Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog izrazite neaktivnosti prvostepenog suda u trajanju od skoro šest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . S . i S o. S, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba žalbi S. S . i So . S . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82568/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.400 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . i So . S, oboje iz Beograda , izjavili su Ustavnom sudu, 26. januara 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82568/10 od 11. decembra 2015. godine i presude Višeg suda u Pančevu Gž. 328/17 od 19. septembra 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82568/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveli: da je predmetni parnični postupak započeo 2005. godine; da prvostepeni sud punih osam godina nije preduzeo nijednu radnju u postupku; da je prvo ročište zakazano tek 2013. godine, a da je nakon toga sud razdvojio postupke zbog velikog broja tuženih; da je postupak okončan tek 2017. godine, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakli su zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82568/10 (u daljem tekstu: Osnovni sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, D.P. i B.D, obojica iz Beograda, podneli su 17. avgusta 2005. godine tužbu Trećem o pštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv 172 tužena, među kojima su bili i ovde podnosioci ustavnih žalbi, radi isplate određenih novčanih iznosa po osnovu pozajmice.

Opštinski sud je, 19. avgusta 2005. godine, poslao tuženima tužbu na odgovor. Kako za neke tužene adrese navedene u tužbi nisu bile tačne, Opštinski sud je naložio tuž iocima da ih dostave. Takođe, Opštinski sud je od Ministarstva unutrašnjih poslova traž io da izvrši provere za neke od tuženih da li stanuju na adresama navedenim u tužbi.

Advokat K. P . je, 9. septembra 2005. godine, u ime više tuženih, među kojima su bili i ovde podnosioci ustavne žalbe , dostavio odgovor na tužbu osporavajući i osnov i visinu. Uz podnesak je dostavljeno i punomoćje za zastupanje koje su podnosioci ustavne žalbe potpisali.

Tužioci su 5. decembra 2005. godine postupili po navedenom nalogu suda i dostavili adrese za tražena lica.

Prvo ročište je zakazano za 22. mart 2006. godine, ali nije održano, jer nisu svi tuženi i njihovi punomoćnici bili uredno pozvani.

Tužioci su podneskom od 4. januara 2007. godine obavestili sud da su sa nekim od tuženih postigli mirno rešenje spora, te je sud doneo rešenje P. 2107/05 od 15. marta 2007. godine kojim je odbacio tužbu u odnosu na dvoje tuženih, a u odnosu na nekoliko tuženih utvrdio da je tužba povučena.

Viši sud u Beogradu se rešenjem P. 20275/10 od 28. juna 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi, konstatujući da je nakon pravnosnažnosti tog rešenja potrebno spise dostaviti Osnovnom sudu kao stvarno nadležnom.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom je zakazano za 26. februar 2013. godine, ali nije održano jer su tužioci predložili da se isto odloži na duži rok kako bi se nekim tuženima pokušali da spor reše mirnim putem. Ni naredna četiri ročišta zakazana za 29. maj, 30. septembar i 18. novembar 2013. godine i 18. februar 2014. godine nisu održana „zbog nedostatka procesnih uslova“.

Na predlog tužilaca, Osnovni sud je rešenjem P. 82568/10 od 19. februara 2014. godine razdvojio postupke u odnosu na tužene koji nisu imali zajedničkog punomoćnika (ne i u odnosu na tužene koje je zastupa o advokat K . P .).

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. septembar 2015. godine nije održano „zbog nedostatka procesnih pretpostavki“ (punomoćnik tuženih nije bio uredno pozvan). Osnovni sud je na ročištu održanom 21. oktobra 2015. godine zaključio glavnu raspravu, da bi rešenjem od 4. novembra iste godine „preotvorio“ glavnu raspravu i zakazao ročište za 11. decembar 2015. godine.

Konačno, Osnovni sud je nakon ročišta održanog 11. decembra 2015. godine zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 82568/10, kojom je pored ostalih obavezao tužene, ovde podnosioce ustavne žalbe, da tužiocima isplate ukupan iznos od 205.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. avgusta 2005. godine pa do konačne isplate , kao i troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4281/16 od 7. septembra 2016. godine, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženih i predmet ustupio Višem sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 5966/2017 od 4. maja 2017. godine određen je Viši sud u Pančevu kao stvarno nadležan za postupanje.

Viši sud u Pančevu doneo je osporenu presudu Gž. 328/17 od 19. septembra 2017. godine, kojom je odbio žalbu tuženih kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 82568/10 od 11. decembra 2015. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su se podneskom od 12. decembra 2017. godine podnetim preko advokata S. J . obratili Osnovnom sudu sa zahtevom da im se dostave prvostepena i drugostepena presuda, ujedno ukazujući da su za postojanje spora saznali tek kada su primili opomenu pred izvršenje u novembru 2017. godine. Advokatu S . J . su pismeni otpravci traženih presuda uručeni 28. decembra 2017. godine, a advokatu K . P . 5. februara 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak po krenut 17. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 19. septembra 2017. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nešto preko 12 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka, iako veliki broj tuženih mo že donekle opravdati određena kašnjenja u postupku.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni ima li legitiman pravni interes da se o tužbenim zahtevima usmerenim protiv njih, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka .

Dakle, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na dva perioda neaktivnosti. Prvi – u kome Opštinski sud u periodu od 15. marta 2007. godine, pa do 1. januara 2010. godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku, i drug i – u kome je, nakon što se Viši sud u Beogradu rešenjem P. 20275/10 od 28. juna 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi (konstatujući da je nakon pravnosnažnosti tog rešenja potrebno spise dostaviti Osnovnom sudu kao stvarno nadležnom), prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom bilo zakazano tek za 26. februar 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da sudovi , u suštini , skoro punih šest godina nisu preduzeli nijednu konkretnu radnju usmerenu kao okončanju postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je , u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.400 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82568/10 od 11. decembra 2015. godine i presude Višeg suda u Pančevu Gž. 328/17 od 19. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tom ne navode nijedan razlog za svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, te je stoga Ustavni sud , u drugom delu tačke 1. izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosilaca da u svakom konkretnom slučaju dostave dokaze da su pretrpeli štetu zbog postupanja suda, kao i da dostave dokaze o visini štete i navedu činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osim navoda da su „bili primorani da plate“ određene iznose tužiocima na koje su obavezani pravnosnažnom presudom, nisu dokazali da su pretrpeli materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka, zbog čega je u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti