Odbijanje ustavne žalbe zbog zaštite prava na život prilikom lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca koji je tvrdio da je nezakonito lišen slobode i nečovečno tretiran. Sud je utvrdio da su radnje policije, uključujući hospitalizaciju, bile nužne radi zaštite života podnosioca koji je progutao potencijalno smrtonosnu dozu droge.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. R . izjavljena protiv radnje „nezakonitog i arbitrernog lišenja slobode od 19. novembra 2016. godine u 22 časa do 23. novembra 2016. godine u 15:20 časova“, radnje „propuštanja da se o lišenju slobode podnosioca ustavne žalbe obavesti dežurni zamenik javnog tužioca u skladu sa članom 294. Zakonika o krivičnom postupku“ i radnje „nečovečnog i ponižavajućeg postupanja tokom boravka podnosioca na Odeljenju za toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu“.

2. Odbacuje se ustavna žalba A. R . izjavljena protiv radnji „inspektora Ić. od 19. novembra 2016. godine“.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. decembra 2016. godine, preko punomoćnika A. T , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv radnje „nezakonitog i arbitrernog lišenja slobode od 19. novembra 2016. godine u 22 časa do 23. novembra 2016. godine u 15:20 časova“, radnje „propuštanja da se o lišenju slobode podnosioca ustavne žalbe obavesti dežurni zamenik javnog tužioca u skladu sa članom 294. Zakonika o krivičnom postupku“ i radnje „nečovečnog i ponižavajućeg postupanja tokom boravka podnosioca na Odeljenju za toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu“, zbog povrede prava iz člana 22. stav 1. i čl. 25, 27, 28, 29. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 3, 5. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava.

Kako se navedena prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava iz čl. 25. i 27. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud tvrdnje o povredi tih prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi: da je prilikom lišenja slobode, pokušao da pobegne od policijskih službenika; da je u PS Palilula podnosilac izjavio da je progutao par kesica sa drogom, te da ga je nakon toga inspektor I. nekoliko puta udario vratima, bacio ga na pod i zadao mu udarce po glavi i telu i nazivao ga je pogrdnim imenima; da „i pored odbijanja podnosioca, inspektori su pozvali hitnu pomoć“; da podnosiocu nisu saopšteni razlozi lišenja slobode, niti mu je uručeno rešenje o zadržavanju kao i obrazac pisanog obaveštenja o pravima dovedenog i zadržanog lica; da je podnosilac na Vojnomedicinskoj akademiji bio vezan lisicama za krevet, te da je bio pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom policijskih službenika; da je podnosilac bio nezakonito lišen slobode u trajanju od 91 sat i 20 minuta, da mu nikada nisu saopšteni razlozi lišenja slobode, da mu nikada nije uručeno rešenje o zadržavanju, te da nije poučen o svojim pravima, niti je o lišenju slobode mogao da obavesti treću osobu ili advokata; da je ponašanje policijskih službenika tokom boravka podnosioca na Vojnomedicinskoj akademiji izazvalo kod podnosioca osećanje poniženja, straha, očaja i manje vrednosti; da se dokazi dobijeni prisilnim putem ne mogu tretirati kao priznanje krivičnog dela.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da dosudi podnosiocu iznos od 500.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta Sk. 487/18 Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i dopisa Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – PS Palilula br. 03.15.19.1. br 233-6 85/20 od 1. aprila 2020. godine, utvrdio:

- da je u izveštaju Policijske stanice Palilula od 19. novembra 2016. godine navedeno da „oko 22:00 časova, u ulici D, preko puta broja 6, primetili smo tri muška lica, od kojih su nam dva lica bila poznata od ranije kao uživaoci opojne droge marihuane. Prilikom prilaska licima, legitimisali smo se, pokazujući službene legitimacije i istovremeno obrativši se jasno i glasno rečima 'Dobro veče momci, policija'. Nakon toga, jedno muško lice, za koje smo kasnije u službenim prostorijama utvrdili da se radi o R. A, je izvadilo iz svog džepa jednu pvc kesicu i počelo da je gura u svoja usta, u nameri da je proguta, a zatim se naglo okrenulo od nas i počelo da beži,…, Krenuli smo trčeći za licem,…, Nakon desetak metara, sustigli smo lice, jer je lice naišlo na ograđen prostor između zgrada. Tada se lice okrenulo ka nama i zauzelo borbeni stav, sa podignutim rukama u gard i obratilo nam se rečima: 'Šta je bre bilo, nemam ništa, šta hoćete'. Policijski službenik A. I . je izdao upozorenje licu da će protiv njega biti upotrebljena sredstva prinude, o šta se lice oglušilo i obratilo nam se tada rečima 'Sad ću da Vas prebijem' , nastavljajući dalje sa svojim ponašanjem. Policijski službenik I. A . je preko radio uređaja pozvao u pomoć patrolu i izdao naređenje navedenom licu da stavi ruke iza leđa u položaj za vezivanje. Tada je R . položajem tela krenuo prema nama. U tom momentu smo istovremeno započeli upotrebu fizičke snage, na taj način što je policijski službenik D . B, R . A . uhvatio svojom desnom rukom za zglob šake njegove leve ruke, a svojom levom rukom za nadlakticu njegove leve ruke , u nameri da realizuje polugu 'ključ na lakt'. Istovremeno policijski službenik I. A, svojom desnom rukom je uhvatio lice za zglob šake njegove desne ruke, a svojom levom rukom nadlakticu desne ruke lica, takođ e u nameri da realizuje polugu 'ključ na laktu'. U tom momentu lice je otrglo desnu ruku iz hvata policijskog službenika A. I . i šakom desne ruke ga uhvatilo za njegovu desnu ruku, sve vreme palcem desne ruke pritiskajući i grebući ga za unutrašnji deo zgloba desne šake, nanevši mu pritom ogrebotine dužine 2 cm. Nakon toga, I . izvlačenjem oslobađa ruku iz R . hvata i ponovo hvata zglob njegove desne šake. Pri tom, I . je sve vreme svojom levom rukom držao lice za nadlakticu desne ruke. U tom položaju smo ostali do dolaska patrole. Nakon dolaska patrole na mesto događaja, dok je patrola parkirala svoje vozilo, R . je prestao sa pružanjem otpora, stavilo ruke na leđa… Prilikom dolaska u PS Palilula, navedeno lice nam se obratilo: '... progutao sam paketić skanka, zar zbog toga sve ovo'“;

- da iz izveštaja Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije proizlazi da je policijski službenik A. I . povređen na radnom mestu tokom napada od strane nepoznate osobe, te da je dijagnoza – contusio carpi et manus alia/contusio cum excoristio reg RC dex/-S60.2. Iz sudskomedicinskog veštačenja od 27. decembra 2016. godine proizlazi da je A. I . pretrpeo jedinstvenu laku telesnu povredu (nagnječenje desne šake, nagnječenje desnog ručnog zgloba, oguljotine i ogrebotine u regiji desnog ručnog zgloba);

- da je Policijska stanica Palilula 30. novembra 2016. godine podnela krivičnu prijavu Ku. 20627/16 Ke. 1738/16 Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv A. R . zbog krivičnog dela napad na ovlašćeno službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivičnog dela neovlašćeno držanje opojne droge iz člana 264a Krivičnog zakonika, kao i protiv R. M . zbog krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje i z člana 322. Krivičnog zakonika;

- da iz sadržine krivične prijave proizlazi da je „nakon dovođenja u PS Palilula, R. izjavio da je progutao PVC kesicu sa drogom. Osumnjičenom je u prostorijama policijske stanice Palilula ukazana medicinska pomoć od strane službe hitne pomoći koja ga je potom odvezla na Vojnomedicinsku akademiju , gde je isti i hospitalizovan“;

- da iz službene beleške o obaveštenju primljenom od građana PS Palilula od 23. novembra 2016. godine proizlazi da je podnosilac izjavio „Nisam u psihofizičkom stanju da dam bilo kakvu izjavu, s obzirom da sam uz pratnju policije doveden sa Vojnomedicinske akademije, gde sam bio na hospitalizaciji poslednja četiri dana. To je sve što sada imam da izjavim“;

- da iz potvrde o privremeno oduzetim predmetima od podnosioca ustavne žalbe od 22. novembra 2016. godine, kao i zapisnika o veštačenju MUP-NKTC br. C-03/2/11-04-23 od 28. novembra 2016. godine, proizlazi da je od podnosioca oduzeto sedam paketića mase 4,77 grama, sastava amfetamin i kofein;

- da iz otpusnog pisma Vojnomedicinske akademije u Beogradu – Centar za kontrolu trovanja – Klinika za urgentnu i kliničku toksikologiju proizlazi da je podnosilac na klinici bio od 20. do 23. novembra 2016. godine, da je doveden i da je otpušten u pratnji policije, a iz otpusnog pisma proizlazi da se podnosilac, sem što je istakao da je progutao kesice sa amfetaminom , nije ž alio na bilo kakve druge tegobe; takođe, prema izvršenim nalazima i pregledima, utvrđeno je da je podnosilac konzumirao kokain;

- da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 13. juna 2018. godine podnelo optužni predlog Kt. 7492/16 protiv A. R, zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246 a stav 1. u sticaju sa krivičnim delom napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- da je Prvi osnovni sud u Beogradu 22. juna 2018. godine doneo presudu Spk. 471/18 kojom se prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 7492/16 – SK. 487/18 od 13. juna 2018. godine zaključen između Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i A. R. Navedenom presudom, podnosilac je oglašen krivim da je učinio krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. u sticaju sa krivičnim delom napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, te su mu izrečene mera upozorenja - uslovna osuda, kao i mera bezbednosti oduzimanja predmeta.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret , kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobod e obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, te da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. st. 1. do 4.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode, da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28. st. 1. do 3.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ) propisano je: da okrivljeni ima pravo da ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu, da okrivljeni ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac, da okrivljeni ima pravo da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka, da je organ postupka dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima iz stava 1. tač. 2) do 4 ) i tačka 6 ) ovog člana (član 68. stav 1. tač. 2), 4) i 6)); da uhapšeni, pored prava iz člana 68. stav 1. tač. 2) do 4 ) i tačka 6 ) i stav 2. ovog zakonika ima pravo da da odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja, da pre nego bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem, da zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva, da zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud, da lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu (član 69. st. 1. i 2.); da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik na sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka (član 286. stav 1.); da policija može pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja , da se u pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva , da se prinudno može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je pozivu bilo na to upozoreno, da prilikom postupanja po odredbama ovog člana, policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, odnosno ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz člana 289. ovog zakonika (član 288. St. 1. i 2.); da kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog, da će se u pozivu osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca, da ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju, te da će o postupanju u smislu odredbi st. 1. i 2. ovog člana policija bez odlaganja obavestiti nadležnog javnog tužioca , da javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju ili saslušanje poveriti policiji (član 289. st. 1. do 3.); da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja, a najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv , da o zadržavanju, javni tužilac ili po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje , da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja (član 294. st. 1. i 2.).

5. Ustavnom žalbom se osporavaju radnje inspektora Ić. preduzete u noći između 19. i 20. novembra 2016. godine. Podnosilac navodi da ga je inspektor Ić. više puta udario i da ga je nazivao pogrdnim imenima i pri tome smatra da mu je povređen materijalnopravni aspekt prava iz člana 25. Ustava, kao i pravo iz člana 28. Ustava.

Imajući u vidu da su radnje inspektora preduzete u noći između 19. i 20. novembra 2016. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 23. decembra 2016. godine, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u tački 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da iz otpusnog pisma Vojnomedicinske akademije – Centar za kontrolu trovanja – Klinika za urgentnu i kliničku toksikologiju proizlazi da se A. R . prilikom prijema na akademiju nije žalio na bilo kakve telesne tegobe nastale povređivanjem od strane inspektora Ić. niti su konstatovane i opisane bilo kakve telesne povrede.

5.1. Podnosilac smatra da su mu radnjom nezakonitog i arbitrernog lišenja slobode od 19. novembra 2016. godine u 22 časa do 23. novembra 2016. godine u 15:20 časova, radnjom propuštanja da se o lišenju slobode podnosioca ustavne žalbe obavesti dežurni zamenik javnog tužioca u skladu sa članom 294. Zakonika o krivičnom postupku i radnjom nečovečnog i ponižavajućeg postupanja tokom boravka podnosioca na Odeljenju za toksikologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu povređena označena ustavna prava.

5.2. Ocenjujući napred iznete navode, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe prilikom pokušaja bekstva progutao jednu kesicu sa sedam paketića mase 4,77 grama, sastava amfetamin i kofein, a već je konzumirao i opojnu drogu kokain, kako to nesumnjivo proizlazi iz otpusnog pisma Vojnomedicinske akademije. Amfetamin se nalazi na Spisku psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, dok je kofein prirodni psihostimulans. Ustavni sud naročito napominje da je procenjena minimalna letalna doza amfetamina 200mg kod odraslih osoba koje nisu zavisnici od upotrebe opojnih droga.

Ovde, Ustavni sud konstatuje da je, u nedostatku zvaničnih podataka, jer Uprava kriminalističke policije – Nacionalni centar za kriminalističku forenziku nije bi o spreman da se decidirano izjasni na pitanje koja je letalna doza amfetamina, te podatke našao na sajtu: https://drogeiovisnosti.gov.hr/djelokrug/ovisnosti-i-vezane-teme/droge-i-ovisnost/vrste-droga/amfetamini/1019.

Na napred navedeni način, podnosilac je nesporno ugrozio svoj život.

Stoga je Ustavni sud navode podnosioca o povredi označenih ustavnih prava i eventualnih propusta nadležnih državnih organa u postupanju prema podnosiocu cenio u svetlu materijalnopravnog aspekta prava na život iz člana 24. Ustava.

5.3. Prvo, Ustavni sud napominje da je pravo na život, koje jemči i član 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) , jedno od najvažnijih prava, u odnosu na koje nije moguće odstupanje. Situacije u kojima lišavanje života može biti opravdano su taksativno navedene u članu 2. Evropske konvencije i moraju biti usko tumačene.

Drugo, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 23413/94, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život ( videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi ( videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, predstavke br. 35532/97, 34044/96 i 44801/98, od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/951, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Treće, Ustavni sud smatra da član 2. Evropske konvencije nameće obavezu državama da zaštite život pritvorenih osoba, odnosno osoba lišenih slobode, od napada drugih pritvorenika, ali i da preduzmu sve mere kako bi sprečili samoubistva osoba lišenih slobode. U predmetu Paul and Audrey protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine, stav 57, Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da će države biti odgovorne za povredu člana 2. u slučaju da su nadležne državne vlasti: 1) znale ili je trebalo da znaju za postojanje stvarne i neposredne opasnosti po život pritvorenika ili zatvorenika i 2) propustile da preduzmu odgovarajuće mere iz domena njihove nadležnosti, za koje se može pretpostaviti da bi mogle sprečiti nastajanje opasnosti po život osoba lišenih slobode. Takođe, u predmetu Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 27229/95 , odluka od 3. aprila 2001. godine, st. 91. i 93 , obaveza države je proširena i na slučajeve samoubistva, s tim što će do odgovornosti države u takvim slučajevima doći ako se utvrdi da su nadležni državni organi znali ili je trebalo da znaju da je kod određene pritvorene ili zatvorene osobe postojao rizik od samoubistva. Evropski sud za ljudska prava je istakao da postoje opšte mere predostrožnosti, koje su na raspolaganju državnim vlastima, za smanjenje rizika od samopovređivanja, a da se mogu primeniti i strožije mere ukoliko okolnosti konkretnog slučaja to opravdavaju. Obaveza zaštite života lica lišenog slobode proteže se i na razne druge situacije u kojima život lica može biti ugrožen. U presudi Evropskog suda za ljudska prava Anguelova protiv Bugarske, po predstavki broj 38361/97, od 13. juna 2002. godine, st. 125. do 130, utvrđena je odgovornost Bugarske za povredu prava na život usled primene neadekvatnih policijskih mera prilikom hapšenja.

5.4. Primenjujući napred navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je život podnosioca nesporno bio ugrožen imajući u vidu da je podnosilac, pre lišenja slobode, konzumirao kokain, te da je, prilikom bežanja od policijskih službenika, progutao PVC kesicu i posledično je u sebe uneo mešavinu amfetamina i kofeina. Naime, minimalna smrtonosna doza amfetamina je 200 mg, a koju je podnosilac (potencijalno) uneo u sebe. Činjenica je da Ustavni sud iz pribavljene dokumentacije i navoda ustavne žalbe ne može sa sigurnošću utvrditi koji je procenat amfetamina u 4,77 grama mešavine amfetamina i kofeina koju je podnosilac uneo u sebe, ali je i činjenica da i nadležni državni organi u trenutku preduzimanja osporenih radnji prema podnosiocu nisu mogli da znaju da li je podnosilac progutao smrtonosnu dozu ili ne. Državni organi su, radi opreza i zaštite života lica koje se nalazi u njihovoj vlasti, nesumnjivo krenuli od pretpostavke da je podnosilac uneo smrtonosnu dozu amfetamina u količini od 200mg. Stoga je i Ustavni sud krenuo od pretpostavke da je uneta letalna doza opojne droge.

Podnosilac je prilikom dolaska u službene prostorije policije istakao da je progutao paket sa opojnom drogom, ne navodeći da li je reč o čistom amfetaminu ili o mešavini sa nekom drugom supstancom. Policijski službenici Policijske stanice Palilula su bili svesni činjenice da je podnosilac progutao kesicu (koja je sadržala sedam manjih kesica ukupne težine 4,77 grama amfetamina i kofeina) prilikom pokušaja bekstva od policije i uprkos odbijanju samog podnosioca da se pozove hitna pomoć, pozvali su pomoć koja je odvezla podnosioca na lečenje u, kako je to opštepoznato, elitnu ustanovu Vojnomedicinsku akademiju – Centar za kontrolu trovanja – Klinika za urgentnu i kliničku toksikologiju. Podnosilac je u toj ustanovi boravio u periodu od 20. do 23. novembra 2016. godine. Primenom adekvatne terapije, otklonjena je opasnost za život podnosioca, a kako to nesporno proizlazi iz otpusnog pisma Vojnomedicinske akademije. Dakle, postupajući državni organi su preduzeli sve adekvatne mere i uspeli su da spasu život podnosiocu, iako je u sebe uneo (potencijalno) letalnu dozu mešavine amfetamina i kofeina.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da postoje određeni propusti nadležnih državnih organa (kao na primer nedonošenje rešenja o zadržavanju, podnosilac nije poučen o svojim pravima prilikom lišenja slobode, na Vojnomedicinskoj akademiji boravio je određeno vreme, protivno svojoj volji, a kako to proizlazi iz navoda same ustavne žalbe), ali da su svi ti propusti nesumnjivo nastali kao posledica radnji samog podnosioca. Dakle, sam podnosilac je ugrozio sopstveni život i doveo je do toga da se prema njemu ne preduzmu određene radnje propisane Zakonikom o krivičnom postupku, već da se preduzmu nužne radnje u cilju zaštite njegovog života. Nadležni državni organi su, prema podnosiocu, u svemu postupili u skladu sa svojim obavezama koje proizlaze iz prava utvrđenog članom 24. Ustava, odnosno članom 2. Evropske konvencije. Sud smatra da su, u ovakvoj specifičnoj i po život podnosioca opasnoj situaciji, u trenucima kada je trebalo da nadležni državni organi odluče da li će prednost dati zaštiti života ili će preduzeti određene zakonom propisane radnje prema podnosiocu (kao što su saopštavanje prava uhapšenog, donošenje rešenja o zadržavanju i dr.), nadležni organi postupili na ustavnopravno prihvatljiv način sa stanovišta prava iz člana 24. Ustava, a koje pravo je vrhunsko ljudsko pravo. Ustavni sud još jednom ukazuje da je podnosilac preživeo (eventualno) unošenje letalne doze amfetamina pomešanog sa kofeinom, bez bilo kakvih posledica po njegovo zdravlje.

Ustavni sud napominje da postupanje nadležnih državnih organa nije bilo u svim detaljima utemeljeno u formalnim zakonskim propisima, ali je bilo nesporno legitimno i ustavnopravno prihvatljivo, jer je predstavljalo svojevrsno postupanje u specifičnoj „krajnjoj nuždi“, usmereno ka spasavanju života lica. Pri tome, naročito imajući u vidu da su se, kao što je već obrazloženo u tekstu ove odluke, kesice sa opojnom drogom rastvorile u želucu podnosioca ustavne žalbe, to bi izvesno dovelo do teških zdravstvenih posledica po podnosioca, a veoma je verovatno i da bi mu život bio ozbiljno ugrožen. Konkretnim postupanjem nadležnih organa podnosilac je nesporno sačuvan od nastupanja teških posledica po njegovo zdravlje, a veoma je verovatno da mu je na takav način spasen i život u konkretnim okolnostima, Ustavni sud , pri tome, podseća da je pravo na život jedno od najvažnijih ustavnih prava u odnosu na koje, odnosno radi zaštite tog prava, država ima i odgovarajuće ustavnopravno obaveze.

Takođe, Ustavni sud načelno ukazuje da je pravo na život vrhunsko pravo u pravnom sistemu Republike Srbije, te da od zajemčenog prava na život nisu dozvoljena bilo kakva odstupanja, čak ni za vreme ratnog i vanrednog stanja. Iz navedenog bi se moglo legitimnim teleološkim tumačenjem zaključiti da i kada bi došlo do eventualnog sukoba prava na život pojedinca i zaje mčenih prava tog pojedinca iz čl. 27, 29. i 36. Ustava, pravo na život bi svakako trebalo da o dnese prevagu, ne umanjujući pritom načelni značaj ova tri označena ustavna prava.

5.5. Ustavni sud je imao u vidu i da je u ustavnoj žalbi navedeno da se „dokazi dobijeni prisilnim putem od podnosioca ne mogu koristiti kao dokaz protiv njega“. Ustavni sud konstatuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu 22. juna 2018. godine doneo presudu Spk. 471/18 kojom se prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 7492/16 – SK. 487/18 od 13. juna 2018. godine, zaključen između Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i A. R. Navedenom presudom podnosilac je oglašen krivim da je učinio krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. u sticaju sa krivičnim delom napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, te mu je izrečena uslovna osuda, kao i mera bezbednosti oduzimanja predmeta. Dakle, sam podnosilac ne spori da je učinio krivična dela koja su mu stavljena na teret optužnim predlogom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 7492/16 od 13. juna 2018. godine. Naprotiv, podnosilac izvršenje navedenih krivičnih dela striktno priznaje u formi propisanoj Zakonikom o krivičnom postupku, a dato priznanje podnosioca ustavne žalbe (kao o krivljenog u krivičnom postupku) je bilo potkrepljeno i drugim dokazima.

Podnosilac je sporazum sa nadležnim tužilaštvom sklopio 13. juna 2018. godine, odnosno nakon godinu i osam meseci od preduzimanja radnji osporenih ustavnom žalbom. Podnosilac je mogao, ako je zaista i smatrao da su dokazi nezakoniti, kao i da nije učinio krivična dela koja su mu stavljena na teret, odnosno da izvršenje krivičnih dela koja su bila predmet optužbe nije bilo potkrepljeno zakonitim dokazima, da ne prihvati ponuđeni sporazum, kao i da, samim tim, ne prizna krivična dela koja su bila predmet krivičnog postupka, te da se u odnosu na navode sadržane u optužnom aktu brani u krivičnom postupku. Tada bi podnosilac ustavne žalbe, kao i svaki okrivljeni, imao , između ostalog , i priliku da osporava zakonitost dokaza, a što on nije učinio, već je , naprotiv , u okvi ru sporazuma sa javnim tužiocem priznao krivična del a koja su bila predmet konkretnog krivičnog postupka, čime se praktično implicitno , ali u procesnom smislu nedvosmisleno , saglasio i sa pravnom valjanošću i zakoni tošću dokaza. Stoga Ustavni sud smatra da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su dokazi protiv njega dobijeni prisilnim putem. Ovaj zaključak Ustavni sud posebno izvodi i iz konteksta prethodno detaljno objašnjenih razloga za odgovarajuću medicinsku intervenciju u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, izvršenu u cilju spasavanja života podnosioca ustavne žalbe, a zahvaljujući kojoj je iz njegovog želuca prema pravilima medicinske struke i na realno minimalno invazivan način, eliminisana određena količina opojne droge, koja je , kao takva, da nije odstranjena medicinskom primenom odgovarajućih laksativa, bila dovoljna da dovede do smrti podnosioca ustavne žalbe, a koja je potom i bila legitiman i pravno valjan/zakonit dokaz u krivičnom postupku, te u odnosu na koju je i donesena mera bezbednosti oduzimanja predmeta.

Ustavni sud je imao u vidu prilikom odlučivanja i relevantne odluke Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na obavezu država da spreče samoubistvo lica lišenih slobode, u širem kontekstu sprečavanja samopovređivanja lica lišenih slobode, što podrazumeva, po logici stvari , i zaštitu lica lišenih slobode od nastupanja posledica koje bi mogle ugroziti život i zdravlje (videti odluke u predmetima Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 27229/95 , od 3. ap rila 2001. godine, st. 91. i 93. i Mitić protiv Srbije, predstavka broj 31963/08, od 22. januara 2013. godine, st. 45. do 53.) .

Naime, iako u konkretnom slučaju nije pretila opasnost od samoubistva podnosioca u smislu da on savesno i voljno oduzme sebi život tokom lišenja slobode, nesporno je postojala realna opasnost da podnosilac izgubi život zbog opojne droge koju je progutao, a prema shvatanju Ustavnog suda, dužnost države da zaštiti život i zdravlje lica lišenog slobode se u kontekstu ove konkretne situacije odnosi kako na zaštitu od svesnog i voljnog povređivanja tela ili izazivanja šte te po zdravlje, odnosno oduzimanja života od strane samog lica lišenog slobode, tako i na te posledice i ugrožavanja do kojih je moglo doći bez svesti i volje lica lišenog slobode, ali usled određenih njegovih radnji koje imaju odgovarajuće objektivno dejstvo u smislu da se njima ugrožava život i zdravlje lica lišenog slobode, a o čemu se radilo u konkretnom slučaju.

5.6. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, zbog šireg značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i građanskih sloboda , u smislu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.