Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku deobe zajedničke imovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić , dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 110/15 (ranije u predmetu Opšinskog suda u Vranju R. 1192/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. novembra 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R1. 110/15 od 23. avgusta 2016. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 2404/16 od 21. avgusta 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 110/15 (ranije u predmetu Opšinskog suda u Vranju R. 1192/09)

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na na ukupnu dužinu trajanja vanparničnog postupka od osam godina .

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporena rešenja . Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju R1. 110/15 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Predlagač Z. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 2009. godine Opštinskom sudu u Vranju predlog za deobu zajedničke imovine . Predmet je formiran pod brojem R. 1192/09.

Nakon uspostavlja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Vranju R1. 57/10.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka geometra dostavljen je sudu 8. septembra 2010. godine.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje R1. 57/10 od 5. oktobra 2010. godine o načinu korišće nja zajedničke imovine stranaka.

Protivnik predlaga je podneo žalbu 22. novembra 2010. godine.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1844/10 od 14. decembra 2012. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja prvog po redu rešenja zakazano je devet ročišta, pri čemu šest ročišta nisu održana (dva ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva za ročište, jedno ročište nije održano zbog toga što je nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka uručeno strankama na samom ročištu, pa su stranke tražile vreme za izjašnjenje o nalazu, jedno ročište nije održano na zajednički predlog stranaka, ročište zakazano za 26. mart 2010. godine nije održano jer se protivnik predlagača nalazio u Francusk oj, pa je podnosilac predložio da se nar edno ročište zakaže u drugoj polovini juna 2010. godine). U predmetnom postupku izveden je dokazni postupak veštačenjem preko veštaka geometra.

Nakon ukidanja prvog po redu prvostepenog rešenja, prvo ročište je zakazano za 22. mart 2013. godine. Predmet je formiran pod novim brojem R1. 1/13.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje R1. 1/13 od 22. avgusta 2013. godine o načinu korišćenja zajedničke imovine stranaka.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1460/13 od 12. decembra 2014. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja drugog po redu rešenja zakazano je i održano četiri ročišta za glavnu raspravu i u postupku je izveden dokazani postupak saslušanjem tri svedoka i stranaka.

Nakon ukidanja drugog po redu prvostepenog rešenja, prvo naredno ročiš te je zakazano za 23. april 2015. godine. Predmet je formiran pod novim brojem R1. 1/15.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem R1. 1/15 od 23. aprila 2015. godine uredio način korišćenja zajedničke imovine stranaka.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 780/15 od 9. novembra 2015. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja trećeg po redu rešenja zakazano je i održano jedno ročište za glavnu raspravu.

Nakon ukidanja trećeg po redu prvostepenog rešenja, prvo naredno ročiš te je zakazano za 9. februar 2016. godine. Predmet je formiran pod novim brojem R1. 110/15.

Uviđaj suda uz učestvovanja veštaka je izvršen 15. aprila 2016. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka geometra je dostavljen sudu 11. maja 2016. godine.

Osnovni sud u Vranju je doneo osporeno rešenje R1. 110/15 od 23. avgusta 2016. godine o načinu korišćenja zajedničke imovine.

Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Gž. 2404/16 od 21. avgusta 2017. godine potvrdio prvostepeno rešenje u pogledu glavne stvari, dok je odluku o troškovima postupka preinačio tako što je snizio dosuđeni iznos troškova postupka. Drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 6. oktobra 2017. godine.

Do donošenja četvrtog po redu prvostepenog rešenja zakazano je i održano četiri ročišta za glavnu raspravu, pri čemu je u postupku izveden dokazni pos tupak uviđajem uz učestvovanja veštaka, veštačenjem i saslušanjem svedoka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15 ) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da vanparnični postupak radi deobe zajedničke imovine po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem predloga , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku relevantan je period od kada je podnosilac podneo predlog za deobu zajedničke imovine, 27. avgusta 2009. godine, do donošenja osporenog rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 2404/16 od 21. avgusta 2017. godine, koji m je pravnosnažno okon čan vanparnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao sedam godina i 11 meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet po svojoj prirodi bio činjenično složen.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ima o nesumnjiv imovinski interes da sud odluči o njegovom predlogu za deobu zajedničke imovine u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on uredno dolazio na ročišta i da je postupao po nalozima suda. Međutim, jedno ročište nije održano na zajednički predlog stranaka , ali to nije imalo bilo kakav uticaj na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova, a naročito drugostepenog suda – Višeg suda u Vranju. Najpre, odlučujući o žalbi koja je podneta 22. novembra 2010. godine protiv prvog po redu prvostepenog rešenja, Viši sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 1844/10 o ukidanju prvostepenog rešenja tek 14. decembra 2012. godine, znači nakon više od dve godine od dana podnošenje žalbe. Zatim, Viši sud u Vranju je tri puta ukidao prvostepena rešenja (ukidajuća rešenja drugostepenog suda Gž. 1844/10 od 14. decembra 2012. godine, Gž. 1460/13 od 12. decembra 2014. godine i Gž. 780/15 od 9. novembra 2015. godine). Povodom ovoga, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja se saglasno odredbi 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku primenjuje u vanparničnom postupku, propisano da u slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može da ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kao i da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 12. novembra 2019. godine zauzet pravni zaključak da se zabrana dvostrukog ukidanja iz člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi i na rešenja kojima se postupak pravnosnažno okončava u vanparničnom postupku. Takođe, Sud podseća i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj predstavke 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 110/15 (ranije u predmetu Opšinskog suda u Vranju R. 1192/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke , prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, činjeničnu složenost predmeta, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su p odnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenja Osnovnog suda u Vranju R1. 110/15 od 23. avgusta 2016. godine i Višeg suda u Vranju Gž. 2404/16 od 21. avgusta 2017. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih vanparničnih rešenja.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno načelo iz čl ana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pra vo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena pra va i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustav om zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku deobe zajedničke imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti