Neosnovanost ustavne žalbe u sporu o regresnoj naknadi štete osiguravača

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da tumačenje prava od strane redovnih sudova u sporu o regresu nije bilo proizvoljno. Osiguravač koji je isplatio štetu ima pravo regresa od lica odgovornog za štetu po osnovu krivice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz sela J . kod Vukovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S . izjavljena protiv presuda Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudska jedinica u Žagubici P. 137/15 od 22. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2810/15 od 3. novembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz sela J . kod Vukovca podneo je Ustavnom sudu, 23. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je označeno pravo povređeno „proizvoljnim tumačenjem pozitivnog prava“ i nedovoljno obrazloženim razlozima drugostepenog suda za ocenu o neosnovanosti njegovih žalbenih navoda u pogledu ispunjenosti uslova za gubitak prava iz osiguranja. S tim u vezi dodaje da je tokom postupka isticao da je krivično delo koje je u vezi sa štetnim događajem izvršeno nehatno, te da je stoga tužilac imao pravo da štetu koju je isplatio oštećenom potražu je od osiguravača kod kojeg je vozilo bilo osigurano , jer prema op štim uslovima tog osiguravača nije došlo do gubitka osiguravajućeg pokrića, ali da je drugostepeni sud propustio da ceni te žalbene navode i da da jasno i precizno obrazloženje za svoju odluku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene sudske odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Petrovcu na M lavi – Sudska jedinica u Ž agubici P. 137/15 od 22. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2810/15 od 3. novembra 2016. godine tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, pravnosnažno obavezan da tužiocu, K. „D.“ a.d.o. Beograd, na ime regresa isplati određeni novčani iznos sa kamatom. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 4. septembra 2005. godine, upravljajući putničkim motornim vozilom registarskih oznaka PO …, prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je učestvovalo drugo vozilo registarskih oznaka PO … kojim je upravljao D. O , a u kojoj je brat tuženog, J. S, koji se nalazio u vozilu kojim je upravljao tuženi, zadobio bliže opisane povrede . Zbog prouzrokovanja predmetne saobraćajne nezgode, tuženi je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi K. 28/06 od 21. septembra 2007. godine oglašen krivim. U vreme štetnog događaja, putnički automobil kojim je upravljao tuženi, a čiji je vlasnik njegov otac Z. S, bi lo je osigurano kod osi guravajućeg društva „T.“, dok je voz ilo drugog učesnika u nezgodi D . O, bilo osigurano kod tužioca K . „D.“ a.d.o. Beograd. Tužilac je po osnovu zaključenog vansudskog poravnanja od 27. aprila 2009. godine oštećenom J. S . na ime naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi isplatio ukupno 3.450.000,00 dinara. Ukazujući na to da je prema članu 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima odgovornost imalaca motornih vozila za štetu koju pretrpe treća lica u slučaju udesa objektivna i solidarna , da osiguravač , u skladu sa pravnom prirodom ugovora o osiguranju (član 897. Z akona), pravilima o subrogaciji (član 939. Z akona) i pravom oštećenog na podnošenje direktne tužbe protiv osiguravača (član 941. Zakona), odgovara isto kao i imalac motornog vozila, te da je pitanje krivice bez uticaja na pravo trećeg oštećenog lica i da je isto relevantno kod prava na regres, drugostepeni sud je zaključio da tužilac kao osiguravač vozila kojim je upravljalo lice koje nije skrivilo saobraćajnu nezgodu i koji je naknadio štetu oštećenom, ima pravo da se, saglasno članu 208. Zakona o obligacionim odnosima, regresira od tuženog, koji je za štet u koju je pretrpelo treće lice odgovoran po osnovu krivice u smislu čl. 154. i 158. i člana 178. stav 1. navedenog Zakona. Drugostepeni sud je ocenio da na pravilnost nižestepene presude ne utiču žalbeni navodi tuženog o neprimenjivosti člana 87. Zakona o osiguranju imovine i lica, sa obrazloženjem da se ta odredba odnosi na ugovarače iz ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, a ne na njega, čija obaveza pr oizlazi iz po menutih odredaba Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je : da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, a da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno (član 178. st. 1. i 4.); da solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega i da koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika sud određuje s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja (član 208. st. 1. i 2.); da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897.); da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu (član 939. stav 1.).

Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koje su bile na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da je vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stva rima koje je primio na prevoz (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti) (član 83.); da ako je oštećeno lice istaklo odštetni zahtev neposredno prema organizaciji za osiguranje, organizacija za osiguranje ne može u odgovoru na takav zahtev isticati prigovore koje bi na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju mogla istaći prema osiguranom licu zbog nepridržavanja zakona ili ugovora i da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87.).

5. Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnju o proizvoljnom tumačenju merodavnog prava i, s tim u vezi , povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca ustasvne žalbe može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Už-616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs). Takođe, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda podrazumeva obavezu sudova da obrazlože svoje odluke tako da iznesu suštinske razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja, ali da ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da detaljno odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente jer mera do koje postoji ova obaveza zavisi od prirode odluke i okolnosti konkretnog slučaja (videti presude ESLjP u predmetima Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, broj predstavke 16034/90, stav 61. i Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine, broj predstavke 30544/96, stav 26.).

Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom ko jeg je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasniva ju osporen e presud e, Ustavni sud ukazuje na to da se odgovornost vlasnika, odnosno korisnika motornog vozila (osiguranika) za štetu prouzrokovanu njegovom upotr ebom zasniva na odredbama Zakona o obligacionim odnosima, dok se odgovornost osiguravača zasniva na odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica. Naime, kada je šteta posledica sudara dva motorna vozila u pokretu, treća lica koja su pretrpela štetu, vozeći se u jednom od tih vozila, mogu svoj odštetni zahtev ostvarivati prema svakom od vlasnika, odnosno korisnika, čija je odgovornost prema trećim licima, saglasno članu 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, solidarna i objektivna, bez obzira na to koliko je i da li je svako to lice odgovorno za prouzrokovanje štetnog događaja. Na osnovu pravila o odgovornosti vlasnika, odnosno korisnika motornih vozila za štete proistekle iz njihove upotrebe i odgovornost organizacija za osiguranje kod kojih su vlasnici, odnosno korisnici tih vozila osigurani od autoodgovornosti, prema trećim licima je solidarna i objektivna. Ustavni sud ističe da i praksa najviše sudske instance u Republici Srbiji stoji na stanovištu o solidarnoj i objektivnoj odgovornosti osiguravača (videti npr. presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 162/09 od 22. aprila 2009. godine i Prev. 36/95 od 7. februara 1995. godine). Dakle, na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju od autoodgovornosti uspostavlja se solidarna obaveza odgovornih lica – osiguranika i osiguravača za naknadu štete trećem licu , a isplatom iste, u međusobnom odnosu solidarnih dužnika rešava se pitanje krivi ce za prouzrokovani štetni događaj i utvrđuje ko je krajnji obveznik naknade štete , s tim što je odgovornost osiguravača uslovljena odgovornošću njegovog osiguranika. Kako je odgovornost vlasnika, odnosno korisnika motornih vozila prema trećim licima solidarna, solidarni dužnik koji je isplatio više nego što njegova obaveza iznosi, saglasno članu 208. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo da od svakog od ostalih solidarnih dužnika traži naknadu iznosa koji je platio za njega. U slučaju krivice samo nekog od dužnika , konačnu obavezu naknade snosi samo taj solidarni dužnik. Iz navedenog proizlazi da je za rešavanje međusobnih odnosa osiguravača i njihovih osiguranika ključna odgovornost osiguranika za štetni događaj, što znači da osiguravač koji je isplatio naknadu trećem oštećenom licu više nego što njegova obaveza iznosi, s obzirom na stepen odgovornosti njegovog osiguranika, ima pravo da taj izno s potražuje od ostalih solidarnih dužnika – drugog lica koje je učestvovalo u štetnom događaju i/ili njegovog osiguravača . S druge strane, ugovorom o osiguranju od autoodgovornosti i Opštim uslovima koji su sastavni deo ugovora uređuju se međusobna prava i obav eze ugovornih strana, kao i slučajevi gubitka prava iz osiguranja, ali ne i međusobni odnosi više osiguranika koji su učestvovali u saobraćajnoj nezgodi i njihovoh osiguravača. Pri tome, osiguranim licem na koje se ugovor odnosi, smatra se svaka osoba čija je odgovornost pokrivena osiguranjem tj. čiji je rizik os iguran, što znači i lice koje, na osnovu dozvole vlasnika koji je zaključio ugovor o osiguranju od autoodgovornosti, upravlja vozilom. Iz iznetog sledi da vozač koji je motornim vozilom upravljao sa dozvolom vlasnika i učestvovao u saobraćajnoj nezgodi odgovara osiguravaču kod kog je rizik osiguran za naknadu štete po osnovu regresa samo pod uslovima pod kojima je i vlasnik odgovoran svom osiguravaču tj. gubi pravo iz osiguranja pod istim uslovima kao i vlasnik vozila, ali samo prema tom osiguravaču, jer je osnov njihovih međusobnih prava i obaveza ugovor, a ne zakon.

Budući da se osporene sudske odluke, saglasno čl. 178. i 208. Zakona o obligacionim odnosima, upravo zasnivaju na stanovištu o objektivnoj i solidarnoj odgovornosti osiguranika i njihovih osiguravača prema trećim oštećenim licima i pravu solidarnog dužnika (isplatioca) da od svakog od ostalih dužnika traži naknadu iznosa koji je za njega platio, te na oceni drugostepenog suda da se odredba člana 87. Zakona o osiguranju imovine i lica odnosi na ugovarače iz ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, a ne na podnosioca, čija obaveza proizlazi iz odredaba Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i nedovoljno obrazloženim razlozima drugostepenog suda za ocenu o neosnovanosti njegovih žalbenih navoda u pogledu ispunjenosti uslova za gubitak prava iz osiguranja nisu osnovani. Po oceni Ustavnog suda, ne postoje okolnosti koje bi upućivale na zaključak da je drugostepeni sud prevideo važne aspekte konkretnog slučaja i da nije dao ustavnopravno prihvatljiv odgovor na suštinski relevantan žalbeni razlog podnosioca koji se tiče gubitka prava iz osiguranja prema osiguravaču kod kog je njegov rizik bio osiguran.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosi ocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovan u.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe u sporu o regresnoj naknadi štete osiguravača

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti