Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Divne Đorđević, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 33 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća,, u postupku po ustavnoj žalbi Divne Đorđević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Divne Đorđević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1400/78, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Divna Đorđević iz Beograda je 13. februara 2012. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1400/78.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporeni parnični postupak trajao trideset tri godine, zbog čega je predložila da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i prava na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68888/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1400/78), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Divna Đorđević, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 28. januara 1978. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih O.K. i T.K. radi utvrđenja prava susvojine na stanu po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici. Nakon tri održana ročišta, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1400/78 od 28. februara 1979. godine tužba je odbačena kao neuredna zbog toga što tužiljin punomoćnik sudu nije dostavio podatke o sporovima koji su se vodili povodom konačne isplate cene sporne nepokretnosti. Postupak je nastavljen u avgustu 1979. godine, a zatim je 24. maja 1982. godine doneto rešenje o mirovanju postupka zbog nedolaska punomoćnika stranaka na ročište. Postupak je ponovo nastavljen u oktobru 1982. godine, i do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 3524/89 od 13. novembra 1985. godine, od ukupno 15 zakazanih ročišta, šest nije održano, od čega jedno na predlog tužiljinog punomoćnika. U periodu od decembra 1982. do oktobra 1983. godine nije zakazano nijedno ročište jer tužiljinom punomoćniku četiri puta upućivan poziv „za odmah“ radi postupanja po nalogu suda iz decembra 1981. godine za dostavljanje podataka o postupku koji je vođen između tužilje i stambene zadruge koja je izgradila sporni stan. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3509/86 od 11. juna 1986. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šesnaest ročišta, od kojih tri nisu održana (dva ročišta nisu održana zbog nepotpunog sastava sudskog veća, a jedno ročište zbog nedostatka dokaza o pozivanju punomoćnika tuženog). Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 448/91 od 19. marta 1991. godine ukinuo drugu po redu prvostepenu presudu P. 3295/86 od 26. marta 1990. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Treća po redu prvostepena presuda P. 2035/91 od 25. novembra 1991. godine, koja je doneta nakon održana četiri ročišta, takođe je ukinuta rešenjem drugostepenog suda Gž. 5596/92 od 16. septembra 1992. godine.

U ponovnom postupku, nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta (ročište nije održano zbog neobezbeđivanja članova sudskog veća), glavna rasprava koja je bila zaključena 24. februara 1993. godine, u smislu člana 304. Zakona o parničnom postupku, otvorena je 12. jula 1993. godine i posle jednog održanog ročišta, 22. aprila 1994. godine doneta je četvrta po redu prvostepena presuda P. 7644/92, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11238/94 od 28. jula 1995. godine.

U četvrtom ponovnom postupku, na ročištu održanom 17. novembra 1995. godine sud je naložio tuženom T.K. da dostavi pravnosnažno ostavinsko rešenje kojim je raspravljena zaostavština tužene O.K, a nakon toga, prvo ročište je zakazano je za 12. februar 1998. godine. U ovom delu postupka, u periodu od maja 1998. godine do donošenja pete po redu prvostepene presude, od ukupno zakazana trideset tri ročišta, dvadeset pet ročišta nije održano, od čega šest na predlog punomoćnika stranaka zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4981/95 od 29. decembra 2008. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11745/10 od 24. novembra 2011. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje. Presuda drugostepenog suda uručena je tužiljinom punomoćniku 20. januara 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava pokrenut i januaru 1978. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu te da je pravnosnažno okončan posle 33 godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11745/10 od 24. novembra 2011. godine.

U toku trajanja osporenog postupka, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, zbog nepostupanja podnositeljkinog punomoćnika po nalozima suda, tužba je prvo bila odbačena rešenjem od 28. februara 1979. godine, dok u periodu od decembra 1982. godine do oktobra 1983. godine nisu zakazivana ročišta jer se podnositeljkin punomoćnik nije odazivao pozivima „za odmah“ radi dostavljanja traženih podataka o drugoj parnici koja je vođena. Takođe, zbog nedolaska punomoćnika stranaka na ročište zakazano za 24. maj 1982. godine nastupilo je mirovanje postupka. Po nalaženju Ustavnog suda, na teret redovnim sudovima ne mogu se staviti ni ročišta koja nisu održana zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Međutim, i pored određenog doprinosa na strani podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao činjenicu da je osporeni postupak trajao 33 godine , posebno imajući u vidu okolnost da su presude prvostepenog suda četiri puta ukidane od strane višeg suda, iz čega sledi zaključak da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Naime, i pored toga što je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta, Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u osporenom postupku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i to u kojoj meri je ponašanje same podnositeljke ustavne žalbe doprinelo nepotrebnom prolongi ranju osporenog sudskog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti