Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Kao glavni razlog utvrđeno je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Rajičića iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća, održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momčila Rajičića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1481/94, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3344/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Rajičić iz Čačka je , preko punomoćnika Milana Stevanovića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu 20. januara 2010. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 836/2008 (ranije P. 1481/94).

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac podneo 7. novembra 1994. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku, radi utvrđenja; da je nakon podnošenja tužbe prvostepeni sud „sudio duže od četrnaest godina i jedan mesec“, nakon čega je doneo presudu P. 836/2008 od 17. decembra 2008. godine; da u vreme podnošenja ustavne žalbe Okružni sud u Čačku još nije doneo odluku o žalbi.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, naloži otklanjanje štetnih posledica nalogom za okončanje postupka u kratkom roku i utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u smislu člana 35. stav 2. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku formiranog pod brojem P. 1481/94 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. novembra 1994. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog R. K. iz Čačka, radi utvrđenja. Vrednost predmeta spora je opredeljena na 2.400,00 dinara. Tužbenim zahtevom je traženo da sud utvrdi da ugovor o kupoprodaji koji je zaključio tuženi kao kupac i kojim je ugovoreno pravo stvarne službenosti prolaza kolima i peške u korist tuženog u određenoj širini i dužini na katastarskoj parceli na kojoj je suvlasnik tužilac, ne proizvodi pravno dejstvo.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1481/94.

Podneskom od 10. novembra 1994. godine D. T. iz Čačka i B. R. iz Čačka su tražili da im sud prizna svojstvo umešača na strani tužioca i naveli svoj pravni interes za to.

Prvo ročište zakazano za 18. januar 1995. godine je odloženo, jer tuženom nije dostavljen poziv za ročište, a sledeće ročište zakazano za 21. februar 1995. godine je odloženo na predlog tuženog. Prvostepeni sud je održao ročište 27. marta 1995. godine, a na ročište koje je zakazano za 15. maj 1995. godine nije pristupio tužilac, pa je sud, na predlog tuženog, doneo rešenje P. 1481/94 da postupak u ovom sporu miruje od 15. maja 1995. godine.

Tužilac i umešači su ovlastili istog punomoćnika da ih zastupa u postupku pred sudom i 19. maja 1995. godine podneli su sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje koji je sud usvojio na ročištu od 24. oktobra 1995. godine i punomoćniku tužioca naložio da dostavi određenu dokumentaciju i da precizira tužbeni zahtev.

Podneskom od 17. novembra 1995. godine tužilac je istakao i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da sud utvrdi da tuženi nema pravo stvarne službenosti prolaza u širini većoj od tri metra, a u dužini od 22 metra, istočnom stranom katastarske parcele broj 4478/1, KO Čačak, a za potrebe svoje parcele broj 4478/2 , KO Čačak, što je tuženi dužan priznati u roku od 15 dana po prijemu presude i uzdržavati se ubuduće od korišćenja puta u širini većoj od tri metra pod pretnjom izvršenja.

Tokom daljeg postupka sud je održao ročišta od 6. februara i 26. marta 1996. godine, na kojima je sprovodio dokazni postupak uvidom u priloženu dokumentaciju, saslušanjem predloženih svedoka i uvidom u određene sudske spise. Sledeće ročište sud je održao posle godinu dana i sedam meseci, 5. novembra 1997. godine, pošto je tužilac urgirao podneskom od 30. oktobra 1997. godine da sud zakaže i održi ročište.

Nakon toga, do donošenja prve presude P. 836/2008 od 17. decembra 2008. godine prvostepeni sud je zakazao 33 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je odloženo sedam (od 25. decembra 1997. godine, 11. juna 1998. godine, 7. maja, 9. jula, 24. decembra 2004, 26. avgusta 2005, 23. juna 2006. godine). Ročišta su odlagana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedolaska tuženog na ročište. U periodu do 27. avgusta 1998. godine sud je održao jedno ročište od 5. februara 1998. godine, a nakon toga, od 27. avgusta 1998. godine, kada je na ročištu rešenjem odredio izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta uz prisustvo veštaka geometra, do 19. septembra 2002. godine sud nije zakazivao niti održavao ročišta za glavnu raspravu, niti je izvršio uviđaj na licu mesta.

Na zapisniku sa sledećeg ročišta održanog 19. septembra 2002. godine konstatovano je da je ovaj predmet od oktobra 1999. godine bio združen u predmetu drugog sudije, a da je postupajuć i sudija razdruži o spise predmeta tek 11. septembra 2002. godine, posle gotovo pune tri godine i određeno je izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta za 21. oktobar 2002. godine. Uviđaj na licu mesta je završen 21. oktobra 2002. godine , nakon čega je Opštinski sud u Čačku čak sedam puta (6. novembra, 25. novembra, 9, 18. i 25. decembra 2002. godine, 15. januara i 11. februara 2003. godine), punomoćniku tužioca dostavljao nalog za plaćanje troškova veštačenja.

Tuženi je podneskom od 18. februara 2003. godine urgirao da sud zakaže ročište za raspravu bez obzira što tužilac nije uplatio troškove uviđaja suda i troškove veštačenja, jer sud naložene iznose može naplatiti prinudnim putem. Prvostepeni sud je dalja ročišta za glavnu raspravu održavao u relativno kratkim rokovima, na kojima je sprovodio dokazni postupak, da bi na ročištu od 8. juna 2007. godine, na koje nisu pristupili punomoćnik tužioca i umešača, ni punomoćnik tuženog ni tuženi, iako su uredno pozvani, doneo rešenje P. 1481/94 da se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca i umešača B. R. iz Čačka je, jer je u međuvremenu preminuo drugi umešač D. T. iz Čačka, sudu podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje o kojem je Opštinski sud u Čačku raspravljao na ročištima od 2. novembra i 21. decembra 2007. godine i 29. februara 2008. godine. Na poslednje m navedenom ročištu od 29. februara 2008. godine sud je doneo rešenje P. 1481/94 kojim je usvojio predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Predmetu je dodeljen novi broj P. 836/08.

Tužilac je na ročištu od 5. septembra 2008. godine izjavio da povlači tužbeni zahtev postavljen u tužbi od 7. novembra 1994. godine, a da ostaje pri eventualnom tužbenom zahtevu od 17. novembra 1995. godine.

Prvostepeni sud je održao ročište 5. novembra 2008. godine na kojem je rešenjem konstatovao da se tužba tužioca od 17. novembra 1994. godine smatra povučenom, a na sledećem ročištu od 17. decembra 2008. godine, nakon završne reči stranaka sud je doneo rešenje da je dokazni postupak završen i da će odluku u pismenom otpravku dostaviti punomoćnicima stranaka.

Opštinski sud u Čačku je presudom P. 836/2008 od 17. decembra 2008. godine u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da tuženi R. K. iz Čačka nema pravo stvarne službenosti puta u širini većoj od tri metra, kako je bliže navedeno u izreci, što je tuženi dužan da prizna i da se u buduće uzdržava od korišćenja puta u širini većoj od dozvoljene, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a u stavu drugom izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi opredeljene parnične troškove.

Punomoćnik tuženog je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude. Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1340/10 od 31. marta 2010. godine uvažio žalbu tuženog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P. 836/08 od 17. decembra 2008. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ukidnog rešenja je navedeno da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je izreka presude nejasna i nerazumljiva i po nalaženju tog suda u izreci presude se ne navodi u odnosu na koga se utvrđuje da tuženi nema pravo stvarne službenosti prolaza, tim pre što se u uvodu presude navodi da je tužilac Momčilo Rajičić, a umešač na strani tužioca B. R . iz Čačka, pa je nejasno da li se utvrđuje da tuženi nema pravo službenosti u odnosu na tužioca ili u odnosu na umešača, ili u odnosu na obojicu, a kako se izrekom nalaže tuženom da se ubuduće uzdrži od korišćenja puta u širini većoj od tri metra, to sve čini presudu neizvršivom, zbog čega je presuda morala biti ukinuta.

Spisi predmeta su 12. maja 2010. godine vraćeni Osnovnom sudu u Čačku. Predmet je u ponovnom postupku dobio novi broj P. 3344/10. Prvostepeni sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu ( 29. septembra, 18. oktobra i 10. novembra 2010. godine), a na ročištu od 10. novembra 2010. godine je rešenjem zaključio raspravu i doneo presudu P. 3344/10, kojom se u stavu prvom izreke utvrđuje da tuženi R. K. iz Čačka u odnosu na tužioca Momčila Rajičića iz Čačka nema pravo stvarne službenosti puta u širini većoj od tri metra, kako je bliže navedeno u izreci, a što je tuženi dužan priznati tužiocu i ubuduće se uzdržavati od korišćenja puta u širini većoj od tri metra, a u stavu drugom izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Žalbu je protiv navedene prvostepene presude izjavio tuženi, a Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 1177/11 od 18. maja 2011. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Čačku P. 3344/10 od 10. novembra 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1290/11 od 8. decembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju koju je tuženi R. K. iz Čačka izjavio protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1177/11 od 18. maja 2011. godine.

Pismeni otpravak revizijskog rešenja je dostavljen punomoćnicima stranaka 24. i 25. januara 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002 i "Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 7. novembra 1994. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmetnog parničnog postupka konstatovao da je parnični postupak započeo 7. novembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, da je do momenta podnošenja ustavne žalbe postupak trajao preko petnaest godina i da je pravnosnažno okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1177/11 od 18. maja 2011. godine, što znači da je postupak ukupno trajao šesnaest godina, šest meseci i jedanaest dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo tako složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužilac je prvopostavljenim tužbenim zahtevom tražio da sud utvrdi da ugovor kojim je za tuženog uspostavljeno pravo stvarne službenosti prolaza na određenoj katastarskoj parceli, na kojoj je on suvlasnik, ne proizvodi pravno dejstvo, a zatim je tokom trajanja postupka odustao od glavnog tužbenog zahteva, pošto je prethodno postavio eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da sud samo utvrdi da tuženi nema šire pravo stvarne službenosti prolaza na određenoj katastarskoj parceli na kojoj je, u odnosu na ugovorom definisane granice on suvlasnik.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno okončanje konkretnog parničnog postupka bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, u cilju zaštite njegovih imovinskih prava od eventualnog protivpravnog uznemiravanja.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud zbog izostanka tužioca sa zakazanih ročišta doneo rešenje o mirovanju postupka P. 1481/94 od 15. maja 1995. godine i rešenje P. 1481/94 od 8. jula 2007. godine da se tužba smatra povučenom, ali je sud u oba slučaja dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, po predlogu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je uspeo da pred sudom opravda razloge svojih izostanaka. Takođe, utvrđeno je da podnosilac nije na vreme platio troškove vezane za izlazak suda i uviđaj na licu mesta, i pored više upućenih opomena.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju svrsishodne radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postupak nije vođen prema načelima i odredbama Zakona o parničnom postupku koja nalažu preduzimanje odgovarajućih procesnih radnji, koncentraciju dokaza i ekonomičnost postupka.

Nedelotvorno i neopravdano pasivno postupanje Opštinskog suda u Čačku se naročito ogleda u tome što u periodu od godinu dana i sedam meseci, od 5. novembra 1997. godine do 27. avgusta 1998. godine nije zakazivao niti održavao ročišta za glavnu raspravu, da su spisi predmeta gotovo pune tri godine, u periodu od oktobra 1999. godine do 11. septembra 2002. godine bili združeni spisima drugog predmeta i da je prvostepeni sud prvu presudu P. 836/08 od 17. decembra 2008. godine doneo nakon punih četrnaest godina od dana podnete tužbe. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se vratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1481/94, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3344/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 111/09 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno vrstu spora, značaj koji je predmet spora imao za podnosioca ustavne žalbe, njegov doprinos i ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti