Odluka Ustavnog suda o visini naknade zbog suđenja u nerazumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je dosuđeni iznos naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku neadekvatan. Naknada nematerijalne štete je povećana, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravo na imovinu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća … „M.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća … „M.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je trećim stavom izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 515/18 od 16. maja 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se treći i četvrti stav izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 515/18 od 16. maja 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3958/17 od 28. juna 2018. godine u tom delu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće … „M.“ d.o.o. Beograd izjavilo je Ustavnom sudu, 2. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 515/18 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da su tokom celog postupka prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud donosili odluke o tužbenom zahtevu sa dijametralno suprotnim obrazloženjima; da je u prvostepenoj presudi iznet stav da tužilac nije aktivno legitimisan, iz kog razloga sud nije odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke koje je podnosilac predlagao na okolnost visine zahteva; da je drugostepeni sud zauzeo stav da tužilac jeste aktivno legitimisan, ali da je tužbeni zahtev neosnovan, jer je potraživanje u celosti izmireno, što zaključuje iz Izvoda otvorenih stavki, a koji dokaz tokom postupka nije izveden; da drugostepeni sud svoju odluku nije mogao zasnovati na dokazu koji nije izveden, već da je, u situaciji kada je smatrao da postoji aktivna legitimacija tužioca, trebalo da otvori glavnu raspravu i izvede dokaz veštačenjem kojim bi se utvrdilo da li je predmetno potraživanje izmireno i u kom iznosu; da revizijski sud smatra da se u reviziji osnovano ukazuje na to da predmetno potraživanje nije izmireno u celosti, odnosno da je neizmireno u iznosu od 3.210.101,26 dinara, što je zaključio na osnovu istog Izvoda iz otvorenih stavki koji dokaz nije izveden; da se Vrhovni kasacioni sud ne izjašnjava o navodima podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno označeno ustavno pravo, da osporenu presudu poništi i odredi uklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 958/15, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Privrednim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) vođen je parnični postupak po tužbi Preduzeća … „M.“ d.o.o. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv privrednog društva „S.“ Austrija, radi isplate duga u iznosu od 101.775.092,17 dinara.

Uz tužbu, koja je sudu podneta 18. februara 2015. godine, tužilac je dostavio i nalaz veštaka finansijske struke na okolnost visine potraživanja, koji je tuženi u odgovoru na tužbu osporio, te je tužilac na ročištu održanom 3. juna 2015. godine, kao i u daljem toku postupka predlagao izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke koga odredi sud, a što je predlagao i tuženi.

Privredni sud je međupresudom P. 958/15 od 2. decembra 2015. godine utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, obrazlažući da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca, te da je tužilac u ovoj fazi postupka dokazao osnov svog potraživanja i odredio je da se zastaje sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 1208/16 od 23. novembra 2016. godine ukinuo međupresudu Privrednog suda P. 958/15 od 2. decembra 2015. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidajućeg rešenja je iznet stav da tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe kojom traži da sud obaveže tuženog da mu isplati potraživanje po osnovu prava zaloge na potraživanju, jer se namirenje takvog potraživanja ne vrši u parničnom postupku, već u izvršnom ili vansudskim postupcima za namirenje.

U ponovnom postupku Privredni sud je na ročištu održanom 7. marta 2017. godine odbio predlog tužioca za izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka finansijske struke, kao suvišan, dok je na ročištu održanom 11. maja 2017. godine izveo dokaze (čitanjem: ugovora o prenosu i otkupu potraživanja, ugovora od 17. marta 2011. godine, ugovora od 24. jula 2012. godine, rešenja APR-a, mišljenja od 5. avgusta 2014. godine, privremene situacije, izvod iz registra založnog prava, obaveštenja od 14. jula 2011. godine i od 10. avgusta 2012. godine, obaveštenja K. banke od 21. avgusta 2012. godine i odgovora od 23. avgusta 2012. godine, obaveštenja od 28. avgusta 2012. godine i od 25. septembra 2012. godine sa izveštajem o stanju potraživanja i potvrdama banke, izvoda iz APR-a sa svim promenama, rešenja od 15. aprila sa UPPR-om, ugovora od 24. jula 2012. godine, kao i dokaza dostavljenih uz podnesak tužioca od 2. novembra 2015. godine, rešenja od 9. oktobra 2015. godine) i zaključio glavnu raspravu.

Presudom Privrednog suda P. 958/15 od 11. maja 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 101.775.092,17 dinara sa zateznom kamatom od 25. septembra 2013. godine pa do isplate, zbog nedostatka aktivne legitimacije tužioca. U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tuženi kao izvođač radova sa „I.“ d.o.o. Mišar kao podizvođačem zaključio Ugovor o izgradnji od 17. marta 2011. godine kojim je ugovoreno izvođenje radova na projektu autoputa i obilaznice oko Beograda LOT A2-Projektovanje i izgradnja deonice autoputa E75 i projektovanje i izgradnja petlje Dobanovci (P faza), a kojim je predviđeno da tuženi za izvedene radove vrši plaćanje „I.“ d.o.o. na osnovu privremenih i okončane situacije; da je među parničnim strankama nesporno da je ugovorom o zalozi potraživanja od 24. jula 2012. godine konstituisano založno pravo „M.“ tako što se „I.“ d.o.o. kao zalogodavac obavezao da će na račun „M.“ d.o.o. usmeriti 50% svih priliva koje ostvari po osnovu navedenog ugovora o izgradnji; da je ovo založno pravo u korist „M.“ upisano u Registar zaloge kao zaloga drugog reda, dok je zaloga prvog reda na potraživanju koje „I.“ d.o.o. Mišar ima prema ovde tuženom upisana u korist K. banke kao založnog poverioca; da je ugovorom o prenosu i otkupu potraživanja od 21. novembra 2014. godine „M.“ d.o.o. ustupio tužiocu svoja dospela potraživanja prema „I.“ d.o.o. sa sporednim pravima, te da je u Registru zaloge upisana promena založnog poverioca u korist tužioca.

Ocenjujući prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca, Privredni sud je našao da je isti osnovan, navodeći da je tuženi dužnik predmetnog založenog potraživanja, te da je „I.“ d.o.o. poverilac tuženog po osnovu založenog potraživanja i zalogodavac kao dužnik tužioca, dok tužilac u odnosu na tuženog ima svojstvo založnog poverioca, a da parnični postupak ne predstavlja postupak namirenja, već se namirenje vrši u izvršnom postupku ili vansudskom postupku za namirenje propisanom posebnim zakonom. Stoga, Privredni sud zaključuje da tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe sa predmetnim tužbenim zahtevom, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužioca Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 3958/17 od 28. juna 2018. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda P. 958/15 od 11. maja 2017. godine. Privredni apelacioni sud nalazi da je pogrešno stanovište prvostepenog suda da tužilac nije aktivno legitimisan, ali da je ispravan zaključak da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da je tužilac potraživanja dospela pre podnošenja tužbe u potupnosti namirio i da potraživanje založnog poverioca drugog reda, pre nego što je tužilac postao založni poverilac drugog reda više nije postojalo, što sve potvrđuje Izvod otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine tuženikovog poverioca „I.“.

Tužilac je protiv drugostepene presude izjavio reviziju 10. avgusta 2018. godine u kojoj je, pored ostalog, istakao da u prvostepenom postupku sud nije izveo dokaz čitanjem Izvoda otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine, zbog čega odluka o neosnovanosti zahteva nije mogla da bude zasnovana na tom dokazu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 515/18 od 16. maja 2019. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojena revizija tužioca i preinačene su presude Privrednog suda P. 958/15 od 11. maja 2017. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 3958/17 od 28. juna 2018. godine u delu odbijenog tužbenog zahteva i presuđeno tako što je, u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.210.101,26 dinara, sa zateznom kamatom od 22. februara 2015. godine do isplate, dok je u stavu trećem izreke odbijena kao neosnovana revizija tužioca u preostalom delu; u stavu četvrtom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 735.000,00 dinara.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu izveštaja poslovne banke tuženog i prepiske tuženog sa založnim poveriocima, nakon dobijanja obaveštenja o zalozi potraživanja koje je primio 30. jula 2012. godine i zajedničkog obaveštenja založnih poverilaca 18. oktobra 2012. godine, tuženi plaćanja vršio založnim poveriocima u skladu sa uputstvom iz obaveštenja, što je u skladu sa članom 11. stav 3. Zakona o založnom pravu na pokretnim stavarima i pravima upisanim u registar; da je prethodnik tužioca imao u registru upisano pravo zaloge na potraživanjima koja proističu iz privremenih i okončane situacije po kojima je tuženi dužnik; da je K. banka, koja je založni poverilac prvog reda istog potraživanja sa pravom prvenstva u odnosu na tužioca i njegovog prethodnika, sa istim postigla dogovor o dinamici i redosledu isplate, po kome tužiočevo potraživanje nije namireno u celosti; da stoga osnovano revident ističe da je tužbeni zahtev osnovan za iznos od 3.210.101,26 dinara koji je dospeo 22. februara 2015.godine, nakon što mu je ustupljeno potraživanje po ugovoru o prenosu i otkupu potraživanja od 21. novembra 2014.godine, jer se radi o založenom potraživanju po ugovoru „I.“ d.o.o. i „M.“ a.d.

Vrhovni kasacioni sud ističe i to da je bez uticaja pozivanje drugostepenog suda na Izvod otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine, koji u toku postupka nije izveden kao dokaz, a iz razloga što je visina uplata tuženog založnim poveriocima utvrđena tokom postupka iz potvrde banke od 30. marta 2015. godine o plaćanjima sa računa tuženog na račune založnih poverilaca.

Prema Izvodu otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine, poverioca „I.“ d.o.o. i dužnika, tuženog u osporenom parničnom postupku, „I.“ d.o.o. potražuje od tuženog 3.210.101,26 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1.Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. st. 1. i 2.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (član 231. stav 1.); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako - 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presudi i 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 394.); da ako Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će da usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu, da ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će da usvoji reviziju, ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 416. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno time što su sudovi tokom postupka donosili odluke o neosnovanosti njegovog tužbenog zahteva sa različitim obrazloženjima, zasnivajući svoje stavove, pored ostalog, i na dokazima koji tokom prvostepenog postupka nisu izvedeni.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) prema kome član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kojim se jemči pravo na pravično suđenje, ne sadrži nikakva pravila o prihvatljivosti dokaza ili načinu na koji oni treba da budu ocenjeni, iz razloga što su ta pitanja uređena nacionalnim zakonodavstvom (videti predmet Schenk protiv Švajcarske, predstavka broj 10862/84, presuda od 12. jula 1998. godine, st. 45. i 46.). Dakle, redovni sudovi su ti koji su na prvom mestu pozvani da tumače i primenjuju merodavna procesna pravila, ali prema praksi Evropskog suda, ovaj zahtev se ostvaruje i kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva i obavezu sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom sudskog postupka (videti predmet Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, predstavka broj 39442/98, presuda od 16. novembra 2000. godine, stav 20.).

Ustavni sud nalazi da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe prvostepeni sud odbio nalazeći da tužilac nema aktivnu legitimaciju za podnošenje predmetne tužbe, čime je postupio po rešenju Privrednog apelacionog suda kojim je ukinuta međupresuda, a u kome je iznet izričit stav tog suda da tužilac nema aktivnu legitimaciju. Polazeći od navedenog, prvostepeni sud nije utvrđivao visinu neizmirenog dugovanja tuženog prema tužiocu, zbog čega je i predlog tužioca za izvođenje dokaza veštačenjem na tu okolnost odbio kao suvišan. Drugostepeni sud je potvrdio odbijajuću prvostepenu presudu, uz obrazloženje da je stanovište prvostepenog suda o nepostojanju aktivne legitimacije pogrešno, te da tužilac jeste aktivno legitimisan, ali da iz Izvoda otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine poverioca tuženog proizlazi da je predmetno potraživanje izmireno u celosti, pri čemu je drugostepeni sud svoj zaključak zasnovao na dokazu koji tokom prvostepenog postupka nije izveden. Revizijski sud je osporenom presudom delimično usvojio reviziju podnosioca i preinačio nižestepene presude tako što je usvojio tužbeni zahtev za iznos od 3.210.101,26 dinara, obrazlažući svoju odluku time da se visina preostalog dugovanja u navedenom iznosu može utvrditi iz potvrde banke od 30. marta 2015. godine o plaćanjima sa računa tuženog na račune založnih poverilaca, zbog čega smatra da je bez uticaja pozivanje drugostepenog suda na Izvod otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine.

Ustavni sud napominje da, saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, revizijski sud može preinačiti pobijanu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava isključivo na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenom postupku ili činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku pred drugostepenim sudom posle rasprave održane pred tim sudom. Ipak, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, nepotpuno činjenično stanje pobijane presude može da utiče na odluku revizijskog suda, kada revizijski sud oceni da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, ali tada ne može preinačiti pobijanu presudu, jer nema uslova za njeno preinačenje upravo zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, već se pobijana presuda ukida u celini ili delimično.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je svoju odluku, kojom je delimično preinačio nižestepene presude, zasnovao na činjenicama, koje nisu utvrđene ni u prvostepenom ni i drugostepenom postupku. Naime, na okolnost visine tužbenog zahteva nisu izvođeni dokazi, jer je prvostepeni sud pri donošenju međupresude odredio da se zastaje sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva, a posle ukidanja međupresude i prihvatanja stava drugostepenog suda da tužilac nema aktivnu legitimaciju, odbio je tužbeni zahtev isključivo iz tog razloga, s obzirom na to da je prigovor nedostatka aktivne legitimacije materijalnopravni prigovor koji, ako je osnovan, vodi odbijanju tužbenog zahteva. Zaključak Vrhovnog kasacionog suda da se visina preostalog dugovanja tuženog može utvrditi iz potvrde banke od 30. marta 2015. godine ne odgovara sadržini te potvrde, koja je navedena u prvostepenoj presudi, a u kojoj se navodi više različitih iznosa isplaćenih sa računa tuženog drugim subjektima, ne i tužiocu, s tim što se iznos od 3.210.101,26 dinara u toj potvrdi uopšte ne navodi. S druge strane, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je Izvod iz otvorenih stavki od 30. novembra 2014. godine irelevantan, međutim, preinačujući nižestepene presude upravo dosuđuje tužiocu taj iznos, koji je potpuno identičan iznosu navedenom u Izvodu otvorenih stavki.

Imajući u vidu navedeno i imperativne odredbe ZPP, zaključak Vrhovnog kasacionog suda o delimičnoj osnovanosti tužbenog zahteva ne može se okarakterisati kao ustavnopravno prihvatljiv. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ovakvo proizvoljno postupanje revizijskog suda dovelo do povrede odredaba procesnog prava, koja u konkretnom slučaju ima težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je trećim stavom izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 515/18 od 16. maja 2019. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu u stavovima trećem i četvrtom izreke i odlučio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3958/17 od 28. juna 2018. godine u tom delu.

Ustavni sud je poništio osporenu presudu i u stavu četvrtom izreke, jer je odluka o troškovima postupka uslovljena konačnim uspehom stranaka u parnici.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o visini naknade zbog suđenja u nerazumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti