Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao šest godina i sedam meseci, pre nego što je obustavljen zbog zastarelosti. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Č . P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. P . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 88/16 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 4286/10, odnosno K. 151/14) povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 50 0 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 7 . novembra 201 7. godine, preko punomoćnika D. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 15. maja 2018. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4K. 15/17 od 4. avgusta 2017. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Rž. k. 12/17 od 26. septembra 2017. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3181/17 od 27. decembra 2017. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Beogradu K. 88/16.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da nije trebalo odbaciti žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu R4K. 15/17 od 4. avgusta 2017. godine, da osporena rešenja nisu obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, zatim je opisan tok osporenog krivičnog postupka i navedeno je da nema doprinosa podnosioca trajanju postupka. Takođe je istaknuta povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud, pre svega , ukazuje da su spisi predmeta K. 88/16 Višeg suda u Beogradu nesređeni i u lošem stanju.

Ustavni sud je iz spisa predmeta K. 88/16 Višeg suda u Beogradu, između ostalog, utvrdio:

- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 10. decembra 2010. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 1170/10 protiv Z.M, G.K, V.S, V.I. i okrivljenog Č. P, ovde podnosioca ustavne žalbe;

- da je Viši sud u Beogradu 10. decembra 2010. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv okrivljenog Č. P . (ovde podnosioca ustavne žalbe) ;

- da se istraga vodila u predmetu Ki. 2515/10 Višeg suda u Beogradu, u toku istrage saslušani su okrivljeni, ispita ni su svedoci, te pribavljena neophodna dokumentacija;

- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 24. decembra 2010. godine podiglo optužnicu protiv petoro okrivljenih, uključujući i podnosioca ustavne žalbe; podnosiocu je stavljeno na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja pomaganjem iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 35. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09);

- da su rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4286/10 – Kv. 709/11 od 18. februara 2011. godine odbijeni kao neosnovani prigovori okrivljenih izjavljeni protiv optužnice Kt. 1170/10 od 24. decembra 2010. godine;

- da se krivični postupak vodio u predmetu K. 4286/10 Višeg suda u Beogradu;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4286/10 – Su. 39/11-48 od 3. juna 2011. godine odbijen zahtev za izuzeće sudije Z.T. od postupanja u ovom krivičnom postupku;

- da je u toku 2011. godine glavni pretres održan jednom, a jednom nije održan; takođe, u toku 2012. godine glavni pretres nije održan četiri puta, obavljeno je jedno medicinsko veštačenje, a rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4286/10 od 4. septembra 2012. godine obustavljen je krivični postupak vođen protiv Z.M;

- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu aktom Kt. 1170/10 od 16. aprila 2013. godine, kao i aktom Kt. 1170/10 od 17. septembra 2013. godine prekvalifikovalo optužnicu; u toku 2013. godine tri puta glavni pretres nije održan, a jednom je održan; Viši sud u Beogradu se rešenjem K. 4286/10 od 4. novembra 2013. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom krivičnom postupku;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 143/14 od 28. januara 2014. godine uvažena žalba branioca okrivljenog Č. P . (podnosioca) i branioca okrivljenog V.I, te je ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu K. 4286/10 od 4. novembra 2013. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak;

- da je krivični postupak nastavljen u predmetu K. 151/14 Višeg suda u Beogradu; glavni pretres zakazan za 3. april 2014. godine nije održan, a nadležno tužilaštvo je 9. juna 2014. godine aktom Kt. 1170/10 izmenilo optužnicu;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 151/14 od 16. juna 2014. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljene V.S, a do kraja 2014. godine glavni pretres održan je jed anput, dok pet puta nije održan;

- da je do donošenja presude Višeg suda u Beogradu K. 151/14 od 10. juna 2015. godine glavni pretres održan četiri puta, dok jednom nije održan; da su navedenom presudom, stavom prvim izreke, okrivljeni Č. P . (podnosilac) i V.I. oglašeni krivim da su učinili po jedno krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine, a okrivljeni G.K. je oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1196/15 od 27. januara 2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena kao neosnovana žalba Višeg javnog tužilaštva, a presuda Višeg suda u Beogradu K. 151/14 od 10. juna 2015. godine u oslobađajućem delu potvrđena; s tavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u osuđujućem delu i u tom delu je vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

- da je krivični postupak nastavljen u predmetu K. 88/16 Višeg suda u Beogradu;

- da je 18. maja 2016. godine glavni pretres održan, a 13. februara 2017. godine nije, te da je Više javno tužilaštvo u Beogradu je aktom Kt. 1170/10 od 13. februara 2017. godine izmenilo optužnicu ; takođe, naredna dva puta pretres nije održan, a 3. jula 2017. godine je održan;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 88/16 od 3. oktobra 2017. godine obustavljen krivični postupak koji je vođen protiv okrivljenog Č . P . i V.I, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4K. 15/17 od 4. avgusta 2017. godine odbijen kao neosnovan prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet radi ubrzanja postupka;

- da je advokat P. R . (branilac Č. P, podnosioca ustavne žalbe), 6. avgusta 2017. godine, izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R4K. 15/17 od 4. avgusta 2017. godine;

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Rž. k. 12/17 od 26. septembra 2017. godine odbačena žalba advokata P. R . od 14. avgusta 2017. godine;

- da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3181/17 od 27. decembra 2017. godine nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji predlagača Č. P . izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Rž. k. 12/17 od 26. septembra 2017. godine, te je odbačena kao nedozvoljena revizija predlagača izjavljena protiv navedenog rešenja Apelacionog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje, tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.), i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), između ostalog, propisano je: da se ovim zakonom uređuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku (član 1. stav 1.); da je svrha ovog zakona da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time predupredi nastajanje povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 1. stav 2.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku – prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak prema podnosiocu ustavne žalbe pokrenut rešenjem o sprovođenju istrage 10. decembra 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 88/16 od 3. jula 2017. godine, iz čega sledi da je, u odnosu na podnosioca trajao šest godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka šest godina i sedam meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Prvo, Ustavni sud ističe da je osporeni krivični postupak do donošenja prvostepene presude Višeg suda u Beogradu K. 151/14 od 10. juna 2015. godine (a koja je ukinuta presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 1196/15 od 27. januara 2016. godine u osuđujućem delu prema podnosiocu) trajao četiri godine i šest meseci. Drugo, od ukupno 27 puta zakazivanog, glavni pretres nije održan 18 puta, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu dinamiku zakazivanja glavnog pretresa i činjenicu štrajka advokata , a koja činjenica se ne može staviti na teret postupajućem sudu. Treće, Ustavni sud konstatuje da nema doprinosa podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja osporenog krivičnog postupka.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – više puta je vršena izmena i preciziranje optužnog akta, saslušano je dosta svedoka i izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju, ali nalazi da je to, u konkretnom slučaju, bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud napominje da je imao u vidu da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4K. 15/17 od 4. avgusta 2017. godine odbijen kao neosnovan prigovor predlagača podnet radi ubrzanja postupka, ali je Sud u skladu sa dosadašnjom praksom i kriterijumima ipak odlučio da je u konkretnom slučaju došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu celinu postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu da je sam podnosilac ustavne žalbe svoj zahtev opredelio u visini od 500 evra.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena prava iz čl. 32. i 36. Ustava osporenim pojedinačnim aktima donetim u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je krivični postupak prav nosnažno okončan i da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosioca, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio mu naknadu nematerijalne štete u traženom iznosu, Sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na osporene pojedinačne akte, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti