Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak, vođen u tri instance u trajanju od dve i po godine, ne smatra se nerazumnim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-986/2010
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Pajkića iz Zatonja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Pajkića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikom Gradištu u predmetu P1. 25/07.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Pajkića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Velikom Gradištu P1. 25/07 od 18. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 159/09 od 13. jula 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1496/09 od 20. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Pajkić iz Zatonja je 19. januara 2010. godine, preko punomoćnika Snježane Pećinac, advokata iz Smedereva, podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci rešenja zbog povrede čl. 3, 4, 6, 18, 19, 20, 21, 22, 25, 32, 36, 51. i 56. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen kao šef Mesne kancelarije Ram-Biskuplje u Opštini Veliko Gradište, te da mu je dat nezakonit otkaz; da su sudovi njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na posao odbili kao neosnovan; da je on diskriminisan, zbog činjenice da parnični postupak nije okončan u razumnom roku; da je podnosilac žrtva političko-birokratske igre, jer je ceo postupak pred poslodavcem vođen sa ciljem da se nekom drugom oslobodi njegovo radno mesto; da mu poslodavac pismena koja se tiču njegovih prava iz radnih odnosa nije uredno dostavljao. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da je rešenje o otkazu nezakonito i neustavno.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Velikom Gradištu P1. 25/07 od 18. marta 2009. godine u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je nezakonit otkaz radnog odnosa koji je tužena dala tužiocu rešenjem broj 116-1/2006-01-3 od 3. januara 2007. godine, rešenjem broj 118-1/2007-01-03 od 22. februara 2007. godine i rešenjem od 19. marta 2007. godine, te da se obaveže tužena da tužioca vrati na radno mesto šefa Mesne kancelarije Ram-Biskuplje. Stavom drugim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime otpremnine, regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jubilarne nagrade i neisplaćenih plata i naknada plata usled korišćenja otkaznog roka i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati određene novčane iznose, dok je stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženoj na ime troškova spora isplati iznos od 43.000 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 159/09 od 13. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Velikom Gradištu P1. 25/07 od 18. marta 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude je pored ostalog navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac bio na bolovanju do 1. oktobra 2006. godine, a da je od 2. oktobra 2006. godine, pa zaključno sa 2. novembrom 2006. godine koristio godišnji odmor za 2006. godinu; da se tužilac po isteku bolovanja javio u opštinsku upravu, te mu je usmeno od strane načelnika Opštinske uprave saopšteno da mu godišnji odmor teče od 2. oktobra 2006. godine i traje 25 radnih dana, a sve po usmenom zahtevu tužioca; da je tužiocu rečeno od strane načelnika opštinske uprave tužene da će rešenje biti naknadno urađeno, te da je potrebno da tužilac dođe i da ga primi, a što on nije učinio; da je tužilac trebao na posao da se javi 6. novembra 2006. godine, te kako to nije učinio, šef Odeljenja za opštu upravu i javne službe je preko šefa Mesne kancelarije Zatonje-Kisiljevo poslao poruku tužiocu da se javi na posao ili da opravda odsustvo; da je tužilac 1. decembra 2006. godine podneo pismeni zahtev načelniku opštinske uprave za korišćenje neplaćenog odsustva u trajanju od jedne godine; da je šef Odeljenja za opštu upravu i javne službe uputio predlog načelniku opštinske uprave za pokretanje disciplinskog postupka zbog počinjene teže povrede radne obaveze iz člana 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je tužilac pismenim putem obavešten o pokretanju disciplinskog postupka i pozvan na usmenu raspravu koja je bila zakazana za 25. decembra 2006. godine u 11,00 časova; da je bio uredno obavešten o pokretanju disciplinskog postupka, jer je poziv primio 13. decembra 2006. godine; da se tužilac na raspravu o pokretanju disciplinskog postupka nije odazvao, niti je opravdao svoj izostanak; da je nakon toga, načelnik opštinske uprave doneo rešenje broj 116-1/2006-01-3 od 3. januara 2007. godine kojim je tužilac oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanak radnog odnosa; da je navedeno rešenje koje je tužilac primio 10. januara 2007. godine postalo konačno 18. januara 2007. godine; da je tužena 22. februara 2007. godine donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu broj 118-1/2007-01-3, protiv koga je tužilac podneo prigovor; da je tužena, rešavajući po navedenom prigovoru, potvrdila rešenje u delu u kome je odlučeno o prestanku radnog odnosa, a izmenila u delu koji se odnosi na datum prestanka radnog odnosa. Okružni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zahtev tužioca za poništaj pobijanih odluka i vraćanje na rad, odbio kao neosnovan, jer prema odredbi člana 59. stav 1. tačka 9) Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, kao teža povreda radne obaveze, zbog koje se u smislu stava 2. citiranog člana, može izreći mera prestanka radnog odnosa, je neopravdani izostanak sa posla najmanje dva uzastopna radna dana. Dalje je navedeno da kako je tužilac počev od 6. novembra 2006. godine, kada mu je istekao godišnji odmor i kada je trebao da se javi na rad, neopravdano izostao sa posla do 1. decembra 2006. godine, kada je podneo pismeni zahtev za odobrenje neplaćenog odsustva u trajanju od godinu dana, a svoj izostanak nije opravdao, postojao je osnov iz člana 59. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima za izricanje disciplinske mere prestanak radnog odnosa. Pored toga, navedeno je da je tužilac primio obaveštenje o pokretanju disciplinskog postupka i poziv za raspravu zakazanu za 25. decembar 2006. godine, a koje je primio dana 13. decembra 2006. godine, te je u smislu člana 180. stav 1. Zakona o radnim odnosima tužena upozorila pismenim putem tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i tužilac je mogao da dostavi izjašnjenje na navode iz odluke o pokretanju disciplinskog postupka i da se odazove na raspravu, a što tužilac nije učinio.

Protiv navedene presude Okružnog suda u Požarevcu tužilac je izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. II 1496/09 od 20. novembra 2009. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zahtev tužioca za poništaj pobijanih odluka i vraćanje na rad, odbili kao neosnovan; da prema odredbi člana 59. stav 1. tačka 9) Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, kao teža povreda radne obaveze, zbog koje se u smislu stava 2. citiranog člana, može izreći mera prestanka radnog odnosa, je predviđen neopravdani izostanak sa posla najmanje dva uzastopna radna dana; da kako je tužilac počev od 6. novembra 2006. godine, kada mu je istekao godišnji odmor i kada je trebao da se javi na rad, neopravdano izostao sa posla do 1. decembra 2006. godine, kada je podneo pismeni zahtev za odobrenje neplaćenog odsustva u trajanju od godinu dana, a svoj izostanak nije opravdao, postojao je osnov iz člana 59. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima za izricanje disciplinske mere prestanak radnog odnosa; da bi izostajanje sa posla u određenom trajanju moglo biti osnov za prestanak radnog odnosa, ono mora biti neopravdano; da je u konkretnom slučaju tužilac odsustvovao sa posla u vreme kada je morao da radi, znajući da je njegovo ponašanje nedozvoljeno; da, iako je znao da mu je godišnji odmor istekao, on je izostao sa posla, čime je objektivno ispoljio volju da više ne radi, jer je morao znati da neopravdano izostajanje sa posla vodi prestanku radnog odnosa, te da stoga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi je, pored ostalog, utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da težu povredu radnih obaveza i dužnosti predstavlja neopravdan izostanak s posla najmanje dva uzastopna radna dana (stav 1. tačka 9)), kao i da se za povrede iz stava 1. ovog člana mogu izreći disciplinska mera novčana kazna u visini od 20% do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od tri do šest meseci, ili disciplinska mera prestanak radnog odnosa (stav 2.).

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca koja su u ustavnoj žalbi označena, već on od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih pojedinačnih akata, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na osporene presude.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno koje drugo ustavno pravo.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi istaknuti u ustavnoj žalbi, već detaljno cenjeni i obrazloženi na način koji ukazuje da su razmotrena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje. Naime, u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Ovo, posebno imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje - da je podnosilac ustavne žalbe neopravdano izostao sa posla od 6. novembra 2006. godine, kada je trebao da se javi na rad, pa do 1. decembra 2006. godine, kao i zaključak redovnih sudova, koji je usledio iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja – da, saglasno odredbi člana 59. stav 1. tačka 9) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, neopravdani izostanak sa posla najmanje dva uzastopna radna dana predstavlja težu povredu radne obaveze, zbog koje se u smislu stava 59. stav 2. tačka 9) istog Zakona, može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Dakle, iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno.

Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe o povredama čl. 3, 4, 6, 18, 19, 20, 21, 22, 25, 32, 36, 51. i 56. Ustava, sadržinski zasnivaju na razlozima koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, samo formalno pozivanje na povrede navedenih odredaba Ustava, ne čine ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikom Gradištu u predmetu P1. 25/07, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Naime, redovni sudovi su o tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima podnosioca ustavne žalbe odlučili u roku od dve i po godine, što se, po stanovištu Ustavnog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje, posebno imajući u vidu da je predmetni parnični postupak vođen u tri instance. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti