Pasivna legitimacija nakon statusne promene preduzeća „Železnice Srbije“

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Spor se ticao odgovornosti novoosnovanog društva za dugove prethodnika nakon izdvajanja uz osnivanje i tumačenja odredaba Protokola.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva … „S.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva … „S.“ Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/17 od 24. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/17 od 24. maja 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3015/16 od 14. oktobra 2016. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za proširenje dejstva Odluke Ustavnog suda na druge parnične postupke u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo … „S.“ Beograd je, 7. novembra 2017. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici P1. 201/15 od 19. jula 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/17 od 24. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Republike Srbije i načela slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. do 151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da sporazum o preuzimanju tužioca i aneks ugovora o radu koji je sa njim zaključen ne mogu biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, koji i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena odvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može da bude osnov nastanka takve obaveze; da su kroz Plan statusne promene, koji sadrži i deobni bilans, na podnosioca ustavne žalbe preneta jednaka vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgust 2015. godine; da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene revizijske presude morao da sagleda odredbe Protokola, a što u konkretnom slučaju nije učinio. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, poništi osporene presude, odloži izvršenje osporenog akta i proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud, u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta u kome su donete osporene presude, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac E. B. je podneo Osnovnom sudu u Subotici tužbu protiv prvotuženog privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i drugotuženog Akcionarskog društva za železnički prevoz robe “S.“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike između pripadajućih iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada za period februar – jun 2014. godine i iznosa koji su mu za taj period isplaćeni.

Podnosilac ustavne žalbe je na poslednjem ročištu za glavnu raspravu od 19. jula 2016. godine dostavio prvostepenom sudu kao dokaz Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.d. “Ž.“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine.

Osnovni sud u Subotici je 19. jula 2016. godine doneo osporenu presudu P1. 201/15, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu solidarno isplate odgovarajući novčani iznos na ime uvećane zarade za smenski rad. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilac u spornom periodu bio zaposlen kod prvotuženog, koji je nakon izvršenih statusnih promena, kada je osnovan i drugotuženi, nastavio da postoji; da je tužilac nakon tih promena nastavio da radi kod drugotuženog i da tuženi u toku postupka nisu dostavili dokaze na koji način je u okviru statusnih promena rešeno pitanje potraživanja zaposlenih koja su nastala pre promena, zbog čega je prvostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja obavezao tužene da solidarno isplate tužiocu razliku zarade; da sud nije prihvatio navode drugotuženog da je potraživanje tužioca isključiva obaveza prvotuženog na osnovu Protokola o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.d. “Ž.“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, s obzirom na to da su tuženi bili dužni da prilikom podele reše pitanje potraživanja zaposlenih povodom sudskih sporova koji su u toku, a koja su nastala pre statusnih promena.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je 14. oktobra 2016. godine doneo presudu Gž1. 3015/16, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz same činjenice da je došlo do statusnih promena kod prvotuženog i do izdvajanja novih privrednih društava među kojima i drugotuženog, i to nakon perioda na koji se odnosi tužbeni zahtev, ne proizlazi da je drugotuženi pasivno legitimisan; da se tužbom potražuje razlika zarade za period kada je tužilac bio u radnom odnosu kod prvotuženog, koji i dalje postoji kao pravni subjekat, pa da u odsustvu dokaza da je drugotuženi kao novi poslodavac preuzeo obavezu prema tužiocu i da postoji razlika vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, nema ni razloga za obavezivanje drugotuženog da isplati potraživanje razlike zarade.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 406/17 od 24. maja 2017. godine preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu drugotuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je drugotuženi solidarno obavezan da isplati tužiocu razliku zarade. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba drugotuženog; da su prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca uređena odredbama čl. 147. do 152. Zakona o radu, koje su usklađene sa Direktivom broj 2001/23 EZ; da je navedenim odredbama regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena; da iz sadržine tih normi proizlazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose; da je obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, a u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pasivna legitimacija tuženog i njegova obaveza da isplati tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada, iz perioda pre izvršenih statusnih promena, proizilazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključio novi ugovor o radu, već je zaključenim aneksom, prema kome tužilac nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom (prenetim ugovorom o radu), tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa; da je tužilac u ovoj parnici iz radnog odnosa dokazao da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama, dok je na drugotuženom bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarenje prava ili usled kojih je pravo prestalo.

4. Pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, svakome je zajemčeno da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 83. Ustava, na čiju povredu se podnosilac takođe pozvao, sloboda preduzetništva je utvrđena kao jedno od načela na kojima počiva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon) (u daljem tekstu: ZPD), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine - predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. do 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. ZPD bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to - imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice - društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, uzajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi proizvoljno ocenili da on ima pasivnu legitimaciju u ovom radnom sporu, pogrešno nalazeći da podnosilac kao poslodavac sledbenik solidarno odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog kao poslodavca prethodnika, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene. Podnosilac ustavne žalbe posebno insistira da su parnični sudovi u potpunosti ignorisali kao dokaz Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.d. “Ž.“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, a iz čije sadržine proizlazi da je prvotuženi isključivo odgovaran za sve obaveze prema zaposlenima koje su nastale do dana registracije statusne promene, pa da osporene presude ne sadrže ocenu o pravnoj prirodi tog Protokola, zbog čega podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, odluke od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije i Ruiz Torija protiv Španije).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je pošao od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, ovde prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (A.d … „I.“ i A.d. za železnički prevoz putnika „V.“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž.“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, Vlada je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd. Rešenje Vlade od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiocem zaključen aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd.

Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene presude Rev2. 406/2017 od 24. maja 2017. godine iskazao stanovište da je podnosilac ustavne žalbe, zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem, preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužiocu isplati razliku u zaradi po osnovu smenskog rada. Ustavni sud je konstatovao da je sud najviše instance takav pravni stav utemeljio na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da preuzimanje obaveza poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud nalazi da je, prima facie, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe automatski prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prethodnog poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, u vezi s tim, nužno mora praviti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje osporene revizijske presude, pored pravne ocene da poslodavac sledbenik preuzima sva prava i obaveze iz radnog odnosa od poslodavca prethodnika, sadrži samo sumarnu konstataciju da je podnosilac ustavne žalbe kao drugotuženi imao procesnu dužnost da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarenje prava ili usled kojih je pravo prestalo. Iz navedenog sledi da se iskazano pravno stanovište suda najviše instance zasniva na oceni da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je prvotuženi zadržao na sebe obaveze prema tužiocu koje su nastale do dana registracije statusne promene.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je Osnovni sud u Subotici u toku prvostepenog postupka izvršio uvid u Odluku o statusnoj promeni privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd od 11. maja 2015. godine, čiji je sastavni deo Plan podele tog pravnog lica (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim Planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora. Podnosilac ustavne žalbe je na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava pred prvostepenim sudom ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, u početni bilans tog društva (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku. Ustavni sud je konstatovao da se u predmetnom parničnom postupku samo Osnovni sud u Subotici bavio pravnom prirodom Protokola prilikom donošenja osporene presude P1. 201/2015 od 19. jula 2016. godine, a da obrazloženje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/2017 od 24. maja 2017. godine ne sadrži nijednu konstataciju u vezi Protokola i sadržine Informacije koja je njime prihvaćena.

Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud smatra da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/2017 od 24. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je iste stavove izrazio i u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju, a povodom ustavne žalbe istog podnosioca.

Pored toga, Ustavni sud napominje da je, u međuvremenu, doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi istog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određen dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj Odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Osnovnog suda u Nišu i Apelacionog suda u Nišu po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, a ne i prema trećim licima.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 406/2017 od 24. maja 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3015/16 od 14. oktobra 2016. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da načela na kojima počiva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

7. Polazeći od toga da je usvojio ustavnu žalbu i poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene presude, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi zahteva za proširenje dejstva ove odluke na „ostale sudske predmete“ (druge parnične postupke) u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet osporeni akt, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe. Stoga je Sud ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao nedopušten, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Pasivna legitimacija nakon statusne promene preduzeća „Železnice Srbije“

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti