Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra. Zahtev za materijalnu štetu se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. R . iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 198/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1060/04 ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. R . iz Vladičinog Hana podnela je , 24. decembra 2012. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz Vladičinog Hana, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 198/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1060/04).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu tužbu protiv tuženog AD „H.“ iz V. H, radi poništaja rešenja kojim joj je otkazan ugovor o radu; da je tokom sprovedenog sudskog postupka doneto nekoliko prvostepenih i drugostepenih odluka, te da je postupak pravnosnažno okončan nakon osam godina i tri meseca. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, „materijalne štete za troškove parničnog postupka“, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 198/08 (inicijalno predmet P. 1060/04), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja L. R . iz Vladičinog Hana, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 15. septembra 2004. godine Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu tužbu protiv tuženog poslodavca – AD „H .“ iz V. H, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad . Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 1060/04.

Do donošenja prve presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog službene sprečenosti punomoćnika stranaka. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem su saslušana dva svedoka, tužilja u svojstvu parnične stranke i sud je izvršio uvid u dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju, odnosno pismene dokaze.

Presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1060/04 od 11. jula 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je ukinuto rešenje tuženog, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, i naloženo tuženom da tužilju rasporedi na odgovarajuće poslove, kao i da joj naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 93/06 od 25. januara 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1060/04 od 11. jula 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, zbog čega ni materijalno pravo nije moglo biti pravilno primenjeno.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 124/06. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog nedolaska svedoka. Na održanim ročištima saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke, predloženi svedoci i izvršen uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 124/06 od 31. jula 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 93/07 od 12. juna 2007. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 124/06 od 31. jula 2006. godine.

Tužilja je izjavila reviziju protiv drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije RevII. 1650/07 od 17. januara 2008. godine ukinute su presuda Okružnog suda u Vranju Gž1. 93/07 od 12. juna 2007. godine i presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 124/06 od 31. jula 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen novi broj P. 198/08. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je i održano četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojima su saslušani tužilja i svedoci.

Presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 198/08 od 28. novembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je ukinuto rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i naloženo tuženom da tužilju rasporedi na drugi odgovarajući posao, kao i da joj naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 237/10 od 5. novembra 2010. godine usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 198/08 od 28. novembra 2008. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Tužilja je izjavila reviziju protiv drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 265/11 od 27. oktobra 2011. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 237/10 od 5. novembra 2010. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je osporena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nakon vraćanja predmeta na ponovno suđenje, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 2349/11 od 31. jula 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, potvrdio presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 198/08 od 28. novembra 2008. godine i obavezao tuženog da tužilji naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 6. decembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 15. septembra 2004. godine Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2349 od 31. jula 2012. godine, koja je punomoćniku tužilje dostavljena 6. decembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak, od podnošenja tužbe do uručivanja drugostepene presude, trajao preko osam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja kojim je otkazan ugovor o radu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari doneo tri presude, i to: P. 1060/04 od 11. jula 2005. godine, P. 124/06 od 31. jula 2006. godine i P. 198/08 od 28. novembra 2008. godine. Drugostepeni sud je čak četiri puta odlučivao u predmetnom sporu, i to jednom rešenjem Gž1. 93/06 od 25. januara 2006. godine, kada je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, a nakon toga tri puta presudom, i to: Gž1. 93/07 od 12. juna 2007. godine, Gž1. 237/10 od 5. novembra 2010. godine i Gž1. 2349/11 od 31. jula 2012. godine. Pored toga, tužilja je dva puta, tokom trajanja postupka, izjavila reviziju protiv drugostepenih presuda o kojoj je odlučeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije RevII. 1650/07 od 17. januara 2008. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 265/11 od 27. oktobra 2011. godine, kojim je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje, da bi postupak bio okončan donošenjem drugostepene presude Gž1. 2349/11 od 31. jula 2012. godine, koja je punomoćniku tužilje uručena 6. decembra 2012. godine, nakon četiri meseca od donošenja. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je u oba revizijska rešenja utvrđeno da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio izuzetno složen, imajući u vidu predmet spora, kao i radnje sprovedene u dokaznom postupku – saslušanje parničnih stranaka, nekoliko svedoka i uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju. Naime, Sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnositeljku, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tuženog poslodavca, kojim je podnositeljki otkazan ugovor o radu, i njenom vraćanju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 198/08 (inicijalno predmet P. 1060/04).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročna veza između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana, pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila potrebne dokaze. Naime, prema oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini parničnih troškova, koji su dosuđeni podnositeljki kao tužilji presudom kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan, nespojiv je sa svrhom naknade štete koja se pruža oštećenom u slučaju utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

8. U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 713/2011: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 4/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 14 godina
• Už 1187/2009: Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku
• Už 7648/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu
• Už 2168/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5225/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu