Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Upravni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, povredivši pravo na pravično suđenje, jer je zahtev za potvrdu o boračkom stažu pogrešno cenio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-990/2011
11.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B. iz O , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. B. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 8660/10 od 4. februara 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 8660/10 od 4. februara 2011. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Komande vojnog okruga Beograd Up-2 broj 274-2 od 9. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B. iz O, preko punomoćnika M. B , advokata iz B, izjavio je 3. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8660/10 od 4. februara 2011. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi, pored ostalog: da je mobilisan od strane tadašnje Jugoslovenske narodne armije u septembru 1991. godine i da je svim državljanima Republike Srbije koji su isto kao „državljani“ Republike Srpske Krajine bili učesnici u oružanim sukobima i mobilisani od strane JNA priznat borački staž u dvostrukom trajanju; da je osporenom presudom odbijena njegova tužba, sa pozivanjem na odredbu člana 241. Z akona o Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na odluku Vrhovnog suda Srbije broj Uvp. 2 111/99 od 19. januara 2000. godine. U ustavnoj žalbi se ističe da je t a odluka Vrhovnog suda Srbije bila priložena uz tužbu i da se podnosilac na nju pozvao, a li da Upravni sud uopšte nije dao razloge za neprihvatanje stava iz te presude.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, izvod iz presude Vrhovnog suda Srbije broj Uvp. 2 111/99 od 19. januara 2000. godine i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe se 14. maja 2008. godine obratio Komandi vojnog odseka Beograd – 2 zahtevom za izdavanje potvrde radi priznavanja boračkog staža u dvostrukom trajanju, navodeći da je mobilisan od strane VP 7906 Gračac, koja je dva puta promenila broj i to: VP 7908 i 1068 i da mu je kao ratnom vojnom invalidu potrebna navedena potvrda zbog penzionisanja, da bi u radnu knjižicu mogao da upiše borački staž.

Rešenjem Komande V ojnog odseka Beograd-2 Up-1 broj 08-2/2840-2 od 3. juna 2008. godine odbijen je zahtev podnosioca kao neosnovan. Prvostepeni organ je naveo da prema obaveštenju Komande vojnog okruga – Odeljenje za vojnu obavezu int. broj 3062-1 od 23. juna 2006. godine, VP 7906 i 7907 nisu bile u organizacijskom sastavu tadašnje JNA ili VJ, iz čega sledi da podnosilac nije bio vojni osiguranik, niti pripadnik oružanih snaga Jugoslavije, odnosno bivše JNA ili VJ, kao ni regrut, niti dobrovoljac istih.

U žalbi izjavljenoj protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je istakao: da je omaškom označio broj VP 1068, umesto 9068, a da je prvostepeni organ utvrdio da je podnosilac „nesporno bio pripadnik VP 1068, što govori o tome sa koliko pažnje je obrađen njegov zahtev“; da je VP 7907 „pogotovo“ bila u organizacionom sastavu bivše JNA, što se može utvrditi uvidom u vojnu knjižicu podnosioca.

Rešenjem Komande vojnog okruga Beograd Up-2 broj 274-2 od 9. septembra 2008. godine odbijena je žalba podnosioca, kao neosnovana, a drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo sadržinu člana 360. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije i člana 264. stav 3. istog zakona, te je zaključio da podnosilac ustavne žalbe nije bio ni regrut, ni vojni osiguranik, kao i da nema mesta pozivanju podnosioca na član 100. ranije važećeg Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, jer je ovo pravo moglo biti ostvareno samo u vreme važenja tog zakona.

Podnosilac ustavne žalbe je navedeni konačni upravni akt osporio tužbom u upravnom sporu, u kojoj je naveo da su upravni organi pogrešno tumačili odredbe člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, da on ima pravo na priznavanje staža u dvostrukom trajanju na osnovu člana 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja , da na to upućuje i dostavljena presuda Vrhovnog suda Srbije broj Uvp. 2 111/99 od 19. januara 2000. godine i da je to njegovo stečeno pravo.

Osporenim presudom Upravnog suda U. 8660/10 od 4. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, a u obrazloženju osporene presude Upravni sud je, polazeći od sadržine citirane odredbe člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ br. 43/94...37/02 i „Službeni list SCG“ br. 7/05 i 44/05) i akt a Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Up rava za obaveze odbrane int. broj 3062-1 od 23. juna 2006. godine, prema kome VP 7906, 7907 i „9069“ Gračac nisu bile u organizacijskom sastavu JNA a kasnije BJ, ocenio pravilnim zaključak tužen og organa da je prvostepeni organ ispravno postupio kada je odbio zahtev podnosioca, jer on u spornom period u nije bio vojni osiguranik u smislu člana 241. Zakona o Vojsci Jugoslavije, već pripadnik oružanih snaga Vojske Republike Srpske Krajine, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu odredb e člana 360. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je, o cenjujući navode tužbe, našao da ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti pobijanog rešenja, jer ovim navodima tužilac nije doveo u sumnju utvrđeno činjenično stanje, niti je naveo dokaze koji nisu cenjeni u upravnom postupku, a bili bi od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj upravnoj stvari. Taj sud je, polazeći od navedenog, ocenio da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca.

U obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Uvp . 2 111/99 od 19. januara 2000. godine – kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, ocenjen je kao neprihvatljiv stav upravnih organa i okružnog suda u upravnom sporu da tužilac ne ispunjava uslove za priznavanje staža u dvostrukom trajanju prema članu 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, s obzirom na to da u spornom periodu od 1990. do 1995. godine nije učestvovao u oružanim akcijama kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije, već kao pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da su označene akcije, sa stanovišta unutrašnjeg zakonodavstva, u vreme njihovog izbijanja imale karakter oružane akcije državne bezbednosti i narodne odbrane na teritoriji prethodne Jugoslavije, što podrazumeva mogućnost da se na osnovu člana 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, a u vezi sa članom 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije i članom 2. stav 1. tačka 5. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, ostvari poseban staž u dvostrukom trajanju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („ Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03 ) bilo je propisano: da se u poseban staž u dvostrukom trajanju računa vreme koje je osiguranik, odnosno lice, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti, provelo u akcijama i zarobljeništvu u smislu člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije (stav 1.); da se u poseban staž u jednostrukom trajanju računa vreme provedeno na lečenju i medicinskoj rehabilitaciji usled bolesti ili povreda zadobijenih u akcijama i zarobljeništvu iz stava 1. ovog člana (stav 2.); da se u tvrđivanje staža iz st. 1 i 2. ovog člana vrši na osnovu potvrde nadležne vojne jedinice, odnosno ustanove (stav 3.).

Zakonom o penzijsko m i invalidsko m osiguranj u („Službeni list SRJ“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06 ), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem osiguraniku računa i vreme provedeno u svojstvu vojnog osiguranika i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika (član 59.); da p enzijski staž u smislu ovog zakona, na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata i vreme navršeno do dana početka primene ovog zakona koje je priznato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do tog dana (č lan 222.); da se osiguraniku koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, radio na radnim mestima odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem na osnovu propisa koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, taj staž računa za ispunjavanje uslova, u skladu sa zakonom koji je važio u periodu kada je navršen (č lan 241.). Odredbom člana 262. Zakona predviđeno je da danom stupanja na snagu tog zakona prestaje da važ i, između ostalih, Zakon o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ( „Službeni list SRJ“, br. 30/96, 70/01, 3/02 i 39/02).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da je Vojska Jugoslavije oružana snaga koja brani suverenost, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak Savezne Republike Jugoslavije (član 1.); da Vojsku sačinjavaju stalni i rezervni sastav (član 7. stav 1.); da stalni sastav Vojske sačinjavaju profesionalni vojnici i vojnici na služenju vojnog roka (član 7. stav 2.); da su profesionalni vojnici – profesionalni oficiri, profesionalni podoficiri i oficiri po ugovoru, podoficiri po ugovoru i vojnici po ugovoru (član 7. stav 3.); da su vojni osiguranici, u smislu ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po ovom zakonu, lica koja imaju svojstvo profesionalnog vojnika (član 241.); da se vojnom osiguraniku, odnosno korisniku vojne penzije koji je kao pripadnik oružanih s naga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine, vreme provedeno u tim akcijama i u zarobljeništvu, kao i vreme provedeno na lečenju i medicinskoj rehabilitaciji usled bolesti ili povreda zadobijenih u oružanim akcijama i zarobljeništvu računa se kao staž osiguranja u dvostrukom trajanju (član 264. stav 3 .); da se vreme koje je regrut proveo kao dobrovoljac u jedinicama i ustanovama Jugoslovenske narodne armije ili u sastavima pod njenom komandom, od 17. avgusta 1991. do 19. maja 1992. godine, računa kao služenje vojnog roka u dvostrukom trajanju (član 360. stav 4.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o službi u oružanim snagama (član 363.).

Članom 1. Zakona o službi u oružanim snagama („Službeni list SFRJ“, br. 7/85, 20/89, 40/89 i 26/90 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93 i 50/93 ) bilo je propisano da se službom u oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: oružane snage) smatra vršenje vojnih i drugih dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (u daljem tekstu: JNA) i u teritorijalnoj odbrani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 5) Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/2005), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da je borac jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da organi izdaju uverenja, odnosno druge isprave (certifikate, potvrde i dr.) o činjenicama o kojima vode službenu evidenciju (član 161. stav 1.); da se u verenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija moraju izdavati saglasno podacima iz službene evidencije i da t akva uverenja, odnosno druge isprave imaju značaj javne isprave (član 161. stav 2.); da o rgani izdaju uverenja, odnosno druge isprave i o činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju ako je to zakonom ili drugim propisom određeno i da se, u tom slučaju, činjenice utvrđuju u postupku propisanom odredbama ove glave (član 162.) .

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ustavnom žalbom u suštini ukazuje na to da je osporena presuda doneta primenom odredbe člana 241. 3akona o Vojsci Jugoslavije, koja, po mišljenju podnosioca, nije merodavna u konkretnom slučaju, jer se njegov zahtev nije odnosio na priznavanje prava na staž u dvostrukom trajanju na osnovu odredbe člana 360. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji izrazio potpuno suprotan stav u pogledu mogućnosti ostvarivanja prava na poseban staž u dvostrukom trajanju na osnovu člana 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1996. godine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li obrazloženje osporene presude Upravnog suda zadovoljava standarde pravičnog suđenja.

Na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da se u poseban staž u dvostrukom trajanju računa lo vreme prove deno u akcijama i zarobljeništvu posle 17. avgusta 1990. godine, vršenjem vojn ih dužnosti ili drug ih dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti ; da je to pravo, na osnovu člana 360. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, mogao da ostvari vojni osiguranik, odnosno korisnik vojne penzije ; da je to pravo, na osnovu člana 100. Zakon a o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1996. godine, moglo da ostvari lice koje nije vojni osiguranik, pa i lice koje uopšte nije osiguranik u smislu zakona kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje; da se utvrđivanje staža na osnovu člana 100. navedenog zakona vršilo na osnovu potvrde nadležne vojne jedinice, odnosno ustanove ; da se ispunjavanje uslova za računanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, priznatog na osnovu propisa koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu Zakona o penzijsko m i invalidsko m osiguranj u iz 2003. godine ceni na osnovu tih propisa.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za priznavanje bilo kog prava predviđenog Zakonom o Vojsci Jugoslavije, već zahtev za izdavanje potvrde radi priznavanja „boračkog staža u duplom trajanju“. Ustavni sud konstatuje da su upravni organi, odlučujući o predmetnom zahtevu, utvrdili da vojne pošte, čiji je pripadnik podnosilac ustavne žalbe bio u spornom periodu, nisu bile u organizacijskom sastavu tadašnje JNA ili Vojske Jugoslavije, iz čega su izveli zaključak da podnosilac nije bio vojni osiguranik, niti pripadnik oružanih snaga Jugoslavije, odnosno bivše JNA ili VJ, kao ni regrut, niti dobrovoljac istih. Drugostepeni organ je, ocenjujući navode žalbe „koji se odnose na pravni osnov za rešavanje ove upravne stvari“, našao da podnosilac ustavne žalbe više nije u mogućnosti da ostvari pravo iz člana 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1996. godine, jer je isti prestao da važi. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 360. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, budući da je u upravnom postupku utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe u spornom period u nije bio vojni osiguranik u smislu člana 241. Zakona o Vojsci Jugoslavije, već pripadnik oružanih snaga Vojske Republike Srpske Krajine.

Po oceni Ustavnog suda, svojstvo vojnog osiguranika nije od uticaja na donošenje odluke u upravnoj stvari u kojoj je odlučivano o predmetnom zahtevu podnosioca, jer on nije ni bio podnet na osnovu odredbe člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, niti je propisani uslov za izdavanje tražene potvrde u smislu člana 100. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1996. godine. Naime, nesporno je da je pravo na staž sa uvećanim trajanjem, na osnovu odredbe člana 264. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, mogao ostvariti samo vojni osiguranik i korisnik vojne penzije koji je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o službi u oružanim snagama, koji je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Jugoslavije, bilo propisano da se službom u oružanim snagama smatra vršenje vojnih i drugih dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i u teritorijalnoj odbrani. Ustavni sud stoga nalazi da se iz činjenice da određena vojna pošta nije bila u sastavu tadašnje JNA, ne može izvesti zaključak da ista nije bila u sastavu oružanih snaga države koja je postojala u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe mobilisan. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je u Odluci Už-4763/2010 od 18. jula 2013. godine, u vezi sa priznavanjem svojstva ratnog vojnog invalida, izrazio stav da vršenje dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ, nije uslovljeno pripadnošću Vojsci te države.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su nadležni organi bili dužni da odlučuju isključivo o zahtevu za izdavanje potvrde radi priznavanja posebnog staža u dvostrukom trajanju – kao predmetu konkretne upravne stvari, a ne o tome da li podnosilac zahteva ispunjava uslove za priznavanje tog staža. Naime, uverenja, odnosno potvrde, predstavljaju pismena u kojima je sadržano određeno tvrđenje o nekom događaju ili svojstvu, pravnom odnosu ili stanju, nezavisno od toga da li su izdate na osnovu podataka iz službene evidencije koju izdavalac vodi (član 161. Zakona o opštem upravnom postupku) ili se tiču činjenica o kojima je idavalac po zakonu dužan da izda takav akt, iako o tome ne vodi službenu evidenciju (član 162. istog zakona). Pored toga, Ustavni sud ističe da obrazloženje prvostepenog rešenja, u pogledu utvrđenja da li su sve tri sporne vojne pošte bile u sastavu oružanih snaga tadašnje države, protivreči podacima iz vojne knjižice podnosioca ustavne žalbe.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na nejednako postupanje suda, u prilog čemu je Ustavnom sudu dostavljen izvod iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. 2 111/99 od 19. januara 2000. godine. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca sa stanovišta prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, budući da iz dostavljenog dokaza nije bilo moguće utvrditi da li postoji identitet činjeničn og i pravnog osnov a u predmetu okončanom presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. 2 111/99 od 19. januara 2000. godine i predmetu koji je okončan osporenom presudom.

Nalazeći da je u osporenoj presudi Upravnog suda proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe i da obrazloženje osporenog akta ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 8660/10 od 4. februara 2011. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Komande vojnog okruga Beograd Up-2 broj 274-2 od 9. septembra 2008. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava, jer je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, našao da podnosilac istaknutu povredu vezuje za povredu prava na pravnu sigurnost garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, što je Sud već ocenio.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 5034/2014: Proizvoljna primena prava prilikom odlučivanja o priznavanju učešća u ratu
• Už 2338/2011: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u upravnom sporu
• U 7848/2016: Poništaj rešenja o nepriznavanju učešća u ratu nakon odluke Ustavnog suda
• Už 4976/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• U 14094/2012: Uvažavanje tužbe i poništaj rešenja o nepriznavanju staža osiguranja u dvostrukom trajanju
• U 22426/2018: Poništaj rešenja PIO fonda o nepriznavanju staža sa uvećanim trajanjem
• Už 323/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje