Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sudovi su u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili suprotne odluke o ništavosti ugovora o prenosu akcija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9863/2016
21.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3501/16 od 17. novembra 201 6. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 23. decembra 201 6. godine, preko punomoćnika Z. T , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3501/16 od 17. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 3 2. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda, tako što je usvojen protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca i utvrđeno da su ništav i ugovor i o prenosu akcija zaključeni 2. oktobra 1998. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je proizvoljno pravno stanovište Apelacionog suda da tuženi-protivtužioci nisu mogli zaključenim ugovorom raspolagati akcijama preduzeća „V .“ a.d. Takođe, p rema mišljenju podnosioca, drugostepeni sud nije razmatrao pitanje pravnog karaktera ugovora o prenosu akcija, jer da jeste , došao bi do zaključka da se radi o ugovor ima o cesiji iz člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, kojim a se može raspolagati hartijama od vrednosti na ime. Podnosilac je istakao i da je Apelacioni sud u Beogradu u identičnim sporovima drugačije odlučivao nalazeći da isti takvi ugovori o prenosu akcija nisu ništavi, te je u prilog svojim tv rdnjama dostavio tri presude tog suda u kojima je on takođe bio stranka u postupku .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pra vna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 594/15 od 1. aprila 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtevi tužioca- protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac), ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je tražio da se obavežu tuženi- protivtužioci (u daljem tekstu: tuženi) da mu isplate iznos od 2.166.481 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da mu naknade parnične troškove. Odbijen je kao neosnovan i protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su ništavi ugovor o prenosu akcija zaključen 2. oktobra 1998. godine između tužioca i B. M, bivšeg iz Zrenjanina, čiji je predmet prenos akcija emitenta preduzeće „V .“ a.d. Beograd, serije AB od broja 0001575 zaključno sa brojem 0001606 u ukupnoj nominalnoj vrednosti od 76.800 dinara i ugovor o prenosu akcija zaključen 2. oktobra 1998. godine između tužioca i tužene N. M . čiji je predmet prenos akcija emitenta preduzeće „V .“ a.d. Beograd, serije AB od broja 0000114 zaključno sa brojem 0000134 u ukupnoj nominalnoj vrednosti od 50.400 dinara, kao i da se obaveže tužilac da tuženima naknadi parnične troškove. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 3501/16 od 17. novembra 2016. godine odbijena je žalba tužene N . M, a žalbe tužioca i tužene D . J . s u delimično odbij ene i delimično usvojene, pa je presuda Osnovnog suda P. 594/15 od 1. aprila 2016. godine preinačena tako što je protivtužbeni zahtev usvojen i utvrđeno da su ništavi ugovor i o prenosu akcija zaključeni 2. oktobra 1998. godine između tužioca i B. M, odnosno tužioca i tužene N . M . Delimično je usvojen i tužbeni zahtev, pa su obavezane tužene da solidarno tužiocu isplate iznos od 28.800 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a tužena N . M . iznos od 18.900 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i u delu kojim je odlučeno o parničnim troškovima prvostepena presuda potvr đena. Preinačena je i odluka o troškovima postupka . U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac u svojstvu kupca sa sad pok. B. M . i N . M . zaključ io 2. oktobra 1998. godine dva ugovora o prenosu akcija; da iz ugovora zaključen og sa B. M, proizlazi da je tužilac kupio akcije emitenta preduzeć a „V.“ a.d. Beograd, serije AB od broja 0001575 zaključno sa brojem 0001606 u ukupnoj nominalnoj vrednosti od 76.800 dinara, isplatom diskontovane vrednosti očeki vane dividende za period od pet godina, u ukupnom iznosu od 28.800 dinara ; da iz sadržine ugovora zaključenog između tužioca i N. M . čiji je predmet takođe prenos akcija emitenta preduzeće „V.“ a.d. Beograd, serije AB od broja 0000114 zaključno sa brojem 0000134 u ukupnoj nominalnoj vrednosti od 50.400 dinara, proizlazi da je njoj tužilac isplatio 18.900 dinara; da su u jedinstvenoj evidenciji akcionara „V.“ a.d. Beograd, na dan 29. januara 2008. godine bili upisani sada pok. B. M. i tužena N . M , kao vlasnici 32 akcije, odnosno 21 akcije; da je 13. maja 2003. godine sada pok. B. M. kod Opštine Zrenjanin overio pismeno naslovljeno kao „Punomoć - generalno ovlašćenje“, kojim ovde tužiocu dodeljuje, bez prava zamene, sva prava iz akcija koje je prodao, te je navedeno i da ovlašćeno lice ima sva prava na transakcije sa akcijam a, da je t užilac ovlašćen da naplaćuje dividende i sva prava koja mu pripadaju po osnovu akcija; da je punomoć identične sadržine potpisala i tužena N. M; da t užilac nije bio u neposrednom kontaktu sa prodavcima akcija, a sve radnje je vršio njegov sin, bez punomoćja; da su u privremenom registru akcionara koji je vodio emitent „V .“ a.d, kao vlasnici akcija bili upisani B. M. i N . M , a kasnije je tu evidenciju preuzeo Centralni registar hartija od vrednosti; da je tužilac naknadno saznao da je neophodno da mu prodavci potpišu ovlašćenje na osnovu koga bi se kao vlasnik akcija upisao u registru 2006. godine, ali takvo ovlašćenje nije dato ; da su B. M. i N. M. prodali akcije na berzi ; da je utvrđeno da su B. M . i N . M . prilikom zaključenja ugovora primili novac od tužioca za koji su mislili da predstavlja naknadu za ustupanje prava upravljanja, odnosno dividendu; da je B. M . p reminuo 18. marta 2012. godine, a tužene su njegovi zakonski naslednici - supruga i ćerka. Dalje je navedeno: da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Apelacioni sud našao da je protivtužbeni zahtev osnovan u celosti, dok je tužbeni zahtev delimično osnovan; da se ne može prihvatiti pravni stav prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva iz razloga zastarelosti potraživanja naknade štete, od strane tužioca, pri čemu prvostepeni sud navodi da isplata nije zahtevana po osnovu člana 210 . Zakona o obligacionim odnosima, što je propust tužioca; da sud nije vezan osnovom tužbenog zahteva, saglasno odredbi člana 192 . st av 4 . Z akona o parničnom postupku; da svoju odluku prvostepeni sud obrazlaže time da uslova za utvrđenje ništavosti ugovora nema, jer tuženi nisu dokazali da su ugovori protivni prinudnim propisima u pogledu manjkavosti forme zaključenja samog ugovora, kao i da nisu dokazali postojanje mana volje na strani ugovarača prilikom zaključenja ugovora; da tuženi ističu razloge za ništavost ugovora, jer su protivni prinudnim propisima; da pravnu valjanost ugovora kojim je izvršen promet akcija koje glase na ime nije dovoljno ceniti samo sa aspekta primene odredaba Zakona o hartijama od vrednosti važećeg u vreme zaključenja tog pravnog posla, već i drugih imperativnih propisa kojima su posebno regulisan i način i forma prenosa ove vrste hartija od vrednosti ; da iako je članom 4. Zakona o hartijama od vrednosti iz 1995. godine bila dozvoljena njihova sekundarna neposredna trgovina između imaoca i kupca, promet, u konkretnom slučaju, nije izvršen saglasno drugim važećim propisima koji reguliš u ovu o blast; da je odredba člana 20 . Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora, propisiva la način sticanja akcija i stav ljanja istih u promet; da pravnu valjanost ugovora kojim je izvršen promet akcija nije dovoljno ceniti samo sa aspekta primene odredaba Zakona o na hartijama od vrednosti važećeg u vreme zaključenja tog pravnog posla, već i drugih imperativnih propisa kojima je posebno regulisan način i forma prenosa ove vrste hartija od vrednosti; da je član 4. Zakon o berzama, berzanskom poslovanju i berzanskim posrednicima iz 1994. godine propi sivao da se tržišnim materijalom može trgovati na berzi (berzanska trgovina) i van berze (vanberzanska trgovina), kao i da vanberzanska trgovina može biti regulisana i slobodna ; da je odredbama čl. 55. do 58. istog zakona bio propisan sam rad berze i berzanska trgovina; da predmet spornih ugovora jeste trgovina, odnosno promet hartija od vrednosti, prava iz hartija od vrednosti; da iz člana 3 . ugovora o prenosu akcija proizlazi da je ustupilac preneo i sva prava koja proističu iz predmetnih akcija na korisnika (ovde tužioca); da navedeni članovi zakona upravo regulišu trgovinu hartija od vrednosti koja se uređuje berzanskim aktima i pravilnikom o radu berze, o čemu u konkretnom slučaju nije reč, već su prava iz hartija od vrednosti preneta na tužioca zaključenjem spornih ugovora; da se, u konkretnom slučaju , radi o besplatnim akcijama stečenim u postupku svojinske transformacije, koje su obične i koje glase na ime; da su Zakon om o privatizaciji izričito propisana ovlašćenja imaoca ovih hartija od vrednosti (pravo na upravljanje, na dividendu i učešće u delu stečajne mase posle isplate poverilaca), pa osim ovih prava, imaocu te vrste hartije od vrednosti preostaje samo pravo da ih proda, a što može učiniti jedino na zakonom propisani način - odredbama čl ana 242. Zakona o obligacionim odnosima; da je navedenim članom propisano da se pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi cesijom, a da posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom; da u konkretnom slučaju, prenos akcija nije izvršen ustupanjem potraživanja - cesijom kao zakonom propisanim načinom prenosa ov e vrste hartije od vrednosti ; da nijedan od uslova u pogledu načina i forme prenosa akcija na ime nije ispunjen, te su stoga ugovori o prenosu akcija ništavi, jer su saglasno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima protivni prinudnim propisima; da su pravne posledice utvrđenja ništavosti ugovora propisane čl anom 104. Zakona o obligacionim odnosima prema kome tužilac, kao kupac akcija, ima pravo na vraćanje datog po osnovu ugovora; da je u oba ugovora konstatovana cena koju je tužilac isplatio; da je po ugovoru zaključenim sa N. M . tužilac isplatio diskontovanu vrednost očekivane dividende za period od pet godina u iznosu od 18.900 dinara, a po ugovoru sa B. M. iznos od 28.800 dinara ; da su tužene zbog toga u solidarnoj obavezi isplate iznosa od 28.800 dinara kao naslednice B . M, u kom delu je zahtev tužioca osnovan, dok je tužena N. M. u obavezi da tužiocu vrati iznos od 18.900 dinara, primljenih po osnovu ugovora, sa zahtevanom kamatom; da preostali deo tužbenog zahteva tužioca nije osnovan, a razlozi za odbijanje tog dela zahteva prihvatljivi su sa stanovišta tog suda.

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7549/11 od 12. septembra 2012. godine, Gž. 6869/13 od 29. februara 2012. godine i Gž. 5778/11 od 5. septembra 2012. godine koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja sudova poslednje instance u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi usmereni protiv ovde podnosioca ustavne žalbe, kojima su tražili da sudovi utvrde da su ništavi ugovori o prenosu akcija emitenta preduzeća „V .“ a. d. Beogradu, zaključeni 1998. godine. Iz obrazloženja navedenih presuda proizlazi da u vreme zaključenja spornih ugovora promet akcija nije bilo moguće izvršiti na način predviđen Zakonom o svojinskoj transformaciji, niti na način predviđen Zakonom o hartijama od vrednosti, te je stoga Apelacioni sud u Beogradu našao da se ne radi o ništavim pravn im poslovima, imajući u vidu sadržinu zaključenog ugovora iz kojeg nesumnjivo proizlazi da se radi o ugovoru o kupoprodaji, da je u njemu označen predmet i cena kupoprodaje, da promet nije bio zabranjen, a nisu bili obezbeđeni uslovi za obavljanje te vrste prometa na način na koji je zakonodavac to propisao .

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se poziva podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi cesijom, da posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom, da se prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši ubeležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (član 242.); da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga, kao i da ugovor o ustupanju nema dejstvo prema dužniku, ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugoga ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka (član 436.).

Odredbama člana 4. Zakona o berzama, berzanskom poslovanju i berzanskim posrednicima („Službeni list SRJ“, broj 90/94) bilo je propisano da se tržišnim materijalom može trgovati na berzi (berzanska trgovina) i van berze ( vanberzanska trgovina), dok vanberzanska trgovina može biti regulisana i slobodna.

Odredbama člana 65. Zakona o hartijama od vrednosti („Službeni list SRJ“, br. 26/95, 28/96 i 59/9 8) bilo je propisano da trgovina hartijama od vrednosti može biti - 1) gotovinska - prenos hartija od vrednosti sa prodavca na kupca (indosamentom ili prostom predajom), 2) polugotovinska - deponovanje hartija od vrednosti na depo-račun i obrnuto i 3) bezgotovinska - prenošenje hartija od vrednosti s prodavca na kupca, zaduživanjem i odobravanjem njihovih depo-računa, odnosno prenošenje sa depo-računa davaoca zaloga na depo-račun primaoca zaloga.

Odredbama člana 20. Zakona o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, broj 32/97) bilo je propisano da se u prvoj godini, računajući od isteka roka za zaključenje ugovora o prodaji akcija iz člana 18. stav 7. ovog zakona izdaje deset odsto akcija po osnovu upisa, u drugoj i trećoj godini po 20 odsto, a u četvrtoj i petoj godini po 25 odsto (stav 1.), da se akcije sa popustom i bez popusta izdaju nakon njihove uplate, da se akcije iz st. 1. i 2. ovog člana stavljaju u promet putem berzanskih posrednika preko finansijske berze (stav 3.), te da akcije iz st. 1. i 2. ovog člana glase na ime (stav 5.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a koje podnosilac zasniva na tome da su sudovi poslednje instance u istovetnim slučajevima donosili različite odluke, Ustavni sud podseća da je osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 3501/16 od 17. novembra 2016. godine pravnosnažno usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da su ništavi ugovor i o prenosu akcija zaključeni 2. oktobra 1998. godine , sa obrazloženjem da prenos akcija nije izvršen cesijom, kao zakonom propisanim načinom prenosa prava iz ove vrste hartija od vrednosti. S druge strane, Apelacioni sud u Beogradu je u identičnim činjeničn im i pravn im situacij ama odbijao kao neosnovane tužben e zahtev e nalazeći da takvi ugovori nisu ništavi, već da su zaključeni u skladu sa tada važećim odredbama relevantnih zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu , sa jedne strane, a Apelacioni sud u Novom Sadu , sa druge strane, kao sudovi poslednje instance, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama zauze li suprotne stavove po pitanju ništavosti istih ugovora, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o njihovoj ništavosti. Takvim postupanjem je podnosilac ustavne žalbe doveden u bitno različit položaj od onoga u kome je on bio u drugim parničnim postupcima okončanim pred Apelacionim sudom u Beogradu. Ustavni sud je ocenio da je različitim postupanjem sudova, povodom identične činjenične situacije i identičnog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, st. 36. do 39, kao i Odluku Ustavnog suda Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine).

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i navedene razloge na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, kojima izražava nezadovoljstvo pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnosilac je osporio pravni stav drugostepenog suda da su ništavi ugovori o prenosu akcija , iznoseći svoje tumačenje relevantnih odredaba zakona koje su u važile u vreme zaključenja tih ugovora. Međutim, Ustavni sud nalazi da je sa stanovišta označenog ustavnog prava, prihvatljiv stav drugostepenog suda da su ništavi predmetni ugovori o prenosu akcija (kao hartija od vrednosti na ime), jer prenosi nisu izvršen i u skladu sa odredbom člana 242. stav 1. ZOO, kojom je propisano da se pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi - cesijom. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se ni navodi o tome da drugostepeni sud nije utvrdio pravni karakter ugovora o prenosu akcija, jer bi tada došao bi do zaključka da se radi o ugovoru o cesiji iz člana 436. ZOO, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi . Ovo stoga, što iz jasnog i detaljno g obrazloženj a dato g u osporenom aktu proizlazi da je Apelacioni sud utvrdio o kakvoj se vrsti ugovora radi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac na nju samo formalno poziva, ali da ne navodi nikakve razloge. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, te stoga Ustavni sud nije ni razmatrao istaknutu povredu označenog prava.

8. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti