Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu odluku u carinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu preduzeća u carinskom sporu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud nije obrazložio svoju odluku, niti je razmotrio ključni dokazni predlog tužioca o utvrđivanju glavne funkcije uvezene robe, što predstavlja povredu prava na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge „Master frigo“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge „Master frigo“ d.o.o. iz Beograda i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5804/07 od 9. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku po tužbi podnosioca.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za inženjering, proizvodnju, promet i usluge „Master frigo“ d.o.o. iz Beograda, preko punomoćnika Tatjane R. Sudžum, advokata iz Beograda, podnelo je 12. avgusta 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu 13. maja 2010. godine, protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 5804/07 od 9. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je navedeno: da je povređeno načelo pravnosnažnosti rešenja iz člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je „pravnosnažno izvršeno carinjenje bez pravnog osnova izmenjeno“; da je Vrhovni sud Srbije „pogrešno primenio“ odredbu člana 105. stav 5. Carinskog zakona, jer carinjenje predmetne robe nije izvršeno na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, što je, po mišljenju podnosioca, neophodno da bi se mogla menjati ranije utvrđena carinska obaveza; da je nepravilno primenjena Carinska tarifa, jer je „hlađenje u mašinama za mužu sporedna funkcija dok traje osnovna namena te mašine“; da Vrhovni sud Srbije nije cenio nijedan razlog tužbe te da osporena presuda ne sadrži razloge za odbijanje tužbe. Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 5804/07 od 9. aprila 2008. godine, rešenje Ministarstva finansija –Uprava carina – Komisija za žalbe Uprave carina Beograd 01/5 broj U/II-303/07 od 10. maja 2007. godine i rešenje carinarnice Subotica broj UP-394/2-05 od 16. januara 2007. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Uprava carina, Carinarnica Subotica je 16. januara 2007. godine, postupajući po uputstvima i nalogu drugostepenog organa, u vezi shvatanja iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 4259/05 od 23. februara 2006. godine, donela rešenje UP-394/2-05 kojim je, između ostalog, određeno da se menjaju podaci u deklaraciji JCI UV-4 broj 8843 od 10. marta 2003. godine, tako što je na strani podnosioca ustavne žalbe utvrđen iznos od 107.493,46 dinara na ime manje plaćene carine za robu ocarinjenu po predmetnoj jedinstvenoj carinskoj ispravi, ali je konstatovano da je isti dug izmiren.

Protiv rešenja carinarnice Subotica broj UP 394/2-05 od 16. januara 2007. godine podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina – Komisija za žalbe Uprave carina Beograd 01/5 broj U II-303/07 od 10. maja 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Osporenom presudom U. 5804/07 od 9. aprila 2008. godine Vrhovni sud Srbije je odbio tužbu kao neosnovanu, navodeći za to sledeće razloge: u postupku naknadne kontrole nadležni organ je utvrdio da predmetna roba nije svrstana u odgovarajući tarifni stav, zbog čega su morali biti izmenjeni podaci u jedinstvenoj carinskoj ispravi; naknadnom kontrolom je nesumnjivo utvrđeno da predmetna roba spada u uređaje za hlađenje, koji se svrstavaju u tarifni stav 8418.690090 Carinske tarife sa stopom carine 7%. Vrhovni sud Srbije je u svemu prihvatio razloge koje je izneo tuženi organ u rešenju kojim je odbio žalbu i ocenio neosnovanim navode podnosioca da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za naknadnu kontrole, odnosno izmenu podataka u jedinstvenoj carinskoj ispravi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (58. stav 4.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/2005, 85/05, 62/06 i 9/10), kojima je propisano: da robu koja je u skladu sa odredbama člana 64. ovog zakona dopremljena carinskom organu ili do drugog mesta koje je carinski organ odredio ili odobrio, deklariše lice koje je unelo robu u carinsko područje ili lice koje je preuzelo odgovornost za robu posle njenog ulaska, ili od njih ovlašćeno lice (član 68.); da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije, ako nije drukčije propisano (član 94.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe (član 105, stav 1.), da carinski organ može posle puštanja robe, radi provere tačnosti podataka navedenih u deklaraciji, da izvrši kontrolu komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom (stav 2.), da ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, carinski organ će, u skladu sa propisima, preduzeti potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka, u skladu sa novim okolnostima (stav 5).

Odredbom člana 1. Zakona o carinskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 23/01 i 40/01), koji se primenjivao na dan prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano da se na robu koja se uvozi u carinsko područje Savezne Republike Jugoslavije plaća carina po stopama utvrđenim u Carinskoj tarifi, koja je odštampana uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.

Saglasno napomeni 2. odeljka XVI, glave 84. Carinske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 61/07 i 5/09), mašine i aparati koji odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.01 do 84.24 i istovremeno odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.25 do 84.80, svrstavaju se u odgovarajuće tarifne brojeve 84.01 do 84.24, a ne u tarifne brojeve 84.25 do 84.80, pod uslovom da napomenom 3. uz odeljak XVI nije drukčije propisano; napomenom 3. uz odeljak XVI propisano je da da ako iz tarifnih brojeva ovog odeljka ne proizlazi drukčije, da se kombinovane mašine koje se sastoje od dve ili više mašina, spojene tako da obrazuju integralnu celinu, i druge mašine podešene za obavljanje dve ili više dopunskih ili alternativnih funkcija, svrstavaju kao da se sastoje samo od one komponente ili da predstavljaju samo onu mašinu koja obavlja glavnu funkciju.

Odredabama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u predmetnom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred carinskim organima. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Van der Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, § 61). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojema su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (reč je o stavu izraženom u odluci Evropskog suda za ljudska prava: Helle protiv Finske, 19. decembar 1997. godine, § 60).

Podnosilac ustavne žalbe je u podnetoj tužbi ukazao da je u pogledu utvrđenih činjenica u postupku izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i da postoje protivurečnosti u osporenom rešenju carinskog organa. Naime, u drugostepenom rešenju nije obrazloženo zašto su neosnovani navodi podnosioca da je u pitanju mašina koja kao glavnu funkciju obavlja mužu. Drugim rečima, pravilno utvrđenje šta je glavna funkcija predmetne mašine predstavlja odlučnu činjenicu čijim postojanjem se opredeljuje visina uvozne carine od 1% ili 7%. Naknadno tumačenje carinskog organa o glavnoj funkciji uvezene mašine tužilac je osporio stavljanjem dokaznog predloga da se uviđajem stručne komisije carinskog organa na licu mesta neposrednom upotrebom aparata utvrdi da li je njegova glavna funkcija muža ili hlađenje mleka. Iako tužilac smatra da je takav dokaz od ključnog značaja, carinski organ nije dao nikave razloge zbog koji nije prihvatio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta.

Imajući u vidu da je tužbom pobijano drugostepeno rešenje zasnovano isključivo na zapisniku o naknadnoj kontroli čija je istinitost osporena, Ustavni sud je razmotrio da li se neizjašnjavanje Vrhovnog suda Srbije o dokaznom predlogu tužioca može u konkretnom slučaju razumno protumačiti kao prećutno odbijanje predloženog dokaza. Zbog značaja koji je tužilac pridao izvođenju ovog dokaza, kao i u svetlu činjenice da se ni carinski organ nije osvrnuo na ovaj dokazni predlog, teško je razlučiti da li je Vrhovni sud Srbije jednostavno prevideo ovaj tužiočev dokazni predlog ili je smatrao da bi ga trebalo odbiti. U tom slučaju, međutim, otvara se pitanje iz kojih razloga bi predlog tužioca za izvođenjem uviđaja na licu mesta trebalo odbiti (u tom smislu videti odluku Evropskog suda za ljudska prava: Hiro Balani protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 28). Na taj način je dovedeno u pitanje pravo tužioca da stvarno uzme učešća u postupku. Naime, stvarno učešće deklaranta u postupku naknadne kontrole ne podrazumeva samo pravo formalnog predlaganja dokaza kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, već i obavezu organa koji postupak sprovodi da obrazloži razloge zbog kojih takvi dokazni predlozi nisu prihvaćeni. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu, obrazloženu odluku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda naznačenog prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić