Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu poverioca u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom, koji traje preko deset godina. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, te dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9899/2022
05.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Stuble kod Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Nišu R4St. 1386/22 od 29. jula 2022. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Nišu R4St. 1386/22 od 29. jula 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da su podnositeljki povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stava 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19.

4. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Stuble kod Bojnika podnela je 26. avgusta 2022. godine, preko punomoćnika A. P, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Nišu R4St. 1386/22 od 29. jula 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je nejasno postupanje Privrednog suda u Nišu koji je odbacio njen prigovor radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka, ako je njenim kolegama koji su radili u istoj firmi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvojio prigovore i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takođe navodi da su joj u osporenom stečajnom postupku utvrđena potraživanja iz radnog odnosa, koja nisu namirena do dana podnošenja ustavne žalbe, tj. duže od deset godina. Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnositeljki povređena navedena prava i da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 19/13 od 17. septembra 2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „N.“ d.o.o. Niš, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su joj u tom postupku i utvrđena.

Stečajni postupak je zaključen rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 19/13 od 27. decembra 2016. godine i nastavljen nad stečajnom masom u predmetu St. 12/19.

Osporenim rešenjem odbačen je prigovor podnositeljke ustavne žalbe podnet radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka. U njegovom obrazloženju navodi se: da prigovor sadrži samo podatke o datumima donošenja određenih akata stečajnog suda, označenje stečajnog dužnika i navođenje godina trajanja postupka; da su to činjenice same po sebi, ali ne i konkretne okolnosti koje bi ukazivale da se u konkretnom slučaju zaista nepotrebno kasni sa odlučivanjem, te da navedeni podaci nisu obavezni podaci u smislu odredbe člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; da na nepotrebno kašnjenje ne ukazuju ni paušalni navodi da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem organa stečajnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da je prigovor podnet bez navođenja podataka o predmetu suđenja koji ukazuju da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem; da navođenje činjenice da postupak traje određeni broj godina predstavlja jedan od elemenata prigovora, ali da se samo na osnovu trajanja postupka ne može automatski zaključiti i da se nepotrebno kasni sa donošenjem svih odluka, zbog čega je navedenim zakonom izričito predviđeno i navođenje radnje sa kojom se kasni kao obaveznim elementom prigovora, te je potrebno kumulativno postojanje oba elementa; da su navodi iz prigovora uopšteni i teoretske prirode; da sud nije mogao pristupiti odlučivanju pri okolnosti da nedostaju bitni elementi za odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/15 i 92/23) propisano je: da prigovor sadrži, pored ostalih, sledeće obavezne elemente: naziv suda koji vodi postupak ili pred kojim se vodi postupak, poslovni broj sudskog predmeta, vreme trajanja postupka i podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem (član 6. stav 2. tač. 3-6); da se prigovor odbacuje ako, pored ostalog, odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa (član 8. stav 2).

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ocenjujući najpre ustavnu žalbu u delu u kome je u odnosu na osporeno rešenje istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku najpre konstatuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog procesnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene procesnog prava povređeno pravo na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, stav 26), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, stav 43).

Ustavni sud takođe konstatuje da je stav Evropskog suda za ljudska prava da pritužbe u vezi sa dužinom postupka, za razliku od nekih drugih pritužbi prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanivuković i drugi protiv Srbije, predstavke broj 10921/16 i tri druge, stav 12). U ovom predmetu taj sud je našao da su podnosioci predstavki naveli ključna dešavanja i odluke donete tokom trajanja njihovih postupaka, čime su pravilno podneli svoje pritužbe u vezi povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u svojim navodima kojima ističe povredu prava na pravično suđenje osporenim rešenjem u suštini ukazuje na očigledno proizvoljno postupanje suda koji je to rešenje doneo i obrazloženje koje ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje. Taj sud najpre nalazi da označenje vremena donošenja odluka u osporenom stečajnom postupku i trajanja tog postupka nisu konkretne okolnosti koje bi ukazivale na kašnjenje u odlučivanju, te da to nisu obavezni podaci iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovo i pored toga što je vreme trajanja postupka obavezni element prigovora prema tački 5) tog člana i stava, a koje može da ukaže na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je sud u stečajnom postupku, koji je po samom zakonu hitan, dužan da poštuje i posebne rokove predviđene Zakonom o stečaju i ustavno pravo na suđenje u razumnom roku koje se jemči strankama u postupku. Ustavni sud takođe konstatuje da u osporenom rešenju sud ocenjuje da su paušalni navodi o nedelotvornom i neefikasnom postupanju organa stečajnog postupka i povredi prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku, pa je očigledno nelogično to što je sud u suštini ocenio osnovanost tih navoda, a istovremeno našao da prigovor u kome su ti navodi sadržani ne sadrži obavezne elemente zbog kojih se o njegovoj osnovanosti ne može odlučivati. Privredni sud u Nišu takođe navodi da nije dovoljno samo označiti trajanje postupka, već kumulativno treba navesti i radnje sa kojima se kasni, iako i sam navodi da je podnositeljka označila vreme donošenja odluka u osporenom stečajnom postupku, što nisu ništa drugo nego radnje na koje je ona ukazivala kao razlog povrede njenog prava na suđenje u razumnom roku. Pri tom su navedeni zaključci suda dati u predmetu u kome, prema navedenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, obaveza obrazlaganja navoda koji se tiču povrede prava na suđenje u razumnom roku nije toliko formalna kao kod drugih povreda.

Stoga Ustavni sud nalazi, iz ovih razloga i navedenog stava Evropskog suda za ljudska prava o pritužbama u vezi dužine postupka, da su navodi Privrednog suda u Nišu u osporenom rešenju da u konkretnom slučaju nije mogao pristupiti odlučivanju pri okolnosti da nedostaju bitni elementi za odlučivanje ustavnopravno neprihvatljivi.

Iz navedenih razloga Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporeno rešenje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora za ubrzavanje postupka trajao devet godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnositeljke iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke da joj je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa od stečajnog dužnika sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 34/10 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Nakon što je podnositeljki utvrdio povredu prava iz čl. 32. i 58. Ustava i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, istaknutu u odnosu na osporeno rešenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti