svoje činjenične zaključke, za koje smatra da nisu dovedeni u sumnju žalbenim navodima tužioca; da bi p olazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, tužena odgovarala tužiocu za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti da tokom postupka nije istakla prigovor zastarelosti potraživanja; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je prigovor zastarelosti osnovan, vodeći računa o tome da subjektivni rok teče samo u granicama objektivnog roka; da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pravo na naknadu štete zastareva kada protekne rok od tri godine od momenta saznanja oštećenog lica o tome ko je štetu prouzrokovao i u čemu se šteta sastoji; da je odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pravo na naknadu štete definitivno zastareva protekom pet godina od dana kada je šteta nastala; da, kako je u konkretnom slučaju , šteta nastala onog trenutka kada su se kod tužioca manifestovali simptomi duševne bolesti, tj. mešovito anksiozno-depresivno reagovanje sa elementima posttraumatskog stresnog poremećaja (s obzirom na to da se tužiocu odmah povratku sa ratišta javila nesanica i nervoza, zbog čega je počeo da uzima terapiju, najpre samostalno, a potom po savetu lekara, s tim što on u tim zdravstvenim problemima nije mogao da prepozna i dijagnostifikuje duševno oboljenje, jer nema stručna znanja, a nije odlazio kod lekara), to drugu polovinu 1999. godine treba uzeti kao početak toka objektivnog roka zastarelosti potraživanja, jer se bolest u osnovnom obliku kod tužioca ispoljila po povratku sa ratišta; da , kako je od oboljenja tužioca , pa do podnošenja tužbe - 21. oktobra 2008. godine , proteklo više od pet godina, tužiocu je prestalo pravo da zahteva ispunjenje obaveze od tužene saglasno odredbi člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud imao u vidu sve žalbene navode tužioca, ali je našao da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost ožalbene presude; da što se tiče žalbenih navoda da je zastarelost potraživanja mogla početi da teče tek od momenta saznanja za štetu, odnosno od kada je bolest dobila svoj konačni oblik, isti su bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, zbog toga što saznanje tužioca od čega boluje , dovodi do početka toka subjektivnog roka zastarelosti potraživanja, ali taj rok teče u granicama objektivnog roka, pa kako je objektivni rok u ovom slučaju protekao, to je z astarelo potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete; da kada bi se prihvatilo mišljenje veštaka u del u u k ome on koristi formulaciju da je „bolest dobila svoj konačan oblik“, to bi značilo da tužilac uprkos svim simptomima, pojavama i stanjima (koje je sam opisao nakon p ovratka sa ratišta) - nije bolovao od bolesti koju je veštak medicinske struke konkretizovao i označio medicinskim nazivom, već da je do tada bio zdrav, ili da je u pitanju bolest kojoj je potreban dugi niz godina da se razvi je i ispolji (a što sudski veštak nije rekao u svom nalazu i mišljenju).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 3969/12 od 19. oktobra 2012. godine zauzeo stav da je potraživanje naknade štete podnosi oca ustavne žalbe zastarelo zbog proteka rok a iz člana 376. ZOO, uz konstataciju da saznanje podnosioca od čega boluje, dovodi do početka toka subjektivnog roka zastarelosti potraživanja, ali taj rok teče u granicama objektivnog roka. Iz navedenog, Apelacioni sud je zaključio da kako je objektivni rok u konkretnom slučaju protekao, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete . U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Beogradu je u presudama Gž. 6913/11 od 21. novembra 2011. godine i Gž. 6357/11 od 4. aprila 2012. godine, zauzeo suprotan stav - da zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od kada je bolest (tužilaca) dobila konačan oblik, bez obzira na protek objektivnog roka zastarelosti propisanog odredbom člana 376. stav 2. ZOO. Tim presudama pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca – pripadnika Vojske Jugoslavije, a tužena Republika Srbija je obavezana da im naknadi nematerijalnu štetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u identičn im činjeničn im i pravn im situacijama zauze o suprotne stavove po pitanju rokova zastarevanja potraživanja naknade štete nastale tokom rata 1999. godine, što je u krajnjem ishodu dovelo do različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju. Na opisani način podnosilac ustavne žalbe, čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, doveden je u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred istim sudom. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova nesumnjivo suprotna pravu na jednaku zaštitu prava.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, osporenom presudom povređeno pravo podnosi oca na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava i u tom delu ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno na utvrđenje da je nj egovo potraživanje naknade nematerijalne štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, kao i očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga, formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu primenio odgovarajuće odredbe ZOO koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. Nasuprot tvrdnjama podnosioca, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu konstatovao da se ona zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, a po kome subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 376. stav 1. ZOO, bez obzira na to od kog momenta se njegov početak računa, u svakom slučaju ističe nakon pet godina od nastanka štete, saglasno odredbi stava 2. navedenog člana ZOO, u tzv. objektivnom roku. Po shvatanju Ustavnog suda, nastanak štete je objektivna činjenica koja često ne koincidira sa momentom kada je oštećeni za štetu i njenog učinioca doznao. Prema tome, pitanje kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, te da li je od tog trenutka prošao zakonski (subjektivni) rok od tri godine, može se postaviti samo ukoliko od nastanka štetnog događaja nije protekao zakonski (objektivni) rok od pet godina, u okviru kojeg se pomenuti trogodišnji rok uvek kreće (Ustavni sud je ovakav stav izrazio u Rešenju Už-2703/2013 od 22. januara 2015. godine) .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Budući da osporenom presudom materijalno pravo nije proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčeno g odredbom člana 36. stav 1. Ustava , dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisf akcija podnosiocu ustavne žalbe, zbog čega je u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev za naknadu nematerijalne štete odbačen.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti