Odluka Ustavnog suda o odbacivanju tužbe zbog neodređenosti tužbenog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja kojima je tužba odbačena kao neuredna. Sud je ocenio da je tužbeni zahtev za izvršenje poravnanja bio neodređen, jer obaveza dodele stana na trajno korišćenje nije ni postojala u zaključenom poravnanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Jojić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljiljane Jojić izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47896/10 od 14. jula 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 25014/10 od 24. oktobra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Jojić iz Beograda je, 24. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Vesne Trlaić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47896/10 od 14. jula 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 25014/10 od 24. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, prava na dostojanstvo zajemčenog članom 23. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se podnositeljka obratila sudu sa zahtevom da joj sud pruži zaštitu u ostvarivanju subjektivnog imovinskog prava na dobijanje odgovarajućeg stana u postupku raseljavanja, a na šta se tuženi obavezao poravnanjem zaključenim pred nadležnim organom uprave; da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbačena tužba podnositeljke ustavne žalbe kao neuredna; da je pravo na pravično suđenje pravo da sud razmotri slučaj i donese meritornu odluku, a ne da, bez upuštanja u suštinu zahteva stranke, odbija postupanje, jer nalazi da postoji nekakva neurednost; da sva lica sa istim zahtevima iz istog činjeničnog i pravnog stanja moraju imati jednako pravo na odlučivanje suda, a podnositeljki je ovo pravo uskraćeno jer joj je, za razliku od njenih komšija iz tzv. naselja „Koreja“, onemogućeno da pred sudom ostvari svoje pravo, pošto je samo njena istovrsna tužba odbačena kao neuredna; da je u svim slučajevima tzv. naselja „Koreja“ sa svim licima zaključeno poravnanje pred nadležnim organom uprave, koje nije izvršeno samo u delu dodele odgovarajućeg stana, odnosno ekvivalenta imovini koji je izuzeta od stanovnika navedenog naselja; da sudovi, u konkretnom slučaju, podnositeljku ustavne žalbe stavljaju u neravnopravan položaj i čine povredu pravo na dostojanstvo podnositeljke, kao i načelo zabrane diskriminacije; da kako podnositeljki ustavne žabe nije omogućeno suđenje, to joj je uskraćena mogućnost ostvarivanja prava na imovinu proisteklog iz postupka raseljavanja, čime je povređeno i njeno ustavno pravo na imovinu; da je podnositeljka posedovala imovinu, stan na kome je imala stanarsko pravo, koja je izuzeta i za koju je poravnanjem zaključenim pred organom uprava, garantovano da će dobiti drugi stan koji joj po zakonu pripada, što to pravo čini legitimnim po svim međunarodno priznatim standardima. Uz ustavnu žalbu podnositeljka je priložila navedeno poravnanje, radi čijeg izvršenja je i podnela predmetnu tužbu, kao i poravnanja koja su druga lica zaključila sa tuženim i tužbe koje su ta lica podnela radi izvršenja poravnanja. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, da poništi osporena rešenja i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pred Odeljenjem za građevinske i komunalno stambene poslove Opštinske uprave Novi Beograd, u predmetu raseljavanja Ljiljane Jojić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 10. oktobra 1996. godine, zaključeno je poravnanje između Zavoda za izgradnju grada Beograda i Ljiljane Jojić, pod brojem III-360-2229/1. Prema sadržini navedenog poravnanja, stranke su saglasno konstatovale: da je Zavodu za izgradnju grada Beograda dodeljeno označeno gradsko građevinsko zemljište radi izgradnje stambenih objekata i da je radi izgradnje istih potrebno raseliti stanare iz zgrada u ulici Gandijeva br. 51, 53, 55 i 57, u bloku 64 – jug u Novom Beogradu; da je Ljiljana Jojić korisnik stana broj 1 u ulici Gandijeva broj 55 u Novom Beogradu, površine 26 m², po strukturi jednosoban. Takođe, prema poravnanju, Zavod za izgradnju grada Beograda se obavezao: da Ljiljani Jojić obezbedi na privremeno korišćenje označeni stan, koji će imenovana koristiti najduže dve godine računajući od dana useljenja u stan; da stan koji daje na privremeno korišćenje preda u stanju ispravnom za stanovanje, a u skladu sa obavezama iz ugovora od 9. avgusta 1996. godine zaključenim sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda J.P; da će stan za privremeno korišćenje predati Ljiljani Jojić u roku od 15 dana od dana zaključenja poravnanja.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47896/10 od 14. jula 2010. godine odbačena je kao neuredna tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneta protiv tuženog Zavoda za izgradnju grada Beograda, radi izvršenja poravnanja. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja 25. septembra 2008. godine podnela tužbu sudu, kojom je tražila da se obaveže tuženi da joj preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji Grada Beograda, ili da joj isplati tržišnu vrednost istog stana; da je tužilja u tužbi navela da su stranke u postupku raseljavanja zaključile poravnanje 10. oktobra 1996. godine, kojim se tuženi obavezao da će u roku od dve godine obezbediti stan koji joj po zakonu pripada na trajno korišćenje, te kako tuženi nije ispunio obavezu iz poravnanja, predložila je da sud tužbeni zahtev usvoji; da je sud ispitujući urednost tužbe našao da je tužbeni zahtev, kako ga je tužilja opredelila kao izvršenje poravnanja, neodređen i neizvršiv, s obzirom na to da se tužbom traži da se tužilji preda jednosoban stan na teritoriji Grada Beograda, a da se pri tom ne navodi tačno koji stan, koje površine, na kojoj lokaciji, kao i da se tužbom alteranativno traži da se isplati tužilji tržišna vrednost stana, bez navođenja novčanog iznosa; da sud nalazi da je predmetni tužbeni zahtev, koji nije opredeljen i konkretizovan, nejasan i neizvršiv, te da po njemu prvostepeni sud ne može da postupa i izvodi dokaze, jer nije jasno određeno šta se tužbom traži; da je tužbu u ime stranke podneo advokat, a da se advokatu ne vraća tužba radi ispravke i dopune, te je sud, primenom odredbe člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

U žalbi podnetoj protiv prvostepenog rešenja, tužilja je navela: da je predmetnom tužbom tražila izvršenje obaveze koju je tuženi preuzeo predmetnim poravnanjem; da je tuženi tužilji dodelio stan na privremeno korišćenje, dok joj ne dodeli odgovarajući stan na trajno korišćenje; da tuženi nije izvršio svoju obavezu da tužilji dodeli stan na trajno korišćenje, te je ona iz tog razloga i podnela tužbu; da tužilja traži izvršenje preuzete obaveze predmetnim poravnanjem i da je pružila sve dokaze koje poseduje radi utvrđenja činjenica relevantnih u ovoj pravnoj stvari; da dokaze koje ne poseduje nije mogla da priloži, ali je zato predložila način za utvrđenje tih činjenica, pa je tako, s obzirom na to da nema nikakvih saznanja gde i kakve stanove poseduje tuženi predložila veštačenje na tu okolnost, kako bi sud mogao da utvrdi koji je to odgovarajući stan.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 25014/10 od 24. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 47896/10 od 14. jula 2010. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je pobijanim rešenjem odbacio tužbu u smislu odredbe člana 100. stav 2, u vezi člana 187. stav 1. i člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje kao pravilne prihvata i ovaj sud kao drugostepeni; da tužba tužilje ne sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari, jer tužilja nije navela koji stan traži da se tuženi obaveže da joj preda, u smislu identifikacije konkretnog stana, niti je navela iznos tržišne vrednosti stana u smislu alternativnog zahtev za isplatu, pa sud nije u mogućnosti da po toj tužbi postupi; da je neosnovan žalbeni navod da je odgovarajući stan standard koji sud svojom odlukom identifikuje i prevodi u konkretnu stvar opredeljenu po rodu i broju, jer da bi tako bilo, potrebno je da ugovor sadrži podatke pomoću koji se njegov predmet može odrediti u smislu člana 50. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a priloženi ugovor – poravnanje parničnih stranaka od 1. oktobra 1996. godine takve podatke ne sadrži.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku - članom 100. stav 2. je bilo propisano da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti i da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca; članom 103. je bilo propisano da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 1.), da kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovno podnošenje podneska (stav 2.), da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se (stav 4.), da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat i da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (stav 6.); članom 187. stav 1. je bilo propisano da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.), dok je članom 299. bilo propisano da će se sud postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku, samo kada je to određeno zakonom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi ustavnog prava na pravično suđenje na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka u suštini žali na pogrešnu primenu merodavnog procesnog prava, kojom joj je uskraćeno pravo da sud meritorno odluči o njenom tužbenom zahtevu (pravo na pristup sudu) i na različito postupanje drugostepenog suda povodom iste činjenične i pravne situacije (pravo na pravnu sigurnost).

U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene, a koje implicitno proizlaze iz navedene odredbe Ustava i na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, a to su pravo na pristup sudu i pravo na pravnu sigurnost. Pravo na pristup sudu podrazumeva da se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke, dok pravo na pravnu sigurnost garantuje jednako odlučivanje u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Pri tome, neophodan uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na pravnu sigurnost jeste različito postupanje sudova poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu radi izvršenja poravnanja, zaključenog u postupku njenog raseljavanja iz označenog stana, kojom je tražila da se obaveže tuženi Zavod za izgradnju grada Beograda da joj preda u zakup na neodređeno vreme jednosoban stan na teritoriji Grada Beograda, ili da joj isplati tržišnu vrednost tog stana. Nadalje, Ustavni sud nalazi da iz sadržine predmetnog poravnanja, a radi čijeg izvršenja je podnositeljka i podnela tužbu, proizlazi da podnositeljka nije bila nosilac stanarskog prava na stanu iz koga je raseljena, već je bila korisnik tog stana, kao i da Zavod za izgradnju grada Beograda nije bio obavezan da podnositeljki obezbedi stan na trajno korišćenje, a kako to podnositeljka tvrdi u ustavnoj žalbi. Naime, predmetnim poravnanjem Zavod za izgradnju grada Beograda je samo obavezan da podnositeljki obezbedi na privremeno korišćenje označeni stan, koji će podnositeljka koristiti najduže dve godine od dana useljenja u stan, a koju obavezu je Zavod i izvršio, što sledi iz navoda same ustavne žalbe. Polazeći od navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljiv stav postupajućih sudova da je predmetna tužba neuredna zbog neodređenosti tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što predmetna tužba ne sadrži određen tužbeni zahtev, niti je on pak odrediv, budući da je podnositeljka takav zahtev zasnovala na navedenom poravnanju, a u kome nije predviđena obaveza tuženog da podnositeljki kao raseljenom licu obezbedi i preda odgovarajući jednosoban stan na trajno korišćenje, a kako je to podnositeljka tražila tužbom u predmetnom parničnom postupku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, zajamčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu svoje ranije donete odluke – Odluku Už-2308/2010 od 4. jula 2013. godine i Odluku Už-5026/2012 od 25. marta 2015. godine, kojima je usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio povredu prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, ali je ocenio da u ovom predmetu nije reč o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije priložila sudske odluke kojim bi potkrepila tvrdnje o nejednakom postupanju drugostepenog suda, što bi u konkretnom slučaju bila neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati da li je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo na pravnu sigurnost. Stoga je Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava u predmetnom parničnom postupku. Ovo iz razloga što podnositeljka povredu ovog prava, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje. Takođe, podnositeljka povredu ovog prava zasniva i na tvrdnji da je ona posedovala imovinu - stan na kome je imala stanarsko pravo, a što ne odgovara činjenicama utvrđenim u konkretnom slučaju.

Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, niti sa povredom prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u pogledu povrede navedenih ustavnih prava i načela jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 914/2016: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom spora o ugovoru o korišćenju stana
• Už 4371/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o ništavosti ugovora o korišćenju stana
• Už 4123/2010: Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda o iseljenju iz stana zbog nepostojanja povrede prava
• Už 4507/2011: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u petnaestogodišnjem sporu
• Už 5026/2012: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pristup sudu i pravnu sigurnost