Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja radnog spora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 20 godina. Utvrđeno je da je podnosilac, kao tužilac, svojim pasivnim ponašanjem i nepostupanjem po nalozima suda prevashodno doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. F. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. F. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9515/10 (inicijalno predmet P1. 581/93 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. F. iz Beograda podneo je, 25. decembra 2012. godine, preko punomoćnika D. K. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9515/10 (inicijalno predmet P1. 581/93 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu). Novim podneskom, naslovljenim kao "ustavna žalba" osporio je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/13 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni parnični postupak započeo 16. novembra 1993. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, sada G. i. S. DOO Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad na mesto projektanta. U trenutku podnošenja ustavne žalbe, postupak po reviziji tuženog bio je još uvek u toku pred Vrhovnim kasacionim sudom, a podnosilac smatra da mu je devetnaestogodišnjim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo posebno, imajući u vidu da se, po mišljenju podnosioca, nije radilo o predmetu velike složenosti. Međutim i pored ovoga, prva prvostepena presuda je bila ukinuta, a spor je pravosnažno okončan tek 26. marta 2012. godine, i to prinačenjem odbijajuće prvostepene presude i delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva podnosioca. Naknadnim podneskom, opet naslovljenim kao ustavna žalba, od 10. septembra 2013. godine, podnosilac je osporio revizijsku odluku kojom je okončan osporeni postupak, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, te tražio odlaganje izvršenja te odluke. Smatra da je osporena revizijska odluka, kojom je usvojena revizija tuženog i preinačena drugostepena odluka, tako što je potvrđena prvostepena presuda, kojom je u celosti odbijen tužbeni zahtev podnosioca, doneta na njegovu štetu, te da on zbog toga trpi značajne posledice, a pogotovu što je drugostepena presuda već izvršena, i protiv njega je u toku postupak protivizvršenja. Podnosilac je mišljenja da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/13 od 15. maja 2013. godine nije dobro obrazložena, da se iz osporene odluke ne može utvrditi na osnovu kojih je činjenica taj sud utvrdio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u drugostepenoj presudi, te da su "apsolutno neosnovani navodi Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac nije postupio po imeperativnom slovu člana 4. Zakona o posebnim uslovima za zasnivanje i prestanak radnog odnosa ("Sl. glasnik RS", broj 47/93) u kome se nalaže zaposlenom da u roku od tri dana od dana stupanja na snagu Zakona obavesti poslodavca da je osnivač preduzeća ustanove ili radnje". Podnosilac je u ustavnosudskom postupku dostavio kopiju izjave "o odjavljivanju preduzeća" predate poslodavcu 12. jula 1993. godine, za koju tvrdi da se nalazi u spisima sudskog predmeta, i da je ona dokaz da je on u roku od tri dana obavestio poslodavca da ima status osnivača, što je revizijski sud prevideo, te da je ovo uradio u periodu kada je bio sposoban za rasuđivanje. Druga odlučna činjenica, a koju je prenebregao revizijski sud, je: da je podnosilac bio na bolovanju od 13. septembra do 18. oktobra 1993. godine, i po nalazu Komisije veštaka nije bio u mogućnosti da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, te ni preduzima voljne radnje, pa suprotno zaključku revizijskog suda, u ovom periodu nije bilo moguće primeniti prekluziju prema podnosiocu, te ostaviti na snazi rešenje o prestanku radnog odnosa, uz zaključak da je bilo osnova za prestanak njegovog radnog odnosa zato što nije u roku od tri meseca od stupanja specijalnog zakona na snagu izvršeno brisanje u sudskom registru njegovog statusa osnivača preduzeća. Naime, revizijski sud je prenebregao činjenicu i da je podnosilac 19. oktobra 1993. godine podneo prijavu za upis istupanja osnivača, a pogotovu odlučnu činjenicu da je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto 12. oktobra 1993. godine, "isto posle proteka ovog prekluzivnog roka". Podnosilac je istakao i povredu prava na imovinu predmetnom revizijskom presudom. Predložio je da Ustavni sud usvoji njegovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu odluku, odloži njeno izvršenje i nadoknadi mu nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Brojnim podnescima tokom ustavnosudskog postupka, podnosilac je, ponavljajući već istaknute zahteve, urgirao za rešavanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9515/10 (predmet P1. 581/93 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. novembra 1993. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv poslodavca, sada G. i. S. DOO Beograd, kao tuženog, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, te priznavanja svih prava koja mu na osnovu radnog odnosa pripadaju.

Do donošenja prve prvostepene presude 19. marta 1999. godine, Opštinski sud je zakazao 18 ročišta za glavnu raspravu, ali je održao 13. Razlozi za neodržavanje preostalih pet ročišta su sledeći: tužilac i tuženi su po jedanput tražili odlaganje, jednom je tužilac sa zakašnjenjem pristupio u sud, a dva puta je izostao traženi odgovor Privrednog suda u Beogradu. U toku ovog dela postupka Opštinski sud je doneo rešenje o mirovanju 16. juna 1994. godine jer je tužilac izostao sa ročišta, iako uredno pozvan, ali je po njegovom predlogu, na ročištu održanom 2. novembra 1994. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje; tužilac je 9. decembra 1994. godine tražio i isplatu zarade u iznosu od 400,00 dinara mesečno počev od dana prestanka radnog odnosa do presuđenja, ali je izmenio svoj tužbeni zahtev još dva puta u pogledu novčanih potraživanja; saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke dva puta - 27. oktobra 1995. godine i 3. jula 1996. godine; sprovedeno je medicinsko veštačenje od strane neuropsihijatra dr. O.N. i finansijsko veštačenje na okolnost visine ličnog dohotka koji bi tužiocu bio isplaćen da je radio od dana prestanka radnog odnosa pa do meseca koji prethodi veštačenju, kao i pribavljeni izveštaji od Privrednog suda u Beogradu o statusnim promenama za preduzeće čiji je osnivač tužilac, zajedno sa suprugom (s obirom na to da tužilac nije pružio dokaze u prilog svojim navodima da je 17. oktobra 1995. godine izvršena promena osnivača u ovom preduzeću). Nakon zaključene glavne rasprave, tužilac je uz podnesak od 9. aprila 1999. godine dostavio Opštinskom sudu mišljenje drugog veštaka dr Ž.G, specijaliste za neuropsihijatriju i sudsku psihijatriju, dato na traženje Prve advokatske zajednice u Beogradu, advokatu Z. S. U mišljenju je navedeno da tužilac od 1991. godine boluje od hronične duševne bolesti - depresivnog sindroma, da se navedena psihijatrijska bolest u vreme pogoršanja bolesti manifestuje teškom poremećenošću u raspoloženju (najvećim delom obuhvata depresiju), kao i strahom, te da je u periodu bolovanja bila bitno smanjena do isključena njegova mogućnost da upravlja svojim postupcima, zavisno od naleta bolesti i njenog terapijskog kupiranja.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 581//93 od 19. marta 1999. godine kojim je odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, ali je, odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj 2. jula 1999. godine, Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 981/00 od 1. novembra 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, iz razloga što je prvostepeni sud propustio da naloži tužiocu, koji je prigovarao nalazu veštaka neuropsihijatra, da dostavi konkretne primedbe (na ročištu održanom 19. marta 1999. godine tužilac je izjavio da nije zadovoljan nalazom veštaka neuropsihijatra, a njegov punomoćnik je predložio novo veštačenje, što je sud odbio). Drugostepeno rešenje uručeno je punomoćniku tužioca 1. marta 2001. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom predmet je zaveden pod novim brojem P1. 723/00, a do uspostavljanja nove mreže sudova, kada je postupak nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 9515/10, bilo je zakazano 11 ročišta. Održano je osam ročišta, na kojima je Opštinski sud počev od ročišta održanog 19. marta 2001. godine ponavljao nalog tužiocu da se, shodno navodima iz drugostepenog rešenja, konkretno izjasni o primedbama na nalaz veštaka neuropsihijatra, koje je punomoćnik dao tek posle više od dve godine - 19. maja 2003. godine, tako da je veštak neuropsihijatar dr O.N. saslušana 29. septembra 2003. godine. Pre ovoga je, 5. marta 2002. godine, bilo određeno mirovanje postupka zbog izostanka tužioca, koji je nastavak tražio 27. juna 2002. godine, nakon čega je ročište bilo zakazano za 7. novembar 2002. godine. Obavljeno je novo veštačenje od strane Komisije sastavljene od lekara veštaka, pa prema nalazu i mišljenju od 23. oktobra 2005. godine, te dopunskom nalazu od 29. septembra 2006. godine, tužilac u vreme bolovanja nije mogao da shvati značaj i upravlja svojim postupcima i adekvatno se brine o svojim pravima i interesima, a i u vremenu od dve godine pre toga nije mogao svesno preduzimati voljne radnje i da odgovara za svoje postupke. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev 13. februara 2005. godine, ali je Opštinski sud, opet, više puta ponavljao nalog tužiocu da dostavi dokaze povodom registracije njegovog privatnog preduzeća i zarade koju je ostvarivao u periodu za koji traži naknadu štete zbog razlike zarade. Jednom je bio određen i zastoj postupka, i to rešenjem P1. 723/00 od 28. novembra 2008. godine, a sve dok tužilac ne postupi po nalogu suda od 12. februara 2008. godine (prethodno nisu održana tri ročišta zbog njegovog nepostupanja po nalogu suda). Tek je podneskom od 17. marta 2010. godine punomoćnik tužioca postupio po nalogu suda i dostavio tražene dokaze (izvod iz APR za "T." DOO Beograd i podatke Fonda PIO za njihovog osiguranika, ovde tužioca).

Tokom 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pa do donošenja prvostepene presude P1. 9515/10 od 7. marta 2011. godine, od zakazanih pet ročišta za glavnu raspravu, održano je tri ročišta na kojima je sprovedeno novo finansijsko veštačenje, te nakon izjašnjavanja stranaka na nalaz veštaka i čitanja dokaza, zaključena je glavna rasprava. Preostala dva ročišta nisu održana jer je jednom spis bio kod veštaka (tužilac je kasnio sa uplatom predujma za troškove veštačenja četiri meseca), a drugi put je punomoćnik tužioca precizirani tužbeni zahtev prema nalazu veštaka dostavio sudu i suprotnoj strani neposredno pred ročište.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9515/10 od 7. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 138.750,00 dinara. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je tokom postupka utvrđeno sledeće činjenično stanje: tužilac je bio zaposlen kod poslodavca, a na dan 8. jula 1993. godine, kao dan da stupanja na snagu Zakona o posebnim uslovima za zasnivanje i prestanak radnog odnosa za vreme primene sankcija Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija ("Službeni glasnik RS", broj 47/93) (u daljem tekstu: Zakon) imao je svojstvo suosnivača sa svojom suprugom u preduzeću "T." p.o. Beograd; da je bio privremeno sprečen za rad kod tuženog poslodavca u periodu od 13. septembra do 18. oktobra 1993. godine i da je u to vreme bolovao od anksiozno-depresivnog sindroma, te dobijao antidepresivnu terapiju; da tužilac, kao zaposleni kod poslodavca, u roku od tri dana od dana stupanja na snagu pomenutog zakona nije prijavio poslodavcu da je osnivač preduzeća, a u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu Zakona nije poslodavcu dostavio dokaz da mu je prestalo svojstvo osnivača; da je poslodavac od drugih zaposlenih pribavio izjave da li imaju status osnivača ili ne, ali da tužilac takvu izjavu nije dao; da je rešenjem direktora poslodavca od 12. oktobra 1993. godine, na osnovu odredaba 3. i 4. Zakona, tužiocu prestao radni odnos sa 9. oktobrom 1993. godine bez njegove saglasnosti, jer poslodavcu nije dostavio dokaz da je izvršio brisanje radnje iz sudskog registra u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu Zakona; odlukom Upravnog odbora odbijen je kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen protiv tog rešenja; u toku postupka izvršeno je veštačenje preko neuropsihijatra dr O.N. iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da je tužilac mogao da preduzima voljne radnje i da je imao odgovornost za svoje postupke u periodu bolovanja, a s obzirom na terapiju koju je primao; pročitano je mišljenje dr. Ž.G. iz kog proizlazi da tužilac od 1991. godine boluje od hronične duševne bolesti - depresivnog sindroma i da je u periodu bolovanja bila bitno smanjena ili isključena njegova mogućnost da upravlja svojim postupcima; izvršeno je i sudsko-pshijatrijsko veštačenje, sa dopunom, kojim je dat zaključak veštaka da u vreme bolovanja nije mogao da shvati značaj i upravlja svojim postupcima i adekvatno brine o svojim pravima i interesima, a i u vremenu od dve godine pre toga nije mogao svesno preduzimati voljne radnje; da je preduzeće čiji je osnivač tužilac 19. oktobra 1993. godine podnelo prijavu za upis njegovog istupanja kao osnivača, ali da je prijava 3. novembra 1993. godine povučena i postupak obustavljen rešenjem Privrednog suda Fi-38520/93 od 9. februara 1994. godine. Kako tužilac u navedenom roku od tri meseca, koji je bio prekluzivan, koji se stoga nije mogao produžavati nezavisno od bilo koje okolnosti, pa i od zdravstvenog stanja i osobitog psihičkog stanja tužioca koji u toku trajanja tromesečnog roka, samo delimično nije mogao da preduzima voljne radnje i da odgovara za svoje postupke, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužioca treba odbiti u celosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2539/11 od 26. marta 2012. godine, nakon održane rasprave, u prvom stavu izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9515/10 od 7. marta 2011. godine u delu njenog prvog stava izreke i u delu drugog stava izreke, pa su poništeni rešenje o otkazu direktora tuženog broj 2917 od 12. oktobra 1993. godine i odluka organa upravljanja tuženog broj 3130 od 9. novembra 1993. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i kvalifikacijama, kao i da tužiocu isplati razliku između zarade koju bi ostvario da je ostao u radnom odnosu kod tuženog i zarade koju je ostvario radeći na drugom radnom mestu u bliže određenim iznosima kao u izreci za godine od 1997. do 2008, kao i u mesečnim iznosima za 2009. godinu pa do oktobra 2010. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Drugim stavom izreke navedene drugostepene presude potvrđena je prvostepena presuda u delu njenog stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da ga vrati na mesto projektanta, a trećim stavom izreke je ukinuta prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odbijen zahtev tužioca u delu kojim je tražio ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa i tužba tužioca odbačena. Četvrtim stavom izreke su preinačena prvostepena rešenja sadržana u preostalom delu stava drugog i u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 413.950,00 dinara. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da se, po oceni Apelacionog suda, ne može prihvatiti stanovište prvostepenog suda da je bilo osnova za prestanak radnog odnosa tužiocu primenom odredaba čl. 3. i 4. Zakona, s obzirom na činjenice da, prema nalazu i mišljenju komisije veštaka, tužilac u periodu od 13. septembra do 18. oktobra 1993. godine nije mogao da preduzima voljne radnje i odgovara za svoje postupke, a da je 19. oktobra 1993. godine podneo prijavu za upis istupanja osnivača koja je u Privrednom sudu zavedena pod brojem Fi. 38520/93. Po nalaženju toga suda, ne može se zahtevati od zaposlenog koji nije svestan naznačene dužnosti i na kojeg se primenjuju ove norme, da se ponaša po dispozitivu iz njenog sadržaja jer on nije u stanju da to učini, a po proteku smetnji koje su uticale na njegovu sposobnost, tužilac je podneo zahtev za istupanje.

Protiv navedene drugostepene presude reviziju je izjavio tuženi 22. juna 2012. godine, a tužilac se podneskom od 7. avgusta 2012. godine izjasnio na reviziju tuženog, dok je tuženi reviziju dopunio podneskom od 19. februara 2013. godine, a tužilac odgovor na dopunu dao 28. marta 2013. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/13 od 15. maja 2013. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2539/11 od 26. marta 2012. godine, te je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9515/10 od 7. marta 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno da je drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, a iz sledećih razloga: poslodavcu nije bilo ostavljeno na volju da li će otkazati ugovor o radu ili ne, već mu je odredbom člana 4. Zakona naređeno da zaposlenom, koji je suosnivač u preduzeću, kao što je tužilac, "prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti narednog dana po isteku roka od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona". Iako se na prekluzivni rok pazi po službenoj dužnosti i on se ne može produžavati, čak i da se subjektivne okolnosti izvinjavajućeg karaktera moraju uzeti u obzir, u konkretnom slučaju takvih izuzetnih okolnosti i nema, bez obzira što je tužilac delimično u okviru prekluzivnog roka bio nesposoban da se sam stara o svojim pravima i interesima, jer su shodno odredbama čl. 219, 239, 258. i 281. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, članovi njegovog domaćinstava imali obavezu da obaveste organ starateljstva, koji je mogao da tužiocu postavi staraoca za poseban slučaj. Taj sud se izjasnio i o navodima podnosioca povodom prijave za istupanje iz preduzeća u svojstvu osnivača, predate Privrednom sudu po prestanku bolovanja, a koja je kasnije povučena i postupak obustavljen, nalazeći da je upravo ovim tužilac sam pokazao da se opredelio za opciju koja ima za posledicu prestanak radnog odnosa. Ova presuda uručena je punomoćniku tužioca 30. avgusta 2013. godine, nakon jedne neuspele dostave i ostavljanja izveštaja 9. avgusta 2013. godine o prispeću pošiljke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

Zakonom o parničnom postupku, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, odredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o posebnim uslovima za zasnivanje i prestanak radnog odnosa za vreme primene sankcija Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija ("Službeni glasnik RS", broj 47/93) bilo je propisano: da za vreme primena sankcija Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, preduzeće, ustanova, državni organi i organizacije, organ, organizacija i služba teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i druga pravna i fizička lica ne mogu da zasnuju radni odnos sa licem koje je osnivač, odnosno suosnivač (u daljem tekstu: osnivač) preduzeća, ustanove ili radnje, odnosno druge organizacije za obavljanje privredne ili druge delatnosti (član 1.); da zaposleni kod poslodavca iz člana 1. ovog zakona koji je na dan stupanja na snagu ovog zakona osnivač preduzeća, ustanove ili radnje, odnosno druge organizacije za obavljanje privredne ili druge delatnosti, dužan je da, u roku od tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, o tome obavesti poslodavca (član 4. stav 1.); da zaposlenom iz stava 1. ovog člana, koji u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona poslodavcu ne dostavi dokaz o tome da je upis tog preduzeća, ustanove ili radnje, odnosno druge organizacije za obavljanje privredne ili druge delatnosti brisan iz registra ili da mu je prestalo svojstvo osnivača, prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti narednog dana po isteku roka od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 4. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka, od 16. novembra 1993. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, do uručenja revizijske presude, odnosno okončanja postupka u sve tri sudske instance, trajao 19 godina i nepunih deset meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj radni spor bio veoma složen, jer je bilo činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak i sporovođenje dve vrste veštačenja. Pritom, oba veštačenja su ponavljana, uz pribavljanje i dopunskih nalaza: finansijsko veštačenje jer je menjan zadatak veštaka s obzirom na to da je tužilac precizirao, odnosno menjao više puta svoj tužbeni zahtev, a medicinsko veštačenje je ponavljano od strane komisije veštaka, mada je cenjeno i treće mišljenje veštaka neurospihijatra dato na zahtev advokata, a posle zaključenja glavne rasprave radi donošenja prve prvostepene presude.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju za lica kojima je prestao radni odnos, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog interesa za podnosioca, bez obzira što nije uspeo u sporu. Međutim, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj radni spor okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik nisu imali proaktivan stav u postupku, niti pokazali interesovanje da se razreši više spornih pitanja: da li je tužilac bio sposoban da shvati značaj svojih radnji i snosi odgovornost za svoje postupke ili ne, te u kom periodu trajanja radnog odnosa kod poslodavca on za to nije bio sposoban, da li mu je, i kada, ili nije, prestalo svojstvo osnivača u njegovom privatnom preduzeću, te da li je posle prestanka radnog odnosa radio i gde, te kolika je primanja ostvarivao.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, a ni njegov punomoćnik, nisu ponašali u skladu sa svojom procesnim ulogom, radi razrešenja spornih pitanja, a što se može lakše sagledati po fazama postupka. U delu prvog prvostepenog postupka dva ročišta nisu održana krivicom tužioca, a zbog izostanka tužioca jednom je bilo određeno i mirovanje postupka, pa je nakon dozvoljenog vraćanja u pređašnje stanje došlo do zastoja u postupku od pet meseci. Takođe, u ovom periodu tužilac je sa uplatom predujma za troškove veštačenja kasnio mesec i po dana (iako je imao rok od 30 dana da uplati predujam), a zbog nepružanja dokaza u prilog navodima da je ipak izvršena promena osnivača u njegovom preduzeću, izveštaj od Privrednog suda se čekao četiri meseca, i to krivicom tužioca koji nije bio precizan u pogledu broja i datuma svoje prijave statusne promene. Isto tako, tužilac, koji je razlog za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa video u svojoj sprečenosti zbog bolesti da na vreme izvrši propisanu zakonsku obavezu, samo je paušalno, navodima da nije zadovoljan nalazom veštaka neuropsihijatra, osporio njegov nalaz, što je i bio razlog za ukidanje prve prvostepene presude, te uticalo na dužinu trajanja postupka. I u ponovnom prvostepenom postupku, i pored preciznog naloga drugostepenog suda da prvostepeni sud, nakon pribavljanja konkretizovanih primedbi tužioca na nalaz veštaka, odluči o tužbenom zahtevu tužioca, iako je za ovaj nalog saznao još 1. marta 2001. godine, prijemom drugostepenog rešenja, tužilac u narednom periodu dužem od dve godine nije po ovom nalogu postupio, čak ni pored više puta ponovljenih naloga suda i neodržanih ročišta iz tog razloga. Takođe, u ovom jedanaestogodišnjem trajanju ponovnog prvostepenog postupka, zbog izostanka uredno pozvanog tužioca jednom je bilo određeno mirovanje postupka, koji je nastavljen po predlogu tužioca, ali to je uslovilo da razmak između ročišta bude osam meseci. Nakon konačnog izjašnjenja o primedbama na nalaz veštaka neuropsihijatra, te sprovođenja novog veštačenja sa dopunom, tužilac je nanovo promenio tužbeni zahtev, pa je Opštinski sud, kako bi zadatak veštaka mogao biti određen i sprovedeno novo finansijsko veštačenje, opet bezuspešno nalagao tužiocu da dostavi dokaze o ostvarenoj zaradi u sopstvenom preduzeću, zbog čega nekoliko ročišta nije ni održano. Iz ovog istog razloga, došlo je čak do određivanja zastoja u postupku rešenjem Opštinskog suda od 28. novembra 2008. godine, sve dok tužilac ne postupi po nalogu suda datom još u februaru te godine. Postupak je sud nastavio kada je punomoćnik tužioca, posle godinu i skoro četiri meseca od određivanja zastoja, dostavio tražene dokaze. Takođe, tužilac je i u ovom delu postupka kasnio sa uplatom predujma za troškove veštačenja četiri meseca, a jednom je precizirani tužbeni zahtev dostavio neposredno pre ročišta.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi za vođenje postupka, bez obzira na zakonsku obavezu hitnog rešavanja radnih sporova, u okolnostima krajnje pasivnog ponašanja tužioca u pogledu razrešenja spornih pitanja, te upornog nepružanja dokaza za svoje navode, nisu imali presudnu ulogu u dužini trajanja postupka. Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja tužioca, pored toga što je neminovno izvesno produženo trajanje zahtevala i složenost postupka. Ali, ipak, u konkretnom slučaju, n edelotvornost Drugog opštinskog suda u Beogradu se u izvesnoj meri ogledala u tome što je prva prvostepena odluka suda bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, zbog propusta da naloži tužiocu da konkretizuje svoje primedbe na nalaz veštaka neuropsihijatra. Kada je reč o postupanju drugostepenih sudova, kao i suda treće sudske instance, Ustavni sud ocenjuje da na njihovoj strani nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka, jer je o žalbama tužioca protiv dve odbijajuće prvostepene presude, kao i o reviziji tuženog protiv drugostepene presude rešeno u periodu koji ne prelazi okvir razumnog roka za rešavanje o izjavljenim pravnim sredstvima. U konkretnom slučaju, tužilac, kome je po procesnom položaju pripadalo aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je sve da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti državnih organa Republike Srbije.

Pri tome, Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u pretežnoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede ovog prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi kroz utvrđivanje povrede prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9515/10 (inicijalno predmet P1. 581/93 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom revizijskom presudom nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava ovu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane revizijskog suda, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se obrazloženje o tome zašto nema mesta zahtevu tužioca za poništaj rešenja i isplatu razlike zarade, te vraćanju na posao, a u situaciji kada mu je radni odnos prestao po sili zakona istekom roka od tri meseca u kome nije dostavio dokaz o tome da mu je prestalo svojstvo osnivača - suosnivača, ne može smatrati proizvoljnim. Po nalaženju revizijskog suda, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je valjalo odbiti tužbeni zahtev tužioca, jer je tužilac propustio da izvrši svoju zakonsku obavezu u prekluzivnom roku, bez obzira na činjenicu da je on delimično u okviru prekluzivnog roka bio nesposoban da se sam stara o svojim pravima i interesima. Naime, dva meseca u okviru tog roka bio je u procesu rada, a u periodu kada je bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti i po mišljenju komisije lekara veštaka nije mogao da preduzima voljne postupke - postojala je mogućnost zaštite njegovih prava i interesa postavljanjem staraoca za poseban slučaj, pod uslovom da članovi njegovog domaćinstva o ovim okolnostima obaveste organ starateljstva, što oni nisu učinili. Takođe, neosnovani su i navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud nije zasnovao svoj zaključak na "odlučnim činjenica", a posebno na tome da je on prijavio svoj status suosnivača poslodavcu u zakonskom roku tri dana. Međutim, iako ovo nije od uticaja na postojanje otkaznog razloga, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe dokaz o prijavljivanju statusa suosnivača poslodavcu, prezentirao tek u ustavnosudskom postupku (u fotokopiji), pa su neosnovane njegove tvrdnje "da su apsolutno neosnovani navodi" revizijskog suda da podnosilac nije postupio u skladu sa obavezama propisanim članom 4. Zakona, te između ostalog i prijavio svojstvo osnivača poslodavcu. Revizijski sud je dao jasne argumente zašto i u situaciji kada podnosilac nije mogao da preduzima voljne postupke po nalazu Komisije veštaka, ova okolnost nije izvinjavajućeg karaktera s obzirom na prirodu prekluzivnog roka, ali i neiskorišćenu mogućnost da se angažovanjem članova njegovog porodičnog domaćinstva zaštite njegova prava i interesi. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na značaj prava koje se gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, samo formalno istakao povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava , ne navodeći nikakve razloge, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine odbacio, kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Imajući u vidu da je Ustavni sud doneo odluku kojom je odbacio deo ustavne žalbe podnosioca izjavljen protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda, odlučivanje o zahtevu za odlaganje izvršenja je bespredmetno.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja radnog spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti