Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Redovni sud je pogrešno odbio zahtev za naknadu imovinske štete, jer kod objektivne odgovornosti države za nenaplaćena potraživanja iz radnog odnosa, uzročno-posledična veza se pretpostavlja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Ž . iz sela Vinarce kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Z. Ž . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 60/18 od 22. aprila 2019. godine.
3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
O b r a z l o ž e nj e
1. Z. Ž . iz sela Vinarce kod Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 1. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika D. G, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije .
Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, ističe: da mu je prvobitno rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1444/16 od 15. septembra 2016. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, a potom i povodom novog prigovora radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka, rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 1226/17 od 6. novembra 2017. godine; da je u skladu s odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneo tužbu za naknadu imovinske štete zbog povrede ovog ustavnog prava, ali da je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen i te da mu je propustom suda da namiri potraživanje povređeno pravo na imovinu . Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označen ih ustavnih prava, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 1226/17 od 6. novembra 2017. godine, usvojena je žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe i preinačeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4. St. 1583/17 od 1. septembra 2017. godine, tako što je usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom Društvenim preduzećem „P.“ Leskovac u stečaju , koji predstavlja privredno društvo sa društvenim kapitalom, u kojem su mu priznata potraživanja po osnovu rada.
Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 60/18 od 22. aprila 2019. godine kojom je odbijen kao neosnovan nje gov tužbeni zahtev, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu, na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumom roku, isplati iznos od 57.320,37 dinara, po osnovu priznatog potraživanja u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69 2/10. Iz obrazloženja osporene presude, između ostalog, proizlazi: da tužilac nema pravo na naknadu predmetne štete jer nema odgovornosti tužene za istu, budući da stečajni postupak nad stečajnim dužnikom nije okončan i da nije isključena mogućnost da će tužilac naplatiti svoje potraživanje u tom postupku; da potraživanje imovinske štete podrazumeva da tužilac, po opštim principima odštetnog prava i pravilima propisanim odredbama Zakona o obligacionim odnosima mora da dokaže uzročnu vezu između postupanja Privrednog suda u Leskovcu i nastupanja štete, što je uslov za utvrđivanje odgovornosti za naknadu štete i da postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ne uspostavlja potrebnu uzročnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastupanja štete.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Kada je reč o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.
U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.
U navedenoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.
6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
7. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 186/19 od 5. septembra 2019. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 60/18 od 2 2. aprila 2019. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. i člana 58. stav 1. i 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, tako da će se o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.
9. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.
10. Što se tiče istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta, te da će se u tom parničnom postupku odlučivati o pravu podnosioca na naknadu imovinske štete. Iz navedenih razloga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.
11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.
12. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.