Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog višegodišnjeg nedonošenja konačnog rešenja o invalidskoj penziji. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi C. A. iz Ralje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. A. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu u predmetu broj 70609, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. A. iz Ralje je, 26. decembra 2012. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu u predmetu broj 70609.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu je 25. novembra 2009. godine donela privremeno rešenje broj 70609 kojim je podnositeljki utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti i utvrđena invalidska penzija u najnižem iznosu od 8.177,92 dinara. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj 519842 od 8. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja. Presudom Upravnog suda U. 22547/10 od 8. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke koju je izjavila protiv konačnog upravnog akta od 8. aprila 2010. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je organ uprave odlučio privremenim rešenjem jer služba matične evidencije ne raspolaže podacima o stažu osiguranja i zaradi podnositeljke za period od 1. januara 1986. do 8. maja 1991. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. septembra 2011. godine podnela zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu, za donošenje konačnog rešenja o invalidskoj penziji. Imajući u vidu da o njenom zahtevu nije odlučeno u zakonom propisanom roku, podnositeljka je tom organu 12. aprila 2012. godine podnela žalbu zbog „ćutanja uprave“.

Prvostepeni organ je 18. aprila 2012. godine odbio predmetni zahtev podnositeljke kao neosnovan, sa obrazloženjem da je proverom u matičnoj evidenciji filijale utvrđeno da nisu evidentirani podaci o stažu osiguranja i zaradi podnositeljke za period od 1. januara 1986. do 8. maja 1991. godine, te se i dalje ne može doneti konačno rešenje.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnositeljka je 7. maja 2012. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj 519842 od 19. jula 2012. godine.

Podnositeljka je 24. avgusta 2012. godine podnela tužbu Upravnom sudu protiv navedenog konačnog upravnog akta, o kojoj do momenta odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi podnositeljke nije odlučeno.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", br. 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .



5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnog suda u postupku odlučivanja o njenom zahtevu za donošenje konačnog rešenja o invalidskoj penziji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 27. septembra 2011. godine, zahtevom podnositeljke, te da nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da postupak traje preko tri godine. Sud ukazuje da je prethodno vođen upravni postupak, takođe, za utvrđivanje prava na invalidsku penziju, da je pokrenut zahtevom podnositeljke od 9. novembra 2007. godine, te da je pravnosnažno okončan 8. septembra 2011. godine, tako što je podnositeljki priznato predmetno pravo, ali privremenim rešenjem, do kompletiranja staža i zarade za period od 1. januara 1986. do 8. maja 1991. godine.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je nesporan interes podnositeljke da se o osnovanosti njenog zahteva za donošenje konačnog rešenja o invalidskoj penziji odluči u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnositeljke u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u t om smislu treba tumačiti i njene procesne podneske kojima je blagovremeno osporavala akte don ete u predmetnom postupku. Podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela produženju trajanja osporenog upravnog postupka i upravnog spora , s tim što je imala pravo da, imajući u vidu da o njenom zahtevu podnetom 27. septembra 2011. godine nije odlučeno u zakonom propisanom roku, već nakon dva meseca podnese žalbu zbog „ćutanja uprave“, a što je podnositeljka i učinila, ali nakon šest i po meseci.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje nadležnog suda u upravnom sporu prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je prvostepeno rešenje doneto nakon šest i po meseci od dana podnošenja zahteva, te da je drugostepeni organ odlučio o žalbi u zakonom propisanom roku. Međutim, Upravni sud do momenta odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi nije odlučio o tužbi podnositeljke koja je podneta 24. avgusta 2012. godine, dakle više od dve godine i osam meseci od dana podnošenja tužbe. Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku, posebno imajući u vidu da je prethodno vođen upravni postupak povodom zahteva podnositeljke za utvrđivanje prava na invalidsku penziju, o kome je pravnosnažno odlučeno.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i značaj koji predmet postupka ima za podnosi teljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja Upravnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da su joj u predmetnom postupku povređena i druga prava zajemčena Ustavom, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da osporeni postupak još uvek nije pravnosnažno okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.