Pravo na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova nemaju pravo na posebnu isplatu naknade za ishranu i regres. Ova prava su, u skladu sa posebnim propisima, već sadržana u koeficijentu za obračun njihove plate.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9855/2012
05.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G. iz Dimitrovgrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. G. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 9544/11 od 25. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G. iz Dimitrovgrada je 24. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 9544/11 od 25. oktobra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava Pirot, Policijska stanica Dimitrovgrad i da mu u periodu od 24. decembra 2007. do 24. decembra 2010. godine nije isplaćen regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknada za ishranu u toku rada; da je Upravni sud u osporenoj presudi paušalno potvrdio primenu materijalnog prava upravnih organa, bez utvrđenog činjeničnog stanja, sa obrazloženjem da je tuženi organ pravilno postupio pozivajući se na član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je bio na snazi do 31. jula 2007. godine, a po kojem je dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržan u koeficijentu za obračun i isplatu plate u tom periodu; da mesečni obračuni plata u utuženom periodu za podnosioca žalbe nisu sadržali novčane iznose naknade za ishranu i regres za godišnji odmor, odnosno mesečni iznosi plata nisu se menjali u zavisnosti od vremena provedenog na radu, čak ni u vremenu kada je podnosilac žalbe koristio godišnji odmor ili odsustvovao sa rada po nekom osnovu; da su mu osporenom presudom povređeni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudom i drugim državnim organima i osnovno načelo da su svi pred zakonom jednaki, pravo na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad, jer su u istoj pravnoj situaciji Opštinski sud u Temerinu, Opštinski sud u Kragujevcu i Osnovni sud u Kragujevcu priznali državnim službenicima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu za ishranu u toku rada.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava Pirot zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada, koji je rešenjem prvostepenog organa broj 117/13 od 19. aprila 2011. godine odbijen kao neosnovan.

Postupajući po žalbi podnosioca, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-483/2011-01 od 24. juna 2011. godine kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koju je Upravni sud odbio kao neosnovanu osporenom presudom U. 9544/11 od 25. oktobra 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da se koeficijent za obračun i isplatu plate zaposlenima u državnom organu utvrđuje primenom zakonom propisanih merila i da se njegova visina određuje jedinstveno, kao i da su u toj visini sadržani i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da se stoga i pojedinačnim aktom uređuje jedinstven koeficijent u propisanoj visini; da se određivanjem jedinstvenog koeficijenta , po oceni suda, ne vrši povreda prava zaposlenog na ostvarivanje navedenih prava koja su sadržana u njemu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za razmatranje ove ustavne žalbe od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Odredbama Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, te da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1.); da je poslodavac državnih službenika i nameštenika Republika Srbija (član 3. stav 1.); da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (član 4. stav 1.); da državni službenik ima pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima (član 13.); da se Poseban kolektivni ugovor za državne organe (“Službeni glasnik RS“, broj 23/98) primenjuje, izuzev odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom, dok ne stupi na snagu Poseban kolektivni ugovor za državne organe, koji će biti zaključen prema ovom zakonu (član 187.).

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07) je propisano: da se ovim zakonom uređuju plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika (član 1.); da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu i da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (član 2.); da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak s rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade (član 37.); da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi i druga primanja državnih službenika, prema opštim propisima o radu (član 39.); da Zakon o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01) i Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata izabranih, postavljenih i zaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 95/05 – prečišćen tekst) prestaju da se primenjuju na državne službenike i nameštenike 1. januara 2007. godine (član 58. stav 1.).

Zakonom o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, odredbom člana 146. stav 1. je propisano da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Članom 147. istog zakona je propisano: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.).

Odredbom člana 8. stav 1. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom. Glava VIII ovog zakona uređuje pitanja zarade, naknade zarade, naknade troškova i drugih primanja. Članom 118. je uređeno pitanje naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom, a tač. 5) i 6) propisano da zaposleni, pored ostalog, ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Odredbama člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS“, br. 86/07 i 93/07) je propisano da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak s rada, troškovi službenog putovanja u zemlji, troškovi službenog putovanja u inostranstvo, troškovi selidbe u inostranstvo, troškovi rada i boravka na terenu i troškovi privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada.

Članom 32. stav 1. alineja 6. i 7. Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", broj 50/08 ) je propisano da je poslodavac dužan d a zaposlenom obezbedi naknadu troškova – mesečnu ishranu u toku rada z a dane provedene na radu u visini 15% prosečne mesečne zarade u Republici, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove s tatistike, regres za korišćenje godišnjeg odmora, ako zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 20 radnih dana, u visini 75% od prosečne mesečne zarade u Republici prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a srazmeran d eo regresa z a korišćenje godišnjeg odmora, ako zaposleni ima pravo na g odišnji odmor u trajanju kraćem od 20 radnih dana. Odlukom o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije («Službeni glasnik RS», broj 104/08) bilo je predviđeno da se Opšti kolektivni ugovor primenjuje na sve poslodavce od 1. januara 2009. godine, ali je ova odluka stavljena van snage Odlukom objavljenom u "Službenom glasniku RS", broj 122/08, koja je stupila na snagu 1. jaunara 2009. godine. Važećom Odlukom o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije («S lužbeni glasnik RS», broj 8/09) utvrđeno je da se na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije, što znači i na Republiku Srbiju kao poslodavca, primenjuje Opšti kolektivni ugovor sa Aneksom I ("Službeni glasnik RS", broj 104/08), i Aneksom II ("Službeni glasnik RS", broj 8/09). Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora, koji je stupio na snagu zajedno sa navedenom odlukom, je propisano da se privremeno odlaže primena, pored ostalog, odredbe člana 32. al. 4, 6.i 7. Opšteg kolektivnog ugovora, u skladu sa Sporazumom o razvoju socijalnog dijaloga (član 1.) i da će se d atum početka primene odredaba Opšteg kolektivnog ugovora iz člana 1. ovog aneksa odrediti posebnim aneksom Opšteg kolektivnog ugovora u skladu sa Sporazumom o razvoju socijalnog dijaloga (član 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je smatrao da je najpre bilo potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akt povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud pri tome nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, a koji navodi su gotovo identični navodima iz podnete tužbe, a u obrazloženju drugostepenog rešenja je detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani.

Naime, kada su u pitanju zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, na plate zaposlenih se primenjuju odredbe Zakona o policiji. Međutim, naknade troškova i druga primanja lica zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pa i ovlašćenih lica, odnosno policijskih službenika, nisu uređena ovim zakonom, te se na njih u tom pogledu primenjuju propisi koji važe za ostale zaposlene u državnim organima, odnosno državne službenike. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika je poseban zakon koji počev od 1. januara 2007. godine uređuje pitanje plata, naknada i drugih primanja državnih službenika i nameštenika, te je, saglasno članu 39. navedenog zakona, propisana mogućnost da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi i druga primanja državnih službenika, odnosno nameštenika, prema opštim propisima o radu.

Dakle, posebnim zakonima koji od 1. januara 2007. godine uređuju prava državnih službenika i nameštenika, pored ostalog, na platu, naknadu i druga primanja, nije izričito garantovano pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika izričito u članu 2. navodi troškove koji se nadoknađuju državnim službenicima i nameštenicima, pri čemu ne predviđa da su pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebna vrsta takvih troškova na koje državni službenici i nameštenici imaju pravo.

Ustavni sud je dalje konstatovao da Zakon o radu, kao opšti radnopravni propis, na čiju mogućnost primene pri zaključivanju posebnog kolektivnog ugovora za državne organe upućuje odredba člana 39. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, u Glavi VIII razlikuje zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i druga primanja, a da je naknada troškova uređena članom 118, koji u tač. 5) i 6) propisuje da zaposleni, pored ostalog, ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da je Zakonom o radu, kao opštim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo zaposlenog, odnosno državnog službenika i nameštenika, na ovakvu vrstu drugog primanja. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ne postoji obaveza Republike Srbije da kao poslodavac državnih službenika i nameštenika, utvrdi pravo svojih zaposlenih na ovakvu vrstu drugih, posebnih primanja, već je to zakonom predviđena mogućnost. Obaveza poslodavca da zaposlenom državnom službeniku i namešteniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije («Službeni glasnik RS», broj 104/08), ali je primena ovih odredaba odložena Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora («Službeni glasnik RS», broj 8/09).

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je u predmetnom upravnom postupku ocenjeno da ne postoji osnov ni u posebnim, niti u opštim propisima za ostvarivanje prava na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju, te da je stoga i zahtev podnosioca ustavne žalbe, neosnovan.

Po nalaženju Ustavnog suda, ovakav pravni stav i ocena upravnih organa, te i Upravnog suda, su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su u osporenoj presudi materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu delimičnu presudu Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 760/07 od 18. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njome odlučeno o zahtevu tužilje – nameštenika u Ministarstvu pravde za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 22. oktobra 2004. do 31. decembra 2006. godine, odnosno da je njome odlučeno o tužbenom zahtevu koji se ne odnosi na period iz tužbe o kojoj je odlučeno osporenom presudom, s obzirom na to da se osporena presuda odnosi na period posle 31. decembra 2006. godine, kada je došlo do promene propisa koji regulišu sporna pravna pitanja. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je dostavljena i kopija prvostepene presude Opštinskog suda u Temerinu P1. 8/08 od 22. decembra 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev policajaca da im tužena isplati naknadu za neplaćeni topli obrok i regres, kao i dodatke na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika za period od 1. maja 2004. do 31. decembra 2007. godine. Međutim, navedena presuda je preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3499/10 od 24. marta 2010. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan, te dostavljena presuda ne može biti od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavne žalbe. Dalje, presuda zbog propuštanja Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4517/10 od 6. jula 2010. godine, kojom je usvojen tužben zahtevi tužilje B.R. iz Batočine za isplatu toplog obroka za period od maja 2007. do maja 2010. godine je doneta imajući u vidu da je tuženi propustio da dostavi sudu odgovor na tužbu, tako da se i u ovom slučaju ne može konstatovati da su se podnosilac ustavne žalbe i lice o čijim pravima je odlučivano u navedenom parničnom postupku nalazili u istoj pravnoj situaciji.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 9544/11 od 25. oktobra 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Odlučujući o postojanju povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za povredu prava na pravično suđenje, a s obzirom na to da je Ustavni sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče povrede navedenog prava, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na rad nisu osnovani.

Ustavni sud je ovaj stav zauzeo i u svojoj Odluci Už – 2111/2009 od 14. marta 2012. godine.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US),

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Pravo na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti