Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko deset godina. Utvrđeni su značajni periodi neaktivnosti sudova, posebno u žalbenom postupku, i dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. L. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. L. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 476/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25229/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. L. iz B. je 3. marta 2011. godine preko punomoćnika I. P. S, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 476/03.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je 30. januara 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneta tužba; da je prvostepeni sud doneo presudu P. 476/03 od 27. februara 2006. godine; da je kao tuženi–protivtužilac 30. marta 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude; da je predmet nakon reforme pravosuđa prosleđen Apelacionom sudu na odlučivanje o podnetoj žalbi, odakle je 26. aprila 2010. godine prosleđen Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu i da do dana podnošenja ustavne žalbe parnični postupak nije okončan.

Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. U stava, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama proti v njega.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 476/03, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25229/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac A. L. iz B, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. januara 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog – preduzeća „F. I.“, d.o.o. iz B, radi duga koji je nastao raskidom ugovora o privremenim i povremenim poslovima između tužioca i tuženog. Povodom podnete tužbe formiran je predmet pod brojem P. 476/03.

Tokom sprovedenog postupka, sud je tužbu dostavio tuženom na odgovor i do donošenja rešenja P. 476/03 od 19. novembra 2004. godine, kojim je određeno da postupak miruje, zakazao osam ročišta za glavnu raspravu (od 8. aprila, 28. maja, 2. septembra i 17. novembra 2003. godine, 30. januara, 25. marta, 28. maja i 10. septembra 2004. godine), od kojih četiri ročišta nije održano (od 8. aprila i 28. maja 2003. godine i 25. marta i 10. septembra 2004. godine), zbog nepostojanja procesnih razloga za održavanje ročišta.

Drugi opštinski sud u Beogradu je navedenim rešenjem, nakon što ga je tužilac obavestio da iz zdravstvenih razloga neće moći da pristupi na ročište još najmanje dva meseca, odredio da postupak u ovom sporu miruje počev od 19. novembra 2004. godine, sa tim da stranke mogu tražiti nastavak postupka po proteku tri meseca od kada je nastupilo mirovanje.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 13. januara i 22. februara 2005. godine tražio da sud nastavi postupak.

Drugi opštinski sud u Beogradu je nastavio postupak u predmetu P. 476/03 i do donošenja presude zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (od 17. maja, 23. septembra, 27. oktobra i 8. decembra 2005. godine, 26. januara i 27. februara 2006. godine). Na ročištu od 27. oktobra 2005. godine sud je rešenjem odredio da se spajaju parnica koja se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 476/03 i parnica koja se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4392/03 ( između istih parničnih stranaka, u kojoj je tužbu podneo tuženi iz parnice P. 476/03), radi zajedničkog raspravljanja, sa tim da će se jedinstvena parnica u buduće voditi pod brojem P. 476/03, a na ročište od 27. februara 2006. godine nije pristupio tužilac, kada je sud zaključio glavnu raspravu i odredio da će odluka biti dostavljena strankama u pismenom otpravku.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 476/03 od 27. februara 2006. godine utvrdio potraživanje istaknuto tužbom tužioca A. L, utvrdio potraživanje istaknuto tužbom tuženog P. „F. I.“, d.o.o. iz B, odredio da se utvrđena potraživanja prebijaju do određenog iznosa, obavezao tužioca A. L. da tuženom preduzeću isplati određeni novčani iznos na ime duga, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio tužbeni zahtev tuženog preduzeća za određeni novčani iznos i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Pismeni otpravak navedene presude je 17. novembra 2006. godine dostavljen punomoćniku tuženog, a tužiocu je sud počev od 15. novembra 2006. godine do 15. marta 2007. godine, pokušavao da dostavi pismeni otpravak presude, i nije u tome uspeo sve dok tužilac 19. marta 2007. godine nije zatražio da mu sud odobri da izvrši uvid u spise predmeta, kada mu je uručena presuda.

Tužilac je 30. marta 2007. godine preko punomoćnika izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 434/10 od 10. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 476/03 od 27. februara 2006. godine i predmet ustupio Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Viši sud u Beogradu nije prihvatio stvarnu nadležnost, pa je spise predmeta 21. jula 2011. godine dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba stvarne nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 445/11 od 23. januara 2012. godine odredio da je za odlučivanje o žalbi tužioca stvarno nadležan Viši sud u Beogradu, jer je u pitanju spor male vrednosti.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3587/12 od 13. marta 2013. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 476/03 od 27. februara 2006. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je pobijana odluke zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, zbog čega je prvostepeni sud pogrešno primenio i materijalno pravo, pa je pobijana odluka morala biti ukinuta.

Tokom ponovnog postupka koji je nastavljen u predmetu P. 25229/13 sud je otkazao ročište od 25. jula i 16. oktobra 2013. godine, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a nakon toga 29. novembra 2013. godine dostavio spise predmeta Ustavnom sudu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. januar a 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u B eogradu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi p očeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka , Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započeo podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 30. januara 2003. godine i da još uvek nije okončan, što ukazuje da postupak traje već deset godina.

Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog postupka, i imajući u vidu da nadležni sudovi nisu konačno odlučili o istaknutom tužbenom zahtevu, iako je prošlo deset godina od podnošenja tužbe, Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka u kojem je tužba podneta radi duga zbog raskida ugovora o privremenim i povremenim poslovima između tužioca i tuženog. Dalje, ocenjujući postupanje prvostepenog suda, Ustavni sud je konstatovao da je Drugi Opštinski sud u Beogradu na ročištu od 27. februara 2006. godine zaključio glavnu raspravu i odredio da će odluka biti dostavljena strankama u pismenom obliku, a pismeni otpravak presude je tek posle osam meseci od donošenja presude, sredinom novembra (17. novembra 2006. godine) dostavljen tuženom, a prvo dostavljanje presude tužiocu je pokušano 15. novembra 2006. godine. U tom smislu, Ustavni sud navodi da je takvim (ne)postupanjem suda bio prekoračen zakonski rok za izradu i dostavljanje presude propisan članom 341. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u konkretnom slučaju i koji iznosi osam, odnosno petnaest dana od donošenja presude.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je trajanju postupka doprinelo i (ne)postupanje drugostepenog suda, koji se nakon tri godine rešenjem Gž. 434/10 od 10. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca (od 30. marta 2007. godine) izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 476/03 od 27. februara 2006. godine. Takođe, i Viši sud u Beogradu, nakon toga, iako nije prihvatio stvarnu nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, je tek nakon godinu i po dana, 21. jula 2011. godine, dostavio spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, radi rešavanja sukoba stvarne nadležnosti. Postupanje navedenih sudova je dovelo do toga da o žalbi podnetoj protiv prvostepene presude (30. marta 2007. godine) bude odlučeno nakon gotovo punih sedam godina, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3587/12 od 13. marta 2013. godine.

Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe kao tužilac doprineo dužini trajanja postupka time što je na njegov predlog sud odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca (rešenjem P. 476/03 od 19. novembra 2004. godine), pored toga sud nije mogao da mu dostavi pismeni otpravak presude u roku od četiri meseca na označenoj adresi i pored nekoliko pokušaja, već je tužiocu presuda uručena na njegov zahtev za razgledanje spisa predmeta. Naime, tužilac nije bio prisutan na ročištu od 27. februara 2006. godine, kada je zaključena glavna rasprava i određeno da će odluka biti dostavljena parničnim strankama u pismenom otpravku, a svoj izostanak nije opravdao. Pored navedenog, Ustavni sud je, imajući u vidu da je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 3587/13 od 13. marta 2013. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 476/03 od 27. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima legitiman interes da sud u razumnom roku okonča postupak i odluči o tužbi koju je podneo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 476//03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25229/13, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos podnosioca. Ustavni sud sm atra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti