Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv revizijske presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. J . i D . D, obojic e iz Beograda, D . B . iz Velikog Orašja kod Velike Plane, I . D, Z . D . i A . B, svi h iz Šapca, i G . L . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. J, D . D, D . B, I . D, Z . D, A . B . i G . L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2068/16 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. J, D . D, D . B, I . D, Z . D, A . B . i G . L . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. J . i D . D, obojica iz Beograda, D . B . iz Velikog Orašja kod Velike Plane, I . D, Z . D . i A . B, svi iz Šapca, i G . L . iz Kruševca, podneli su Ustavnom sudu, 8. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika V . T, diplomiranog pravnika iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2068/16, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1806/19 od 27. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava i zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica u sporu za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje započeta podnošenjem tužbe od 19. maja 2005. godine, a okončana donošenjem osporene revizijske presude, čime je podnosi ocima nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporena revizijska presuda zasnovana na proizvoljnom zaključku Vrhovnog kasacionog suda po kome je zapisnikom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 10. maja 2005. godine stavljen van snage onaj od 30. septembra 2004. godine, a kojim su radna mesta podnosilaca svrstana u poslove na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem; da revizija zapisnika ne znači i njegovo stavljanje van snage, iz kog razloga osporena revizijska presuda predstavlja primer kršenja zabrane povratnog dejstva opšteg akta.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosioc ima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2068/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i još 239 lica su 19. maja 200 5. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og JP „E.“ Beograd, radi isplate razlike u doprinos ima za penzijsko i invalidsko osiguranje za sve vreme prove deno u radnom odnosu kod tuženog. Predmet je zaveden pod brojem P1. 299/05.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 8. jula 2005. godine. Pripremno ročište je zakazano i održano 26. oktobra 2005. godine. Na prvo ročišt e za glavnu raspravu , koje je bilo zakazano za 26. januar 20 06. godine, parnične stranke nisu pristupile , te je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom . Punomoćnik tužilaca je 2. februara 2006. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je usvojen rešenjem od 23. februara 2006. godine.

Naredna tri ročišta (10. aprila, 26. juna i 16. oktobra 2006. godine) odložena su na saglasan predlog parničnih stranaka, a zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Nakon dva održana ročišta u narednom periodu (11. decembra 2006. i 12. februara 2007. godine), prvostepeni sud je tužbu odbacio zbog nenadležnosti da po njoj postupa.

Tužioci su 2. marta 2007. godine izjavili žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 20. marta 2007. godine. Spisi parničnog predmeta su sredinom aprila 2007. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 2391/07 od 25. februara 2009. godine ukinuo navedenu prvostepenu odluku, te je predmet 31. decembra 2009. godine vraćen na ponovni postupak.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Trećeg opštinskog suda u Beogradu preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 9143/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem od 23. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim. Predmet je 10. maja 2010. godine ustupljen Višem sudu u Beogradu , koji je rešenjem P1. 1226/10 od 21. maja 2010. godine tužbu odbacio zbog nenadležnosti suda. Žalba tužilaca od 24. juna 2010. godine odbačena je kao neblagovremena rešenjem od 30. juna 2010. godine, protiv kojeg su tužioci izjavili žalbu 16. jula 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je najpre rešenjem Gž1. 5917/10 od 14. oktobra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje kojim je žalba tužilaca odbačena kao neblagovremena, a zatim rešenjem Gž1. 7106/10 od 14. oktobra 2010. godine (usled očigledne omaške datum donošenja ostao isti kao kod prethodnog drugostepenog rešenja) i ono kojim se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim.

Predmet je Višem sudu u Beogradu vraćen na ponovni postupak 12. januara 2011. godine. Rešenjem P1. 4/11 od 17. novembra 2011. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim, te je predmet 12. decembra 2011. godine ustupljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, gde je zaveden pod brojem P1. 5554/11.

U periodu do prvog presuđenja, zakazno je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana. Dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije , a jedno zbog obustave rada advokata. Vremenski interval između ročišta kretao se od tri do pet meseci. U okviru dokaznog postupka obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Pojedinačnim podnescima od 3. jula 2013. godine, 239 tužilaca se odre klo tužbenog zahteva, pa je prvostepeni sud 10. jula 2013. godine d oneo presudu na osnovu odricanja. Glavna rasprava je zaključena 27. maja 2014. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5554/11 od 27. maja 2014. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca.

Tuženi je 18. septembra 2014. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 30. oktobra 2014. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 3717/14 od 8. jula 2016. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet 19. septembra 2016. godine vratio na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 2068/16. Do narednog presuđenja zakazano je još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Vremenski interval između ročišta kretao se od jednog do četiri meseca. Dokazni postupak je obeležila prepiska suda sa Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje i izjašnjavanje parničnih stranaka povodom izveštaj a navedene organizacije. Glavna rasprava je zaključena 9. maja 2018. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 2068/16 od 9. maja 201 8. godine, kojom je tužbeni zahtev tužilaca u celini usvojen.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3719/18 od 12. decembra 201 8. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio da odlučuje o posebnoj reviziji tuž enog od 14. februara 2019. godine, pa je osporenom presudom Rev2. 1806/19 od 27. februara 2020. godine preinačio nižestepene presude, tako što je tužbeni zahtev tužilaca u celini odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. st av 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja p resude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5554/11 od 27. maja 2014. godine .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1806/19 od 27. februara 2020. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 1 4 godina i devet mesec i. Napred izneto, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je parnica u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan , trajala bezmalo 15 godina ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud posebno ima u vidu da je prva presuda doneta devet godina nakon podnošenja tužbe, da je u dokaznom postupku obavljeno samo ekonomsko – finansijsko veštačenje i da prilikom zakazivanja ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora . Pored toga, Ustavni sud smatra i da je Okružni sud u Beogradu neopravdano dugo ( dve godine i sedam meseci , računajući i vraćanje predmeta) odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o nenadležnosti suda. Kasnije se i Viši sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim, ali je i to rešenje ukinuto. Višem sudu u Beogradu je bilo potrebno čak 10 meseci da se nakon prijema predmeta iz drugostepenog suda oglasi stvarno nenadležnim za postupanje po tužbi podnosilaca i predmet vrati Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji se prethodno oglasio st varno nenadležnim.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da se period kada je doneto rešenje kojim se tužba podnosilaca smatra la povučenom i potom, nakon što je sud dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, kada su tri ročišta za glavnu raspravu odložena na saglasan predlog parničnih stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora, ne može staviti na teret sudu , odnosno, da to predstavlja doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka. Ustavni sud, takođe, ne može da zanemari ni činjeničn u složen ost ovog predmeta u prvih osam godina, kada je na tužilačkoj strani bilo čak 246 lica.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon , 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka , utvrđeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe i činjeničnu složenost predmeta u određenom periodu , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi ne preispituje dokaze, niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi sa povredom člana 197. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da je reč o jednom od načela za ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti, tako da isto ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe. To, međutim, ne predstavlja smetnju da se tvrdnje o eventualnoj povredi zabrane retroaktivnosti ocene sa aspekta prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu prethodno izneto, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosi laca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Ustavni sud je, pritom, uvidom u osporenu revizijsku presud u, konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud da o jasno , detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje , kao i ocenu da je , saglasno članu 57. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US i 84/04 – dr.zakon), zapisnikom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 10. maja 2005. godine izvršena revizija zapisnika od 30. septembra 2004. godine, kojim su radna mesta podnosilaca najpre bila svrstana u poslove na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem .

Ustavni sud je posebno cenio tvrdnju podnosilaca ustavne žalbe da je zapisnik od 10. maja 2005. godine mogao važiti samo za ubuduće, te da je njegovom primenom na konkretan slučaj prekršena zabrana retroaktivnosti opšteg akta. Međutim, Ustavni sud je, uvidom u spise parničnog predmeta, konstatovao da u okolnostima konkretnog slučaja nije ni bilo revizije poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem u pravom smislu te reči, budući da zapisnik od 30. septembra 2004. godine faktički nikada nije primenjen. Tuženi je ukazao Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da taj akt ne odražava stvarno stanje stvari, zbog čega je usvojen zahtev da se pristupi njegovoj reviziji pre početka primene . U navedenom kontekstu, Ustavni sud ukazuje i na konstataciju iz obrazloženja osporene revizijske presude da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podneta 19. maja 2005. godine, dakle, nakon sačinjavanja zapisnika od 10. maja 2005. godine.

Sledom izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti