Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz Trdevca, Opština Glogovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2023. godine, doneo je,

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5618/17.

2. Utvrđuje se pravo N. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Trdevca, Opština Glogovac , podneo je Ustavnom sudu, 9. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4P. 305/20 od 15. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5618/17.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , između ostalog, naveo: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4P. 305/20 od 15. septembra 2020. godine odbačen kao nedozvoljen njegov prigovor radi ub rzavanja parničnog post upka koji se vodio pred tim sudom u predmetu Gž. 12142/18 , sa obrazloženjem da je predmetni postupak okončan; da parnični postupak nije bio okončan u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja žalbenog parničnog postupka, i da je okončan tek nakon podnošenja prigovora; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9821/11 (novi broj P. 5618/17 ), jer je parnica trajala duže od deset godina, iako da predmet spora nije bio složen, te da su samo žalbeni postupci trajali polovinu navedenog vremena. Istakao je zahtev za naknadu št ete i zahtev za troškove na ime advokatskih usluga.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5618/17 (u daljem tekstu: Osnovni sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, i još tri tužioca podneli su 2. aprila 20 10. godine tužbu Osnovnom sudu, kojom su traži li da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da im isplati iznose od po 600.000 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, usled umanjenja opšte životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom .

Tužena je 31. januara 20 11. godine odgovorila na tužbu osporavajući tužben e zahtev e.

Pripremno ročište koje je bilo zakazano za 16. april 2011. godine nije održano, dok je ročište za glavnu raspravu održano 26. aprila 2011. godine . Na tom ročištu, sud je doneo rešenje kojim je razdvojio postupke na četiri zasebna postupka, s obzirom na to da je utvrdio da se radi o različitim činjeničnim navodima. Po tužbi podnosioca je formiran predmet po d brojem P. 9821/11.

Osnovni sud je doneo rešenje P. 9821/11 od 26. jula 2011. godine kojim je odbio zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za oslobođenje troškova postupka . Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12849/11 od 11. jula 2012. godine.

Podneskom od 11. decembra 2012. godine naslovljenim kao „požurnica“ tužilac je urgirao da sud zakaže suđenje u toj pravnoj stvari.

U toku 2013. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu i izveden je dokaz medicinskim veštačenjem na okolnost postojanja posttraumatskog poremećaja kod tužioca. Određeni sudski veštak je 18. septembra 2013. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

U toku 2014. godine zakazana su bila dva ročišta za glavnu raspravu, ali nisu održana , jedno zbog toga što punomoćnik tužioca nije imao uredno punomoćje za zastupanje, a drugo zbog štrajka advokata.

Nakon ročišta održanog 9. aprila 2015. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 9821/11, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za iznos od 130.000 dinara, u stavu drugom odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa za iznos od 470.000 dinara, a u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tuž iocu naknadi troškove parničnog postupka.

Obe stranke su izjavile žalbe protiv navedene presude, ali je Osnovni sud žalbu tužioca rešenjem odbacio kao neblagovremenu.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1559/16 od 30. marta 2017. godine kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda P. 9821/11 od 9. aprila 2015. godine u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 15. juna 2017. godine, a do kraja te godine je održano još jedno ročište.

Nakon ročišta održanog 27. februara 2018. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 5618/17, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca za iznos od 130.000 dinara, a u stavu drugom izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 12142/18 od 21. avgusta 2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 5618/17 od 27. februara 2018. godine.

3.1. Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4P. 305/20 od 15. septembra 2020. godine odbačen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, za ubrzavanje postupka u predmetu Višeg suda u Beogradu Gž. 12142/18.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. aprila 2010. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu, a da je pravnosnažno okončan 21. avgusta 2020. godine, donošenjem drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao deset godina i pet mesec i, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio činjenično i pravno složen.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajnije doprineo odugovlačenju postupka.

Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23), ustavnu žalbu usvojio tačk i 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5618/17, Ustavni sud nalazi da bi razmatranje osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu R4P. 305/20 od 15. septembra 2020. godine kojim je odbačen prigovor podnosioca ustavne žalbe za ubrzavanje drugostepenog postupka koji je vođen pred Višim sud om u Beogradu u predmetu Gž. 12142/18 bilo bespredmetno, te u tom delu nije razmatrao ustavn u žalb u.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti