Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu dugom 25 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog odnosa koji je trajao skoro 25 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se preostali deo žalbe, koji se odnosi na pravičnost postupka, odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 784/19 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 14. jula 2021. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 784/19, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 888/21 od 22. aprila 2021. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1032/20 od 10. septembra 2020. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 784/19 od 23. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se suštinski pruža ista garancija kao i odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, trajao 25 godina, pri čemu je prvi put presuđeno nakon 19,5 godina od podnošenja tužbe; da su sudovi potpuno ignorisali odredbe Zakona o carinskoj službi, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama sistema državne uprave i Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave, po kome je upravnik carinarnice jedini bio ovlašćen da pokrene disciplinski postupak, a ne direktor Savezne uprave carina; da je proizvoljan stav sudova da izostanak prethodnog postupka iz člana 21. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti ne dovodi u pitanje pravilnost izrečene mere prestanka radnog odnosa, jer je podnosilac, po nalaženju sudova, svoje pravo na odbranu ostvario na disciplinskom pretresu; da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom ukidanja ranije prvostepene presude, izrazio stav o navedenim pravnim pitanjima – nepostojanje ovlašćenja direktora Savezne uprave carina da pokrene disciplinski postupak i obaveznost prethodnog postupka, ali je kasnije, u ponovnom žalbenom postupku, doneo odluku sa potpuno suprotnim stanovištem, što znači da je isti sud doneo dve kontradiktorne odluke u istoj parnici.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 784/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 1996. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezna uprava carina, radi poništaja odluka disciplinskih organa tužene (prvostepenog i drugostepenog) od 5. decembra 1995. i 26. aprila 1996. godine, kojima je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa, te vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 278/96.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 17. jula 1996. godine. Prva dva ročišta za glavnu raspravu (22. novembra 1996. i 10. aprila 1997. godine) su održana, a na trećem, koje je bilo zakazano za 6. jun 1997. godine, sud je, zbog izostanka uredno pozvanih stranaka, utvrdio da postupak miruje.

Tužilac je 6. oktobra 1997. godine podneo predlog za nastavak postupka, ali kako taj podnesak nije odmah uložen u predmet, sud je narednog dana doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Postupajući po predlogu tužioca, sud je, nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta, doneo rešenje od 12. maja 1998. godine kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, konstatujući da je tužilac blagovremeno dostavio predlog za nastavak postupka.

Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 455/98. Na ročištu održanom 4. februara 1999. godine, određen je prekid do okončanja krivičnog postupka u predmetu Okružnog suda u Prištini K. 30/93. Tužilac je 12. juna 2001. godine zatražio nastavak postupka, bez informacije o ishodu krivičnog postupka. Sud je na ročištu održanom 10. oktobra 2001. godine doneo rešenje o nastavku postupka, a da prethodno nije utvrdio da li je i kako okončan krivični postupak prema tužiocu. U narednom periodu, sud je nastojao da dođe do navedene informacije. Tužilac je sve vreme isticao da mu konačna odluka krivičnog suda nije dostavljena. Smetnju je predstavljalo to što je krivični predmet ostao u Prištini, zbog čega je sud bio prinuđen da komunicira sa misijom UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, preko Ministarstva pravde Republike Srbije. Upućeni su dopisi od 29. aprila, 13. juna 2002. godine, 10. septembra, 25. novembra 2003. godine, 17. maja i 14. septembra 2004. godine. Sud je u ovom periodu održao dva ročišta – 27. decembra 2001. i 14. septembra 2004. godine. Podneskom od 29. aprila 2003. godine, tužilac je kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carina.

Uz odgovor od 22. decembra 2004. godine, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava državne zajednice Srbija i Crna Gora, koje je tada obavljalo poslove međunarodne pravne pomoći, dostavilo je kopiju krivičnog predmeta Okružnog suda u Prištini K. 97/95 (ranije predmet K. 30/93), iz koje je utvrđeno da je tužilac presudom Vrhovnog suda Srbije Kž1. 763/97 od 17. marta 1998. godine pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnog dela primanja mita iz člana 179. stav 1. KZ SRJ.

Sud je dopisima od 25. marta, 28. aprila, 31. maja i 23. juna 2005. godine zahtevao od punomoćnika tužioca da se izjasni o tome da li je tužiocu dostavljena navedena krivična presuda. Podneskom od 19. septembra 2005. godine, punomoćnik tužioca je obavestio sud da sa tužiocem nema kontakt, te da ne može da udovolji zahtevu suda.

Glavna rasprava je ponovo zakazana za 24. oktobar 2006. godine. U periodu do prvog presuđenja, održano je 11 ročišta, dok sedam ročišta nije održano (šest zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno bez navođenja razloga u zapisniku). Tri ročišta su odložena na molbu tužioca. Jedan period neaktivnosti suda (nezakazivanje ročišta) iznosio je 13 meseci, a drugi dve godine i četiri meseca. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke. Podneskom od 31. oktobra 2008. godine, tužilac je istakao i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P1. 6092/10. Glavna rasprava je zaključena 24. decembra 2015. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6092/10 od 24. decembra 2015. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca.

Tužilac je 30. maja 2016. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 18. jula 2016. godine. Rešenjem Gž1. 2484/16 od 20. februara 2019. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 5. marta 2019. godine vraćen na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P1. 784/19.

Nakon dva održana ročišta (17. juna i 23. septembra 2019. godine), bez dokaznog postupka, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 784/19 od 23. septembra 2019. godine ponovo su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca.

Tužilac je 25. novembra 2019. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 17. marta 2020. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž1. 1032/20 od 10. septembra 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i osporenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Reviziju tužioca od 13. novembra 2020. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 888/21 od 22. aprila 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. maja 1996. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 888/21 od 22. aprila 2021. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 25 godina (jedan mesec kraće). Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetpetogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti i neažurnosti prvostepenog suda. Činjenice da je prva presuda doneta nakon 19 godina i sedam meseci od podnošenja tužbe, da je celokupan dokazni postupak obeležilo samo saslušanje podnosioca ustavne žalbe u svojstvu parnične stranke i uvid u spise krivičnog postupka koji se protiv njega vodio, uz dva perioda neopravdane neaktivnosti u trajanju od po 13 meseci i jedan u trajanju od dve godine i četiri meseca, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupao u skladu sa načelom hitnosti koje karakteriše ovu vrstu spora. Takođe, Ustavni sud smatra da je trajanje prvog žalbenog postupka od dve godine i sedam meseci, u okolnostima konkretnog slučaja, izvan granica razumnog roka.

S druge strane, Ustavni sud nalazi da je pribavljanje krivičnog predmeta Okružnog suda u Prištini bilo praćeno objektivnim smetnjama, što je dodatno produžilo trajanje postupka, te se taj period ne može staviti na teret sudu. Iz sadržine krivičnog predmeta je utvrđeno da je taj postupak okončan još marta 1998. godine, pa sledi da prekid koji je određen rešenjem od 4. februara 1999. godine i koji je trajao dve godine i osam meseci, nije bio opravdan. Što se podnosioca ustavne žalbe tiče, Ustavni sud ima u vidu da je nakon pribavljanja kopije krivičnog predmeta prvostepeni sud zahtevao od njegovog punomoćnika da se izjasni o određenoj okolnosti. Nakon četiri dopisa koja su mu upućena, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je obavestio sud da nema kontakt s njim. Ovakvim svojim ponašanjem podnosilac ustavne žalbe je neznatno doprineo produžavanju trajanja postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, objektivne smetnje oko pribavljanja spisa krivičnog predmeta i neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe argumentuje tvrdnjom da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi odstupio od stanovišta iznetog u ukidajućem rešenju, iz čega sledi da je isti drugostepeni sud doneo dve kontradiktorne odluke u istoj parnici. Ovakve navode Ustavni sud, po pravilu, ceni sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Ustavni sud je, podsećajući na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske (broj predstavke 48101/07, od 1. jula 2010. godine, paragraf 42.) konstatovao da se pravo sudova da u ponovnom postupku donose drugačije odluke ne dovodi u pitanje, ali da su sudovi u takvoj situaciji dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje na to da Apelacioni sud u Beogradu, u konkretnom slučaju, nije bio sud poslednje instance, što apriori dovodi u pitanje primenu pomenutog stava Evropskog suda na konkretan slučaj. Ustavni sud dalje konstatuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2484/16 od 20. februara 2019. godine prvostepena odbijajuća presuda ukinuta sa obrazloženjem da je nejasno na osnovu čega je prvostepeni sud izveo zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva, imajući u vidu da je disciplinski postupak pokrenut od strane neovlašćenog lica – upravnik carinarnice za radnike carinarnice, a direktor Savezne uprave carina samo kada je u pitanju upravnik carinarnice, njegov zamenik ili radnik Savezne uprave carina, sve saglasno članu 59. stav 1. Zakona o carinskoj službi („Službeni list SFRJ“, br. 56/80 i 49/87), kao i da je, u smislu člana 21. st . 2. i 3. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti od 25. juna 1989. godine, izostao prethodni postupak, u kome se uzima izjava od radnika, te utvrđuju činjenice i prikupljaju dokazi kako bi se utvrdilo da li je učinjena povreda radne dužnosti.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku još jednom odbio kao neosnovane tužbene zahteve podnosioca ustavne žalbe, konstatujući da je po članu 23. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti od 25. juna 1989. godine predlog za pokretanja disciplinskog postupka zbog teže povrede radne dužnosti mogao da pokrene direktor, odnosno, upravnik, dovodeći u vezu tu podzakonsku normu sa odredbom člana 371. stav 1. Zakona o osnovama sistema državne uprave i Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave („Službeni list SFRJ“, br. 23/78, 58/79 – ispr, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 44/90 – dr. zakon, 74/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 1/92 - dr. zakon, 31/93 i 50/93), koja je propisivala da predlog za pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti radnika zbog teže povrede radne dužnosti podnosi funkcioner koji rukovodi saveznim organom uprave, odnosno saveznom organizacijom. Takođe, prvostepeni sud je, polazeći od odredbe člana 380. navedenog Zakona (da se postupak zbog teže povrede radne dužnosti sprovodi shodno načelima krivičnog postupka), zaključio da sprovođenje prethodnog postupka nije preduslov za pokretanje disciplinskog postupka, posebno ako se uzme u obzir da je podnosilac ustavne žalbe saslušan u disciplinskom postupku i da mu nije povređeno pravo na odbranu. Kako je Apelacioni sud u Beogradu, u ponovnom drugostepenom postupku, potvrdio prvostepenu presudu, koja je, nasuprot ukazivanju podnosioca, doneta na osnovu obrazložene pravne ocene o zakonitosti sprovedenog disciplinskog postupka, iznete u pravcu izvršenja naloga iz prethodno donetog ukidajućeg rešenja, sledi da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, očigledno neosnovane. Ustavni sud još jednom napominje da je konačan stav Apelacionog suda u Beogradu na kraju ocenjen i od strane Vrhovnog kasacionog suda, kao suda poslednje instance u konkretnom slučaju.

U kontekstu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, takođe, podseća da u postupku po ustavnoj žalbi ne preispituje dokaze, niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama dovelo u pitanje pravičnost postupka, na štetu podnosioca ustavne žalbe, a što ovde nije slučaj. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je disciplinski postupak protiv njega pokrenuo direktor Savezne uprave carina, a ne upravnik njegove carinarnice. Polazeći od toga da je sistemskim zakonom u oblasti državne uprave bilo propisano da predlog za pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti radnika zbog teže povrede radne dužnosti podnosi funkcioner koji rukovodi saveznim organom uprave, Ustavni sud smatra da se u situaciji kada je posebnim zakonom propisano ovlašćenje rukovodioca uže unutrašnje jedinice za pokretanje takvog postupka prema zaposlenima u toj jedinici, svakako može govoriti o primeni načela „ko može više, može i manje“. S tim u vezi, podnosilac ustavne žalbe nije obrazložio u čemu se ogleda narušavanje pravičnosti sprovedenog disciplinskog postupka, kako u pogledu postojanja njegove disciplinske odgovornosti, tako i izrečene sankcije, time što je rukovodilac saveznog organa uprave potpisao predlog za pokretanje disciplinskog postupka, a ne njegov neposredni rukovodilac. Takođe, u situaciji u kojoj je zaposleni u saveznom organu uprave i krivično osuđen za delo zbog kojeg je protiv njega pokrenut i vođen disciplinski postupak, a zatim izrečena mera prestanka radnog odnosa, Ustavni sud smatra da su u ustavnoj žalbi izostali razlozi i o tome kakva bi bila razlika u toku i ishodu disciplinskog postupka za slučaj da je prethodni postupak sproveden, imajući u vidu da je cilj te faze disciplinskog postupka utvrđivanje činjenica i prikupljanje dokaza na okolnost da li je učinjena povreda radne dužnosti.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu dugom 25 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti