Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko četrnaest godina. Sud je konstatovao da je dužina trajanja postupka bila nerazumna zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. I. iz N. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba I. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 96/97, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 566/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. I. iz N. P. je 2. marta 2011. godine, preko punomoćnika N. A, advokata iz N. P, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 566/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 96/97).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 30. januara 1997. godine podneo tužbu protiv tuženog E. M, radi duga; da je prvostepena presuda doneta posle šest godina, 29. decembra 2003. godine; da je, odlučujući o žalbi parničnih stranaka, drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; da se podnosilac više puta obraćao sudu tražeći okončanje postupka; da je sud odlučio presudom P. 566/10 od 5. jula 2010. godine, protiv koje je tuženi izjavio žalbu, ali drugostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe nije odlučio i pored njegovih urgencija; da mu je zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 566/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. januara 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženog E.M, radi duga. Predmet je dobio broj P. 96/97. Tužbeni zahtev je preciziran 21. oktobra 2003. godine.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru održano je tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke kao i svedoci, dok jedno ročište nije bilo održano zbog nedolaska tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 96/97 od 29. decembra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da na ime duga vrati tužiocu iznos od 5000 evra ili njegovu protivdinarsku vrednost po zvaničnom kursu na dan vraćanja duga, sa zakonskom kamatom počev od 21. oktobra 2003. godine do konačne isplate i tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 11.200 dinara.

U postupku odlučivanja o žalbama parničnih stranaka, rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 505/04 od 2. novembra 2004. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 96/97 od 29. decembra 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1683/04 i održano je dva ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana i to jedno iz procesnih razloga, a jednog zbog protesta advokata.

Na ročištima su pročitani spisi predmeta zajedno sa iskazima svedoka.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1683/04 od 21. juna 2005. godine spisi predmeta P. 1683/04 su spojeni spisima predmeta P. 30/95, u kome su iste parnične stranke ali u obrnutim ulogama, i to radi zajedničkog raspravljanja.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1195/05 od 22. marta 2006. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1683/04 od 21. juna 2005. godine.

Postupajući sudija u predmetu P. 30/95 se 8. maja 2009. godine dopisom obratio zameniku predsednika Opštinskog suda u Novom Pazaru navodeći da je rešenje o spajanju predmeta P. 1683/04 sa predmetom P. 30/95 mogao da donese samo on kao postupajući sudija u predmetu koji ima stariji broj, a ne postupajući sudija u predmetu P. 1683/04 koji je doneo rešenje o spajanju, tim pre što stranke nisu bile saglasne sa spajanjem predmeta s obzirom da za to nije bilo uslova, jer se nije radilo o istom pravnom osnovu, već samo o istim strankama. Predložio je da se spisi predmeta P. 1683/04 vrate sudiji koji je i postupao u tom predmetu.

Predmeti su zatim razdruženi 10. novembra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji razdruženi predmet P. 1683/04 je dobio broj P. 566/10 i bio je u nadležnosti Osnovnog suda u Novom Pazaru.

Pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru održana su dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, a tužbeni zahtev je preciziran 5. jula 2010. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 566/10 od 5. jula 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da tužiocu vrati dug po osnovu zajma u iznosu od 33.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 1997. godine do isplate, kao i da mu isplati troškove postupka u iznosu od 27.652,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Novom Pazaru je presudom Gž. 740/10 od 21. juna 2011. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 566/10 od 5. jula 2010. godine, tako da glasi: "Usvaja se tužbeni zahtev tužioca pa se obavezuje tuženi da po osnovu zajma tužiocu isplati iznos od 5000 evra, u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, sa kamatom, u visini eskontne stope Centralne evropske banke, u dinarskoj protivvrednosti, počev od 21. oktobra 2003. godine, do isplate i obavezuje se tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 52.152,00 dinara."

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe, 30. januara 1997. godine pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnom postupku, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepeni sud je meritorno odlučio tek posle skoro sedam godina, dok je drugostepeni sud odlučio posle godinu dana, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je nova prvostepena odluka doneta posle skoro šest godina i u tom periodu su neosnovano bili spojeni spisi osporenog predmeta sa spisima drugog predmeta, da bi zatim spojeni spisi bili razdruženi. Drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana, te je, parnični postupak okončan posle 14 i po godina. Takođe, prvostepeni sud je neredovno održavao ročišta za glavnu raspravu. Naime, u prvom prvostepenom postupku koji je trajao skoro sedam godina bilo je održano samo tri ročišta za glavnu raspravu 24. juna 1997, 21. oktobra i 29. decembra 2003. godine, što ukazuje da je, između prvog i drugog održanog ročišta prošlo više od šest godina. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom u trajanju od skoro šest godina održano je samo dva ročišta - 8. aprila 2005. godine i 5. jula 2010. godine, te proizlazi da je između dva održana ročišta prošlo više od pet godina.

Dakle, trajanje parničnog postupka od 14 i po godina i po praksi Ustavnog suda i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period trajanja postupka.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da je podnosio urgencije nadležnom sudu za ubrzanje i okončanje predmetnog postupka, prisustvovao je svim ročištima za glavnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavao svoja ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o isplati za njega značajnog novčanog iznosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 96/97, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 566/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.