Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina. Odlučujući doprinos dugom trajanju postupka dao je prvostepeni sud zbog dugih perioda neaktivnosti. Svakom podnosiocu dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agn eš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Kocića, Branke Nikolić i Gorana Kocića, svih iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Kocića, Branke Nikolić i Gorana Kocića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 43/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Kocić, Branka Nikolić i Gorana Kocić, svi iz Leskovca, podneli su, 27. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci smatraju da prvostepeni sud nije preduzimao sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak, koji je trajao 18 godina, okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, te predlažu da se utvrdi povreda označenog prava i da im se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 43/10 (ranije spis Opštinskog suda u Leskovcu P. 556/95 i P. 2563/95) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su 20. februara 1995. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužen e Lj. K, radi utvrđenja, povodom koje je formiran predmet P. 556/95. Tužena Lj. K. je 15. avgusta 1995 . godine istom sudu podnela protivtužbu protiv tužilaca, radi utvrđenja, povodom koje je formiran predmet P. 2563/95.

U sprovedenom postupku, do donošenja pr esude Opštinskog suda u Leskovcu P. 556/95 P. 2563/95 od 13. februara 1997 . godine, zakazano je ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 14 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslu šanjem parničnih stranaka i 25 svedoka, dok jedno ročište nije održano bez krivice tužilaca. Navedena prvostepena presuda je, u postupku po žalbi, ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1442/98 od 19. novembra 1998. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak .

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 29 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 19 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i jednog svedoka, kao i veštačenjem (građevinskim, poljoprivrednim i za opšte i tehničke procene). O stalih deset nije održano, i to pet bez krivice tužioca, jedno na predlog stranaka radi izjašnjenja na nalaz veštaka, tri radi mirnog rešenja spora i jedno zbog nedolaska punomoćnika tužilaca. Nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1442/98 od 19. novembra 1998. godine, prvo ročište u ponovnom postupku je zakazano za 1. novembar 2002. godine, kada je i održano. U periodu od 24. marta 2004. do 23. decembra 2010. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu, pri čemu u navedenom periodu, osim ročišta zakazanog i održanog 9. juna 2005. godine, u spisima nema dokaza da su preduzimane bilo kakve procesne radnje.

Osnovni sud u Leskovcu je 4. jula 2013. godine doneo presudu P. 43/10, koja je u stavovima prvom i četvrtom preinačena pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2047/13 od 8. oktobra 2013. godine. Navedena drugostepena presuda je punomoćnicima stranaka dostavljena 31. oktobra 2013. godine.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo 18 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i 26 svedoka, kao i veštačenjem od strane tri veštaka različitih struka, a postupak je usložilo i to što je, pored tužbe, bila podneta i proti vtužba.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni nisu značajnije doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik uglavnom uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta, osim jedanput, kada ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete dve prvostepene presud e, od kojih je prva bila ukinuta, a druga preinačena . Pri tome, posle donošenja rešenja Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1442/98 od 19. novembra 1998. godine kojim je prva prvostepena presuda bila ukinuta, u ponovnom postupku prvo ročište bilo je zakazano i održano tek nakon četiri godine od donošenja navedenog drugostepenog rešenja, a druga prvostepena presuda bila je doneta tek nakon 15 godina od donošenja tog drugostepenog rešenja. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je u periodu od šest godina i devet meseci (od 24. marta 2004. do 23. decembra 2010. godine) održano samo jedno ročište za glavnu raspravu, pri čemu u navedenom periodu, osim ročišta zakazanog i održanog 9. juna 2005. godine, u spisima nema dokaza da su preduzimane bilo kakve procesne radnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i njegovu složenost, kao i postupanje prvostepenog sud a i činjenicu da se tri ročišta koja nisu održana zbog eventualnog dogovora među strankama i mirnog rešenja spora, ne mogu staviti na teret prvostepenom sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe prevashodno pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6728/2011: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku
• Už 11545/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u jedanaestogodišnjem parničnom postupku
• Už 9062/2014: Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina
• Už 7819/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 2326/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda
• Už 14479/2018: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 5871/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete