Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog protivrečnih odluka o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno i protivrečno utvrdili momenat prestanka poremećaja u poslovanju poslodavca, što je dovelo do pogrešnog zaključka o zastarelosti potraživanja podnositeljke za razliku u zaradi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . I . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Nišu P1. 1577/12 od 17. maja 2013. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2057/13 od 10. decembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2057/13 od 10. decembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1577/12 od 17. maja 2013. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. I . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1577/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I . iz Niša podnela je , 4. februara 2014. godine, preko punomoćnika S . A, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 1577/12 od 17. maja 2013. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2057/13 od 10. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnositeljka navodi da je presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 1319/05 od 22. decembra 2005. godine , koja je postala pravnosnažna donošenjem odluke po žalbi 16. maja 2006. godine, odbijen kao preuranjen njen zahtev za isplatu razlike između garantovane i zarade obračunate prema Kolektivnom ugovoru, sa obrazloženjem da kod tuženog i dalje postoji poremećaj u poslovanju, a da je postupak po novoj tužbi, koju je podnela 2010. godine, okončan osporenim aktima kojima je njen istovetan zahtev sada odbijen sa obrazloženjem da je potraživanje zastarelo, jer je utvrđeno da je poremećaj u poslovanju prestao okončanjem postupka privatizacije tuženog 12. oktobra 2005. godine, iako je taj postupak, prema rečima direktora tuženog, okončan 2002. godine. S tim u vezi ističe da je Apelacioni sud zaobišao prethodno donetu presudu P. 1319/05, jer uopšte nije cenio činjenicu koja je u tom postupku utvrđena – da je u vreme donošenja pomenute presude u decembru 2005. godine kod tuženog i dalje postojao poremećaj u poslovanju i da je upravo iz tog razloga njen zahtev odbijen kao preuranjen, te da je na sasvim drugačiji i diskriminatorski način, primenio materijalno pravo čime ju je onemogućio da ostvari i pravo zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava. Smatra da joj je na ovaj način „ugroženo“ i pravo na jednaku zaštitu prava, a ovako iznetim razlozima dodaje i tvrdnje o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku zbog navodno površnog razmatranja njenih žalbenih navoda, dok tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku uopšte ne obrazlaže. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu odluku i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete „zbog predugog čekanja na svoje pravo“ i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 312/02 od 25. oktobra 2004. godine obavezan je tuženi E. F. d.o.o. iz Niša da tužiljama, pored ostalih i ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati garantovanu zaradu za period od januara zaključno sa aprilom 2001. godine, dok je zahtev za isplatu razlike između garantovane do zarade obračunate prema Kolektivnom ugovoru za period od marta 1999. do aprila 2001. godine, odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 149/05 od 15. marta 2005. godine pomenuta presuda je ukinuta u odbijajućem delu.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Nišu je 22. decembra 2005. godine doneo presudu P1. 1319/05 kojom je odbacio tužbu u delu kojim je tražena isplata garantovane zarade sa obrazloženjem da se radi o presuđenoj stvari, dok je zahtev za isplatu razlike između garantovane i zarade obračunate po Kolektivnom ugovoru odbio, sa obrazloženjem da će tužilje svoje pravo na isplatu punog iznosa zarade moći da ostvare kada poremećaja u poslovanju tuženog ne bude bilo.

Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 393/06 od 16. maja 2006. godine, uz ocenu da je pravilan zaključak nižestepenog suda da je tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi preuranjen, budući da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da je u spornom periodu (1999. - 2004. godina) postojao poremećaj u poslovanju, koji i dalje traje, zbog čega tuženi nije u mogućnosti da isplati puni iznos zarade, iz kog razloga potraživanje tužilja nije ni dospelo.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1577/12 od 17. maja 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, između ostalog, i ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se obaveže tuženi E. F . d.o.o. da joj na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od marta 1999. do aprila 2004. godine isplati određeni novčani iznos. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na kome je zasnovana ova presuda, tuženi je 10. februara 2004. godine doneo Odluku broj 4/2-57 da se isplata neisplaćenih razlika u zaradi za sporni period, koje je u poslovnim knjigama iskazao kao trošak i gubitak u 2004. godini, odvija u skladu sa njegovim mogućnostima i u dogovoru sa sindikatom, odnosno po okončanju poremećaja u poslovanju. Potraživanja po ovom osnovu, koja je navedenom Odlukom priznao tužiljama, nije isplatio, iako je poremećaj u poslovanju otklonjen njegovom privatizacijom koja je izvršena 12. oktobra 2005. godine. U obrazloženju presude sud je naveo da je ovu činjenicu – momenat prestanka poremećaja u poslovanju, utvrdio na osnovu dopunskih nalaza veštaka od 1. decembra 2011, 5. decembra 2012. i 16. aprila 2013. godine, iskaza veštaka i uvidom u izvod iz APR. Naime, sud je konstatovao da je veštak u pomenutim dopunskim nalazima naveo da tuženi redovno izmiruje svoje obaveze prema radnicima, da je u 2011. godini bio nelikvidan 13 dana, da je u 2012. godini iskazao gubitak u iznosu od preko 30.000.000 dinara, ali da na dan 15. april 2013. godine nema neizmirenih obaveza i da je solventan, a da je u u svom iskazu, pored os talog, izjavio da „... zarade koje su veće od minimalnih ... se isplaćuju od kada je promenjena struktura tuženog odnosno od kada je došao novi vlasnik koji je kupio firmu i uložio kapital u istu“. Sud je takođe naveo da je „Uvidom u izvod iz APR-a ... utvrdio da je tužena firma privatizovana odnosno upisana u registar APR-a dana 12.10.2005.g.“. Ukazujući na to da je „privatizacija tuženog izvršena – odnosno upis u registar APR-a dana 12.10.2005.g“, sud je zaključio da je, saglasno članu 372. Zakona o obligacionim odnosima i članu 196. Zakona o radu, potraživanje tužilja zastarelo, jer je trogodišnji rok zastarelosti potraživanja, koji je počeo da teče od okončanja postupka privatizacije 12. oktotbra 2005. godine, do podnošenja tužbe 4. avgusta 2010. godine preotekao.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, tužilje su, pored ostalog, istakle da je nejasno na osnovu kojih pismenih dokaza je sud izveo zaključak o tome kada je prestao poremećaj u poslovanju tuženog, te da sud u pogledu tog zaključka pogrešno citira nalaz veštaka, budući da se veštak o tome nije decidirano izjasnio. Takođe je istaknuto da je nejasno kako je sud utvrdio da je poremećaj prestao 2005. godine, kada je presudom P1. 1319/05 od 22. decembra 2005. godine tužbeni zahtev odbije kao preuranjen zbog toga što je utvrđeno da poremećaj i dalje postoji.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2057/13 od 10. decembra 2013. godine, u postupku po žalbi, potvrđena je nižestepena presuda u pogledu odluke o glavnoj stvari. Citirajući odredbe čl. 65. i 68. Zakona o radnim odnosima, te ukazujući na to šta su obaveze poslodavca prema odredbama člana 26. Opšteg kolektivnog ugovora, drugostepeni sud je istakao da, u situaciji kada se isplata garantovane zarade vrši po odluci poslodavca, a PKU nisu propisani uslovi i rokovi dospelosti za isplatu razlike između garantovane i zarade obračunate prema PKU, zahtev za isplatu razlike dospeva protekom tromesečnog roka računajući od dana koji je odlukom poslodavca određen kao datum početka isplate garantovane zarade. Polazeći od toga da je Odlukom tuženog od 10. februara 2004. godine određeno da će se isplata sporne razlike vršiti po okončanju poremećaja u poslovanju, da tuženi, nakon okončanja postupka privatizacije 12. oktobra 2005. godine, redovno isplaćuje zarade, Apelacioni sud je izveo pravni zaključak da je rok zastarelosti potraživanja počeo da teče protekom tri meseca od dana okončanja privatizacije, a ne danom okončanja pomenutog postupka, kako je to utvrdio nižestepeni sud, ali je našao da razlika u ovoj oceni nije od uticaja na drugačiju odluku o osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja s obzirom na to da je tužba podneta 4. avgusta 2010. godine.

Pored činjenica i okolnosti koje je utvrdio uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je, na osnovu podataka objavljenih na sajtu APR utvrdio da u Registru privrednih subjekata nema podataka o tome kada je izvršena privatizacija tuženog preduzeća, MB 07285086, ali da postoje podaci o izmeni osnivačkog akta – Ugovor o organizovanju društva sa ograničenom odgovornošću tuženog radi usklađivanja od 8. aprila 2014. godine. U članu 1. ovog ugovora je konstatovano da je tuženo privredno društvo iz registra Trgovinskog suda u Nišu, u kome je bilo upisano pod brojem 1298/04, prevedeno u Registar privrednih subjekata rešenjem BD. 68048/2005 od 12. oktobra 2005. godine. Ustavni sud je na osnovu podataka objavljenih na sajtu tuženog preduzeća utvrdio da je privatizacija preduzeća (u pitanju E. Š . pre privatizacije) izvršena 2002. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Članom 65. stav 3. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96) bilo je propisno da je poslodavac dužan da, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom.

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano: da privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom društvu u Registar koji se vodi na način propisan zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (u daljem tekstu: registar) (član 8.); da se registracija podataka o privrednom društvu i objavljivanje registracije vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (član 9.).

Zakonom o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik RS“, br. 55/04 i 61/05) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi, predmet i postupak registracije u Registar privrednih subjekata, kao i način vođenja Registra privrednih subjekata (član 1.); da Registar privrednih subjekata jeste jedinstvena, centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima, formirana za teritoriju Republike Srbije, u koju se podaci unose i čuvaju, u skladu sa zakonom (u daljem tekstu: Registar), a da je Registracija unošenje podataka o privrednom subjektu u Registar od strane Registratora (član 2. stav 1. tač. 1) i 6)); da se u Registar registruju osnivanje, povezivanje i prestanak privrednog subjekta, statusne promene i promene pravne forme tog subjekta, podaci o privrednom subjektu od značaja za pravni promet, podaci u vezi sa postupkom likvidacije i stečajnim postupkom, kao i drugi podaci određeni zakonom (član 5.); da Registar vodi Agencija za privredne registre (u daljem tekstu: Agencija), preko Registratora (član 8. stav 1.); da su privredni subjekti iz člana 4. ovog zakona koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona upisani u odgovarajući registar, dužni su da na propisanom obrascu podnesu Registru registracionu prijavu za prevođenje u Registar, najkasnije do 15. juna 2005. godine, osim preduzetnika koji registracionu prijavu za prevođenje u Registar podnose najkasnije do 15. juna 2006. godine (član 82. stav 1.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje nadležnost trgovinskih sudova za upis i vođenje registra privrednih subjekata (član 89.).

Odredbama Zakona o Agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 135/04) bilo je propisano: da se osniva Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) radi promovisanja, iniciranja, sprovođenja i kontrole postupka privatizacije (član 1.); da Agencija sprovodi sve postupke privatizacije u Republici Srbiji (član 6. stav 1.).

5. Imajući u vidu da se ustavnom žalbom ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se pomenutim pravom jemče osnovna procesna prava, kao što su pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu, "jednakost oružja" itd, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

U konkretnom slučaju, tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe su usmerene na „diskriminatorsku“ primenu merodavnog prava koja se, po njenom mišljenju, ogleda u postojanju različitih odluka istih sudova povodom njenog identičnog zahteva za isplatu razlike između garantovane i zarade obračunate po KU i neuvažavanju činjenica vezanih za postojanje poremećaja u poslovanju tuženog koje su utvrđene u prethodno vođenom postupku, u kom kontekstu se ukazuje i na nerazmatranje ključnih žalbenih navoda. S obzirom na sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud ističe da se proizvoljnim može smatrati onaj pojedinačni akt prilikom čijeg donošenja nisu uzeti u obzir merodavni propisi ili su ti propisi očigledno proizvoljno primenjeni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava. Sledom navedenog, obrazloženja sudskih odluka koja ne sadrže ozbiljne i relevantne razloge iznetih ocena ukazuju na proizvoljnost u postupanju i njihovom donošenju. Na ovom stanovištu stoji i Evropski sud za ljudska prava u presudi Sisojeva i drugi protiv Letonije, od 15. januara 2007. godine (broj predstavke 60654/00, stav 89.).

S obzirom na navode ustavne žalbe i utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da je, u ovom slučaju, potrebno odgovoriti na pitanje da li se način na koji su redovni sudovi primenili odredbe merodavnog materijalnog prava na koje su se pozvali i s tim u vezi dali argumentaciju za zaključak da je podnositeljkino potraživanje zastarelo, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na njenu štetu.

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku kao sporno postavilo pitanje da li je, i ako jeste, kada prestao poremećaj u poslovanju tuženog preduzeća, imajući u vidu da je prethodnom presudom P1. 1319/05 od 22. decembra 2005. godine, pravnosnažnom 16. maja 2006. godine, podnositeljkin identičan zahtev odbijen kao preuranjen jer je utvrđeno da u vreme zaključenja glavne rasprave kod tuženog i dalje postoji poremećaj u poslovanju. Prvostepeni sud je zaključak o tome da je poremećaj u poslovanju tuženog prestao momentom okončanja postupka njegove privatizacije - 12. oktobra 2005. godine, doneo pozivajući se na izjavu veštaka „da tuženi redovno isplaćuje zarade veće od minimalnih ... otkad je promenjena struktura ... od kada je došao novi vlasnik“, dok je zaključak o tome da je tuženi privatizovan označenog datuma - 12. oktobra 2005. godine, zasnovao na podatku da je tada izvršena njegova registracija u APR. Iz iznetog sledi da je prvostepeni sud registraciju kod APR poistovetio sa privatizacijom, očigledno smatrajući da je dokaz o izvršenoj privatizaciji tuženog njegova registracija u registru privrednih subjekata, budući da sud stavlja znak jednakosti između datuma registracije i okončanja privatizacije. Pri tome, iznoseći ovakav zaključak, prvostepeni sud se nije ni osvrnuo na činjenicu da je u prethodno vođenom postupku po tužbi podnositeljke ustavne žalbe povodom istovetnog zahteva utvrđena potpuno drugačija situacija – da kod tuženog u toku 2005. godine i dalje postoji poremećaj u poslovanju, zbog čega sporno potraživanje nije ni dospelo.

Imajući u vidu da, saglasno prethodno citiranim zakonskim odredbama, registracija predstavlja unošenje podataka o privrednom subjektu u registar koji je jedinstvena, centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima koju vodi Agencija za privredne registre, a da je Agencija za privatizaciju zakonom osnovana, između ostalog, i radi sprovođenja privatizacije, pri čemu su njene nadležnosti osim zakonom, utvrđene i njenim statutom, Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud za svoj zaključak o datumu privatizacije tuženog, za koji vezuje prestanak poremećaja u poslovanju tuženog od kog teče rok zastarelosti spornog potraživanja, nije izneo ozbiljne, logične i na merodavnom pravu zasnovane razloge. Štaviše, taj zaključak je suprotan opštepoznatoj činjenici tj. podatku koji je objavio sam tuženi na svom veb-sajtu. Ovaj propust, na koji je ukazano podnositeljkinom žalbom, nije otklonio ni drugostepeni sud.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se zaključak sudova o tome da je podnositeljkino potraživanje zastarelo, na način kako je obrazložen, ne može smatrati ni jasno ni dovoljno argumentovanim, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljivim. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporen im presud ama Osnovnog suda u Nišu P1. 1577/12 od 17. maja 2013. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2057/13 od 10. decembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US , 43/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku Apelacioni sud u Nišu ponovo odlučio o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv osporene prvostepene, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ustavna žalba, osim zahteva da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku i zahteva za naknadu nematerijalne štete „zbog predugog čekanja“, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod o toku postupka kojim bi se argumentovala tvrdnja da postupak, koji je trajao nešto više od tri godine, nije okončan zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu ovog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Kako je na osnovu ove odluke Ustavnog suda osporena drugostepena presuda poništena, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode o povredi drugih ustavnih prava na koja se podnositeljka pozvala.

U pogledu zahtev a za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog protivrečnih odluka o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti