Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje usled odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju u radnom sporu gde je drugostepeni sud preinačio presudu, čime je podnosiocu uskratio pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kruševcu Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kruševcu Ii. 1830/17 od 7. septembra 2017. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Raške podneo je Ustavnom sudu, 27. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika A. J. P, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe zasniva na navodima o neprihvatljivoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima na koje se Viši sud u Kruševcu pozvao u obrazloženju osporenog akta.

Predloženo je da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog prava. Istaknut je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu Ii. 1830/17 i javnog izvršitelja M. P . iz Kruševca I.I. 166/17 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac je 11. avgusta 2017. godine, podneo predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Kruševcu radi izvršenja na osnovu izvršnih isprava, presude Opštinskog suda u Raški P. 140/01 od 11. juna 2002. godine (pravnosnažna 25. marta 2003. godine) i presude Opštinskog suda u Raški P. 384/06 od 20. septembra 2007. godine (pravnosnažna 24. novembra 2008. godine, a izvršna 20. juna 2017. godine) kojima je obavezan izvršni dužnik V.P. da izvršnom poveriocu plati izdržavanje za period od marta 2000. godine, zaključno sa avgustom 2008. godine do isplate, i to izvršenjem na celokupnoj imovini izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Kruševcu je doneo rešenje o izvršenju Ii. 1830/17 od 7. septembra 2017. godine.

Postupak je dalje nastavljen pred javnim izvršiteljem M . P . iz Kruševca pod brojem I.I. 166/17.

Podneskom od 25. aprila 2018. godine, izvršni poverilac je povukao predlog za izvršenje za period od decembra 2007. godine do avgusta 2008. godine.

Rešenjem javnog izvršitelja M. P . I.I. 166/17 od 26. aprila 20 18. godine delimično je obustavljeno izvršenje određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu Ii. 1830/17 od 7. aprila 2017. godine.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine usvojio žalbu i preinačio rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu Ii. 1830/17 od 7. septembra 2017. godine, tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje podnet 11. avgusta 2017. godine, obustav io izvršni postupak i ukinu o sve sprovedene radnje. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da se iz spisa predmeta ovog suda I. 6005/10 i I. 4069/10 vidi da je izvršni poverilac na osnovu izvršnih isprava već podnosio predlog za izvršenje, te da je isto dozvoljeno, da su spisi predmeta I. 6005/10 spojeni spisima I. 4069/10 radi vođenja jednovremenog postupka i to 28. januara 2015. godine; da je rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu I. 4069/10 od 30. marta 2015. godine obustavljen postupak izvršenja i ukinu te sve sprovedene izvršne radnje, iz razloga što zakonski zastupnik izvršnog poverioca nije postupio po nalogu suda, te da je neosnovan prigovor presuđene stvari istaknut u žalbi; da je osnovan prigovor zastarelosti koji je istakao izvršni dužnik iz razloga što je pravnosnažnim presudama Opštinskog suda u Raškoj P. 140/01 od 11. juna 2002. godine i P. 384/06 od 20. septembra 2007. godine utvrđena obaveza izvršnog dužnika da plaća izvršnom poveriocu mesečne iznose na ime izdržavanja počev od marta 2000. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi do 10-og u mesecu za prethodne mesece i to na ruke zakonskom zastupniku izvršnog poverioca; da je sud nakon pozivanja na odredbe člana 379. stav 1, člana 372. i člana 373. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da izvršni dužnik svoje obaveze nije ispunjavao mnogo duže od pet godina, s obzirom na to da je predlog za izvršenje podnet 11. avgusta 2017. godine, a poslednje potraživanje koje potražuje izvršni poverilac je iz avgusta 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je : da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, da poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti, kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja i da ne može zastareti pravo na izdržavanje određeno zakonom (član 373.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom ili odlukom drugog državnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti i da međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. st. 1. i 2.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka i da isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja (član 392. st. 1, 4. i 5.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje), koji se u konkretnom slučaju primenjivao , bilo je propisano da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom i da sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave (član 5.); da izvršni dužnik može žalbom da pobija rešenje o izvršenju ako je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i ako je potraživanje koje je dosuđeno u izvršnoj ispravi zastarelo (član 74. stav 1. tačka 8) i 10)); da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja o izvršenju, na stvarnu i mesnu nadležnost suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju ima svojstvo izvršne isprave, da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa (član 78. stav 3.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca o povredi ovog prava, suštinski, zasnivaju na tvrdnji o proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava prilikom odlučivanja o osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Pored navedenog, Ustavni sud podseća da iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu sudsku odluku , takođe, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje . Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 , od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Međutim, u konkretnom slučaju se osporava drugostepeno rešenje kojom je preinačeno rešenje o izvršenju i predlog za izvršenje odbijen kao neosnovan. Kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku, po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost da iznese sopstvene argumente i razloge na kojima temelji zauzeti pravni stav. Ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljen vanredni pravni lek, zbog čega mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo predlog za izršenje na osnovu dve izvršne isprave , radi naplate izdržavanja od izvršnog dužnika, ali je osporenim drugostepenim rešenjem , sa pozivom na odredbe člana 372, člana 373. stav 1. i člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrđeno da je osnovan prigovor zastarelosti, te je preinačeno prvostepeno rešenje i odbi jen kao neosnovan predlog za izvršenje. Ustavni sud dalje konstatuje da je drugostepeni sud , prilikom odlučivanja o žalbi izvršnog dužnika , pošao od prirode prava na izdržavanje , te je utvrdio da isto predstavlja povremeno potraživanje, u smislu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima , koje dospeva u određenim vremenskim razmacima i zastareva u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Pored navedenog, drugostepeni sud se u osporenom rešenju pozvao i na odredbu člana 373. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ističući da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanje, te kako je predlog za izvršenje podnet 11. avgusta 2017. godine, a poslednje potraživanje koje potražuje izvršni poverilac potiče iz avgusta 2008. godine , to je našao da je osnovan prigovor zastarelosti.

Ustavni sud, međutim, konstatuje da je drugostepeni sud , ceneći najpre prigovor presuđene stvari, imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu istih izvršnih isprava, već vodio izvršni postup ak (najpre dva odvojena , koji su kasnije spojeni radi jednovremenog odlučivanja ), koji je obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu I. 4069/10 od 30. marta 2015. godine i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, iz razloga što zakonski zastupnik izvršnog poverioca nije postupio po nalogu suda. Stoga ostaje nejasno kako je kod svoje odluke o osnovanosti prigovora zastarelosti , a uprkos obavez i da pazi po službenoj dužnosti da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje, Viši sud u Kruševcu prenebregao da oceni od kada zastarelost potraživanja iz izvršnih isprava počinje da teče u datim okolnostima, polazeći od toga da je na osnovu istih izvršnih isprava već vođen izvršni postup ak koji je obustavljen usled nepostupanja zakonskog zastupnika podnosioca ustavne žalbe po nalogu suda. Ustavni sud, dakle, smatra da je Viši sud u Kruševcu bio dužan da oceni da li navedeno nepostupanje ima karakter odustanka od radnje koju je podnosilac ustavne žalbe prvobitno preduzeo u cilju ostvarenja svog potraživanja, u kom slučaju se, saglasno odredbi člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatra da tom radnjom prekid zastarevanja nije ni nastupio. Ne prejudicirajući odluku nadležnog suda o ishodu postupka, Ustavni sud zaključuje da u osporenom rešenju nisu dati ključni razlozi za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti, te da, stoga, ono ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom Suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem osporen og rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 674/18 od 19. jula 2018. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv re šenja Osnovnog suda u Kruševcu Ii. 1830/17 od 7. septembra 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o žalbi tužene biti ponovo odlučivano, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

10. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje usled odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti