Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je dosuđeni iznos naknade štete od 300 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku neadekvatan. Podnositeljki je, kao univerzalnom sukcesoru, utvrđeno pravo na naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , dr Milan Stanić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. V . iz Zajače , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Loznici P. 2096/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba Ž. V . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv odluke o parničnim troškovima, koja je sadržana u presudi Osnovnog suda u Loznici P. 2096/11 od 7. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. V. iz Zajače podneo je Ustavnom sudu, 26. novembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Viši sud u Šapcu pogrešnom primenom procesnog prava preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužilac naknadi parnične troškove i obavezao tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove u visini od 228.500,00 dinara, a preko tog iznosa do traženih 293.600,00 dinara odbio zahtev tužioca kao neosnovan; da je drugostepeni sud u osporenom rešenju zauzeo stanovište da nije došlo do preinačenja tužbe, jer u spisima predmeta nema zahteva tužioca za preinačenje tužbe, iako u spisima predmeta postoji podnesak punomoćnika tužioca od 6. novembra 2012. godine kojim je tužilac preinačio tužbu jer je promenio istovetnost tužbenog zahteva koji je prvobitno bio postavljen u tužbi, a čije preinačenje je prvostepeni sud dozvolio donoseći posebno rešenje na ročištu od 7. marta 2013. godine, na koje stranke nisu imale primedbi; da ovakva odluka višeg suda nema pravno utemeljenje u odredbama Zakona o parničnom postupku, zbog čega je drugostepeni sud povredio pravo podnosioca na pravično suđenje; da je predmetni postupak trajao više od osam godina, zbog čega mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, da poništi rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka u iznosu od 400.250,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu P. 2096/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Šapcu P. 546/05), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. T. iz Zajače, podneo je 4. aprila 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Šapcu protiv tuženog Željka Vasiljevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi činidbe, kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu omogući nesmetano korišćenje službenog puta koji ide preko parcele tuženog. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 564/05. Do donošenja presude zakazano je 36 ročišta za glavu raspravu od kojih čak 24 ročišta nije održano, i to: nekoliko ročišta zbog dostavljanja podnesaka stranaka neposredno na ročištu, pa radi ostavljanja dodatnog roka za izjašnjenje suprotne strane; na jedno ročište nisu pristupile parnične stranke iako su uredno pozvane, a ostala ročišta zato što veštačenje nije bilo obavljeno u ostavljenom roku. Naime, veštak je više puta tražio dodatni rok za obavljanje veštačenja, nalaz veštaka je strankama uručivan neposredno na ročištu, a nekoliko ročišta nije održano zato što nije pristupio veštak, iako je bio uredno obavešten da treba da da iskaz u pogledu obavljenog veštačenja. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju, saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, obavljen je uviđaj na licu mesta u prisustvu veštaka geometra, obavljeno je i veštačenje od strane veštaka građevinske struke i dve dopune nalaza tog veštaka. Podneskom od 6. aprila 2009. godine tužilac je tražio da se tuženi obaveže da mu omogući nesmetano korišćenje predmetnog službenog puta tako što će mu nakon proširivanja puta, izvođenjem radova bliže opisanih u tom podnesku, predati zauzeti deo puta u površini od 0,0024 hektara u bliže opisanim merama i granicama.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 564/05 od 21. aprila 2009. godine obavezan je tuženi da tužiocu omogući proširenje puta o trošku tužioca koji prelazi preko parcele tuženog broj … u KO Zajača u cilju proširenja službenosti puta tužioca do njegovog kućnog placa broj … u KO Zajača, na način kako je navedeno u stavu 1. izreke i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4764/10 od 7. decembra 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Loznici P. 564/05 od 21. aprila 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, jer je odlučio o proširenju službenosti puta, a ne o zauzeću zemljišta, budući da tužilac nije tražio proširenje službenosti puta, već predaju već zauzetog zemljišta i to o trošku tuženog.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Loznici, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, prešla nadležnost za odlučivanje u predmetu P. 2096/11, i do donošenja presude sud je zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu. Jedno ročište, na kojem je trebalo da se izvrši uviđaj na licu mesta, otkazano je zbog loših vremenskih uslova, a na ostalim održanim ročištima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta i ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Na ročištu od 7. marta 2013. godine punomoćnik tuženog je izjavio da se ne protivi preinačenju tužbe iz podneska tužioca od 6. novembra 2012. godine i da isti priznaje, nakon čega je sud rešenjem odredio da se dozvoljava preinačenje tužbe od 6. novembra 2012. godine.

Osnovni sud u Loznici je doneo presudu na osnovu priznanja P. 2096/11 od 7. marta 2013. godine kojom je obavezan tuženi da tužiocu omogući proširenje puta o trošku tužioca, koji prolazi preko katastarske parcele tuženog broj … , u cilju proširenja službenosti puta tužioca do njegovog kućnog placa - katastarska parcela broj … , tako što će trpeti da tužilac deonicu puta gde isti prelazi preko tuženikove parcele u celoj njenoj dužini proširi na širinu od 3 metra, odnosno za ukupnu površinu od 0,0024 hektara, na način kako je opisano u izreci presude, i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 400.250 dinara.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac u tužbi naveo da za pristup svom kućnom placu ima stalni put koji je u većem delu javni put, a manjim delom ide preko zemlje tuženog, ali da tuženi čini neprilike tužiocu, tako što ga onemogućava u korišćenju puta, zbog čega je 4. aprila 2005. godine podneo tužbu i tražio da se tuženi obaveže da obezbedi put za siguran i bezbedan prolaz; da je potom podneskom od 6. aprila 2009. godine tražio da se tuženi obaveže da tužiocu omogući nesmetano korišćenje predmetnog službenog puta, tako što će mu nakon proširivanja puta, izvođenjem radova bliže opisanih u tom podnesku, predati zauzeti deo puta u površini od 0,0024 hektara u merama i granicama opisanim u izreci

presude; da je na kraju podneskom od 6. novembra 2012. godine preinačio tužbu i tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu omogući proširenje puta o trošku tužioca, koji put prolazi preko katastarske parcele tuženog broj 374, u cilju proširenja službenosti puta tužioca do njegovog kućnog placa na katastarskoj parceli broj 368, na bliže opisani način, sa tim da površina potrebna za proširenje puta od 3 metra iznosi 0.00,24 hektara; da je po prijemu podneska kojim je tužilac preinačio tužbu, tuženi podneskom od 24. decembra 2012. godine najpre predložio da se i tako preinačeni zahtev odbije, sa obrazloženjem da se proširenjem te deonice puta ne bi ništa dobilo, s obzirom da je predmetni put i van parcele tuženog uži od 3 metra, odnosno da ima širinu od 2,20 metara, ali odmah potom, na prvom narednom ročištu od 27. decembra 2012. godine njegov punomoćnik se izjasnio da odustaje od

predloga da sud odbije preinačeni tužbeni zahtev, a na zaključnom ročištu se izjasnio i da priznaje preinačeni tužbeni zahtev, s tim što je prvobitno tražio da se tužilac obaveže da tuženom plati naknadu za zemljište koje će se zauzeti proširenjem puta u visini od 20.000 dinara, ali kada je punomoćnik tužioca zatražio rok za izjašnjavanje o naknadi za proširenje puta, ponomoćnik tuženog je od takvog zahteva odustao; da je troškove postupka tražio prema troškovniku sa zapisnika od 7. marta 2013. godine, pozivajući se

na okolnost da je preinačeni zahtev priznat odmah na prvom narednom ročištu, pri čemu tuženi troškove nije izazvao svojom krivicom.

Dalje, u obrazloženju presude, navedeno je: da je imajući u vidu okolnost da je tuženi priznao preinačeni tužbeni zahtev, sud primenom odredbe člana 336 . stav 1. 3 PP-a koja se primenjuje na ovu pravnu stvar („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bez daljeg raspravljanja doneo presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presudu na osnovu priznanja), kao u stavu prvom izreke; da je kod rešavanja pitanja naknade parničnih troškova, sud pošao od odredaba člana 50 . st. 2 . i 3 . Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kojima je predviđeno da, ako je za vršenje stvarne službenosti potrebno korišćenje nekog uređaja ili preduzimanje neke radnje, troškove održavanja tog uređaja i preduzimanja te radnje snosi vlasnik povlasnog dobra, a ako uređaj ili radnja služe i interesima vlasnika poslužnog dobra, troškove održavanja tog uređaja i troškove preduzimanja te radnje snose, srazmerno koristi koju imaju, vlasnik povlasnog i vlasnik poslužnog dobra; da je u konkretnom slučaju, za vršenje stvarne službenosti stalnog puta tužiocu potrebno da preduzme radnje za proširenje puta, kako bi imao bezbedan pristup do svog kućnog placa, pa je on svakako dužan i da snosi troškove takve radnje isto kao i kod konstituisanja službenosti; da pošto je preduslov za sticanje prava na proširenje puta preko tuđeg poseda pravnosnažna sudska presuda kojom će mu se takvi radovi odobriti, stav suda da i troškovi parnice spadaju u prethodne troškove preduzimanja radnje neophodne za vršenje stvarne službenosti, zbog čega isti u prvom redu padaju na teret tužioca kao vlasnika povlasnog dobra; da je sa druge strane, taj put, ali u znatno manjoj meri, i to za pristup do svoje 2 njive, uz korišćenje zaprege, potreban i samom tuženom, kao vlasniku poslužnog dobra, pa će proširenje puta i bezbedniji prolaz i njemu biti od koristi, što je nesporno među strankama, tako da shodno citiranoj odredbi i on treba da snosi deo troškova u vezi preduzimanja radnje proširenja puta; da bi pri tome, on imao pravo i na naknadu za umanjenje vrednosti poslužne parcele u vezi proširenja puta; da u tom pogledu, tužilac nije tražio da tuženi učestvuje u troškovima izvođenja radova na proširenju puta, a tuženi je odustao od zahteva za naknadom na ime proširenja puta, ali je na drugoj strani obostrano postavljen zahteva za naknadu troškova postupka; da pravo tuženog na naknadu parničnih troškova po shvatanju suda proizlazi i iz odredbe člana 152. ZPP-a, jer je tužilac preinačio tužbu podneskom od 6. novembra 2012. godine, a tuženi je na prvom narednom ročištu od 27. decembra 2012. godine naveo da odustaje od izjave iz podneska od 24. decembra 2012. godine kojom je predložio da sud odbije preinačeni tužbeni zahtev; da se potom na ročištu od 7. marta 2013. godine, i pre nego što je sud dopustio preinačenje, izjasnio da se ne protivi preinačenju tužbe i da priznaje preinačeni tužbeni zahtev. Imajući u vidu takvo stanje stvari, sud je našao da tuženi nije dao povod za tužbu i da je, u suštini, priznao preinačeni zahtev na prvom narednom ročištu od preinačenja istog, pa su mu, kao potrebni za vođenje parnice, priznati sledeći troškovi: 288.000 dinara na ime zastupanja na 12 održanih ročišta (24.000 dinara po ročištu), traženih 287.500 dinara na ime zastupanja na 23 "neodržana" ročišta (12.750 dinara po ročištu), 180.000 dinara za sastav 8 obrazloženih podnesaka (22.500 dinara po podnesku), 45.000,00 dinara za sastav žalbe od 17. juna 2009. godine, što daje zbir od 800.500,00 dinara, da tuženom nisu priznati u punom traženom obimu troškovi, i to: do traženih 384.000,00 dinara na ime zastupanja "na 16 održanih ročišta - pošto je prema stanju u spisima održano samo 12 ročišta na kojima je tuženog zastupao njihov advokat, do traženih 225.000,00 dinara na ime sastava obrazloženih podnesaka - pošto je bilo potrebno sastavljanje 8 takvih podnesaka (odgovor na tužbu, izjašnjavanje o nalazima veštaka i izjašnjenja na preinačenja i preciziranja tužbenih zahteva), pa kada se pravilno primeni nova AT na ovu vrstu neprocenjivih predmeta, dolazi se do utvrđenja da nagrada advokatu za sastavljanje prvog podneska iznosi 22.500 dinara, odnosno 180.000 dinara za sastav 8 takvih podnesaka; traženih 50.000,00 dinara na ime takse na žalbu i Gž-odluku, pošto prema stanju u spisima tuženi nije platio navedene takse, iako je obaveza plaćanja istih uveliko dospela. Međutim, s obzirom na obim koristi koju će jedna i druga strana imati od proširenja puta, sud je našao da tužilac, pored snošenja svojih troškova, treba i tuženom da naknadi polovinu njegovih troškova. Pošto su tuženom priznati troškovi u ukupnoj visini od 800.500,00 dinara, polovina tih troškova iznosi 400.250 dinara, zbog čega je u osnovanom delu zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova usvojen, a u neosnovanom delu odbijen, kao u stavu 2. izreke presude.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog kojim je tražio da mu tužilac naknadi parnične troškove i tuženi obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove u visini od 228.500,00 dinara.

U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da iz spisa proizilazi da je tužba podneta 4. aprila 2005. godine; da je

prvostepenu presudu tog suda P. 564/05 od 21. aprila 2009. godine ukinuo

Apelacioni sud u Beogradu rešenjem od 7. decembra 2011. godine i postupak je nastavljen po primedbama Apelacionog suda, a tokom trajanja celokupnog postupka predmet spora je bila činidba; da se tužilac pismenim podneskom

6. novembra 2012. godine izjasnio o navodima tuženika koji je tokom

trajanja celokupnog postupka osporavao tužbeni zahtev, a u spisima nema zahteva tužioca za preinačenje tužbe, te stoga taj sud nalazi da se ovde radi o činidbi, da je parnične troškove trebalo obračunati imajući u vidu da je predmet spora činidba i primeniti odredbe čl. 149. i 150. ZPP, a tuženika obavezati da tužiocu naknadi nužne i realne izdatke za vođenje ovog spora, jer je tuženi tokom trajanja celog postupka tužbeni zahtev osporavao, a tek na raspravi od 7. marta 2013. godine, kada je rasprava zaključena, tuženi je priznao tužbeni zahtev, pa je na osnovu toga doneta presuda na osnovu priznanja.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 1. novembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano: odredbama člana 3. – da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, kao i da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka (st. 1. i 2.); odredbama člana 149. – da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.), da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.), da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.); odredbama člana 150. – da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice; da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (stav 1.), da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (stav 2.); odredbama člana 152. – da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari; odredbama člana 193. – da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu (stav 1.), da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice, da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (stav 2.), te da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (stav 6.); odredbama člana 194. – da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (stav 1.); da ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti (stav 2.) i da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev, ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak otpočeo podnošenjem tužbe, 4. aprila 2005. godine, Opštinskom sudu u Loznici, a da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 573 /12 od 3. oktobra 2013. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao osam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući učinak nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je presudu P. 564/05 od 21 . aprila 20 09. godine doneo nakon četiri godine od podnošenja tužbe. Do donošenja presude nije održan veliki broj ročišta zbog veštačenja, odnosno zato što veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, pri čemu prvostepeni sud nije koristio procesne mere propisane Zakonom o parničnom postupku, kako bi se veštačenje blagovremeno sprovelo. Međutim , presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4764/10 od 7. decembra 2011. godine zbog prekoračenja tužbenog zahteva i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Sledeću presudu sud je doneo nakon nešto više od godinu dana, koja je preinačena rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, budući da je u sprovedenom dokaznom postupku sud odredio veštačenje od strane veštaka geodetske i građevinske struke i dve dopune veštačenja, radi utvrđivanja bitnih činjenica za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže. Međutim, veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku što je dovelo do odlaganja ročišta i neaktivnosti suda u preduzimanju daljih radnji u postupku. Ustavni sud pri tom ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju (u tom smislu, vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Nankov protiv Makedonije, 2007 .).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da cud o dluči o tužbenom zahtevu u razumnom roku, te da svojim postupcima nije značajnije doprineo produženju parnice , iako je izostao sa jednog ročišta, a nekoliko ročišta sud je odložio zbog dostavljanja podnesaka stranaka neposredno na ročištu, pa radi ostavljanja dodatnog roka za izjašnjenje suprotne strane.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 2 096/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 564/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, određenu, pre svega, činjeničnu složenost predmeta spora, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se njima ukazuje, pre svega, da rešenje Višeg suda u Šapcu o troškovima parničnog postupka nema utemeljenje u odredbama Zakona o parničnom postupku.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da Viši sud u Šapcu smatra da nije došlo do preinačenja tužbe, već da je tokom celokupnog trajanja postupka predmet spora bila činidba. Kako je na poslednjem ročištu od 7. marta 2013. godine tuženi priznao tužbeni zahtev, žalbeni sud je osporenim rešenjem preinačio odluku o troškovima postupka, tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi nužne i realne troškove za vođenje spora, jer je tuženi tokom celog spora osporavao tužbeni zahtev.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se rešenje Višeg suda u Šapcu ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, imajući pri tome u vidu da je u sprovedenom sudskom postupku na zapisniku sa ročišta od 7. marta 2013. godine konstatovano da se tuženi, pre nego što je sud dozvolio preinačenje tužbe, izjasnio da se ne protivi preinačenju tužbe i da priznaje preinačeni tužbeni zahtev, nakon čega je sud rešenjem odredio da se dozvoljava preinačenje tužbe, a zatim doneo i presudu na osnovu priznanja, pošto je tuženi priznao tužbeni zahtev i shodno tome odlučio o troškovima postupka.

Naime, odredbama člana 152. Zakona propisano je da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Član 193. Zakona propisuje da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, kao i uslove pod kojima sud može dozvoliti preinačenje tužbe i kad se tuženi tome protivi, te da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. Pri tome, Zakon članom 194. st. 1. i 2. propisuje da se pod preinačenjem tužbe smatra promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći, a ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti (stav 2.).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i da je tužilac prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom (u tužbi podnetoj od 4. aprila 2005.) tražio da mu tuženi obezbedi već zauzeti put za siguran i bezbedan prolaz, da je potom podneskom od 6. aprila 2009. godine tražio da se tuženi obaveže da tužiocu omogući nesmetano korišćenje predmetnog službenog puta, tako što će mu nakon proširivanja puta, izvođenjem radova bliže opisanih u tom podnesku, predati zauzeti deo puta u površini od 0,0024 ha u merama i granicama opisanim u izreci presude, koji je sud usvojio, a nakon čega je Apelacioni sud u Beogradu u rešenju od 7. decembra 2011. godine ocenio da je došlo do prekoračenja tužbe, zato što je odlučeno o proširenju službenosti puta, a ne o zauzeću zemljišta, budući da tužilac nije tražio proširenje službenosti puta, već predaju već zauzetog zemljišta i to o trošku tuženog, da bi na kraju tužilac podneskom od 6. novembra 2012. godine tražio da sud obaveže tuženog da mu omogući proširenje puta o trošku tužioca, koji prelazi preko parcele tuženog, na način i u merama kako je bliže navedeno u podnesku, a što je sud tretirao kao preinačenje tužbe i nakon izjašnjenja tuženog da se ne protivi preinačenju tužbe i da priznaje tužbeni zahtev i doneo rešenje da se dozvoljava preinačenje tužbe, nakon čega je Osnovni sud u Loznici postupajući u sporu zbog službenosti, doneo presudu na osnovu priznanja i usvojio tužbeni zahtev koji se odnosi na proširenje službenosti prolaza putem, Ustavni sud je ocenio da se stanovište Višeg suda u Šapcu (u osporenom rešenju) da u sprovedenom postupku nije došlo do preinačenja tužbe, ne zasniva na ustavnoprihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 573/12 od 3. oktobra 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv odluke o parničnim troškovima, koja je sadržana u presudi Osnovnog suda u Loznici P. 2096/11 od 7. marta 2013. godine.

Ustavni sud je zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, ocenio kao bespredmetan imajući u vidu da je poništio osporeno rešenje, te da će Viši sud u Šapcu ponovo odlučivati o troškovima postupka. Zbog istog razloga, Ustavni sud nije razmatrao ni ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.