Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za iseljenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za iseljenje koji je trajao preko 14 godina. Sud je konstatovao neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda, dok je žalbu u delu pravičnosti odbacio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1057/01-03 (inicijalno P. 1877/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. L. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6357/11 od 17. oktobra 2012. godine i presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1057/01-03 od 1. juna 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. iz Beograda je, 25. decembra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1057/01-03 od 1. juna 2005. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6357/11 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osporenim presudama koje nisu donete u njegovu korist, kao i dužinom trajanja predmetnog postupka, detaljno izlaže činjenice i okolnosti koje smatra relevantnim za odlučivanje u parnici koja je vođena protiv njega kao tuženog, radi iseljenja, navodeći: da su osporene presude nezakonite i da su donete bez ijednog izvedenog dokaza, te da su prvostepeni i drugostepeni sud odlučivali pristrasno jer su razmatrali i izvlačili iz konteksta samo određena dokumenta koja odgovaraju suprotnoj strani; da je postupak ukupno trajao 13 i po godina, s tim što je drugostepeni sud odlučio tek posle šest i po godina od podnošenja žalbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i poništi osporene presude, te da obaveže (neparničara) SZ "Pobeda" na naknadu štete u iznosu od 50.000 evra i da "otkloni sve nedostatke za koje se pismeno obavezala, a sve pod pretnjom prinudnog izvršenja".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7097/11 (ranije Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1877/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja V. P. je 19. juna 1998. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi iseljenja, protiv tuženih - ovde podnosioca ustavne žalbe, te S. K. i T. K. Predmet je dobio broj P. 1877/98.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke, dok četiri ročišta nisu održana, i to: jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, jedno na zahtev tuženog i dva zbog neprisustvovanja tuženog. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1877/98 od 10. februara 1999. godine, utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na S.K. i T.K.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1877/98 od 26. juna 2000. godine je: u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana u G. ulici broj 13 u Beogradu, bliže opisanog u izreci, i da omogući tužilji nesmetano korišćenje tog stana; u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan predlog tuženog za prekid predmetnog postupka P. 1877/98 do okončanja parničnog postupka koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1520/99; u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1342/01 od 22. februara 2001. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1877/98 od 26. juna 2000. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1057/01 i održana su tri ročišta, dok osam ročišta nije održano, i to: jedno jer je tuženi podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, tri jer tuženi nije pristupio na ročište, jedno na zahtev punomoćnika tužioca jer je punomoćnik tuženog na samom ročištu uručio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog nepostojanja procesnih uslova, bez navođenja konkretnih razloga za to.

Na ročištima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke, pribavljeni su određeni izveštaji od S. z. „P.“, izvršen je uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1520/99 gde se vodio parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih - ovde tužilje V. P. i S. z. „P.“, između ostalog, radi poništaja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana zaključenog između tuženih kao ugovornih strana.

Rešenjem predsednika Trećeg opštinskog suda u Beogradu VII Su 152/01 od 3. oktobra 2001. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za izuzeće postupajućeg sudije.

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1057/01-03 od 1. juna 2005. godine, u stavu prvom izreke, ponovo je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana u G. ulici broj 13 u Beogradu, bliže označenog u izreci, preda ključeve stana i omogući tužilji nesmetano korišćenje tog stana, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6357/11 od 17. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1057/01-03 od 1. juna 2005. godine. U obrazloženju te presude je, između ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja vlasnik stana u G. ulici broj 13 u Beogradu, bliže opisanog u izreci pobijane presude, koji je kupila kao neuseljiv od SZ „P.“, jer je u njemu stanovao tuženi, a da je u ugovoru o kupoprodaji postojala klauzula da će tužilja moći da se useli u sporni stan kada zadruga bude ispunila svoje obaveze prema tuženom; da je između SZ „P.“, s jedne strane, i tuženog, s druge strane, 29. januara 1993. godine zaključen ugovor o privremenom čuvanju stana u G. ulici broj 13 kao privremenog smeštaja, a do useljenja u stanove koje Zadruga gradi za tuženog, kao svog člana, i to stana u Resniku i u Š. ulici; da je Zadruga izgradila i predala stan u Resniku u koji su se uselili roditelji tuženog, a u međuvremenu je izgradila i stan u Š. ulici; da je prema izveštaju Preduzeća „I. I.“, stan u ulici Š. broj 23 predat tuženom 15. maja 1998. godine, u vezi sa čim je zaključen zapisnik o primopredaji stana, te da računi za struju i telefon za navedeni stan stižu na njegovo ime, da je potom taj stan izdao, a da je na ime produženog roka gradnje stana u Š. ulici za period od 1. novembra 1996. do 1. maja 1998. godine, ovo preduzeće tuženom plaćalo zakup stana u iznosu od 300 DEM mesečno; da je u izveštaju MUP-a konstatovano da je terenskom proverom ustanovljeno da sporni stan koristi tuženi; da je prvostepeni sud zaključio da su se stekli uslovi za iseljenje tuženog iz spornog stana i za predaju stana u posed tužilji, kao zemljišno-knjižnom vlasniku stana, koja shodno tome ima pravo da stan koristi i da njime raspolaže, nalazeći da tuženi isti koristi bez pravnog osnova i da na taj način ugrožava tužilju u mirnom i nesmetanom uživanju prava svojine spornog stana; da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i žalbeni sud; da je prijemom stana u Š. ulici, tuženi, po nalaženju drugostepenog suda, manifestovao volju da se useli u taj stan i da isti koristi, pri čemu je bez uticaja činjenica da u tom stanu sada ne stanuje, te se nakon potpisivanja zapisnika o primopredaji tog stana svako dalje korišćenje stana u G. ulici, čiji je vlasnik tužilja, ima smatrati da je bez pravnog osnova, te tuženi ima obavezu da se iseli iz istog i preda ga tužilji na korišćenje, shodno članu 37. u vezi člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da se žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja jer je prvostepeni sud obrazložio sadržinu dokaza koje je izveo i na temelju kojih je i zasnovao zaključak o činjeničnom stanju koje je bilo podloga za primenu materijalnog prava u ovoj pravnoj stvari, dajući za svoju odluku pravilne razloge; da svako dalje korišćenje spornog stana od strane tuženog, pozivanjem na to da mu je stan u Š. ulici predat u grubim građevinskim radovima, zbog čega nema obavezu da se iseli iz spornog stana u G. ulici, predstavlja svojevrstan vid zloupotrebe prava, na čemu tuženi ne može zasnivati osnov za dalje korišćenje stana u G. ulici, a kod utvrđene činjenice da je prihvatio stan u takvom stanju, uz dobijanje određenih sredstava od izvođača radova za završetak radova, te ga u međuvremenu i izdao trećim licima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca - 19. juna 1998. godine, pa do 17. oktobra 2012. godine kada je doneta osporena drugostepena presuda.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbenom zahtevu postavljenom prema podnosiocu odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Ukupno trajanje predmetnog postupka od 14 godina i četiri meseca se ne može opravdati bilo kakvom složenošću spora, koja u konkretnom slučaju nije ni postojala, te navedena dužina postupka van svake sumnje u značajnoj meri prekoračuje ustanovljene standarde suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za ovako dugo trajanje parnice snose kako prvostepeni sud, koji je nakon ukidanja prve prvostepene presude odlučio ponovo tek posle četiri godine i četiri meseca, a tu presudu je dostavio strankama nakon devet meseci od njenog donošenja, tako i drugostepeni sud koji je o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude odlučio posle više od šest i po godina, što predstavlja apsolutno neprihvatljiv period za postupanje suda u žalbenoj instanci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu ažurno i bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je i sam podnosilac u primetnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da šest ročišta nije bilo održano zbog njegovog odsustva, jedno jer je podnosilac tražio izuzeće postupajućeg sudije, a jedno zato što je njegov punomoćnik na samom ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje. Međutim i pored ovakvog doprinosa podnosioca prekomernoj dužini trajanja postupka, to nije i ne može biti opravdanje za njegovo trajanje od skoro 14 i po godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je iniciran pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1877/98, a zatim vođen pod brojem P. 1057/01-03 te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

S obzirom na to da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao način kompenzacije za pretrpljenu povredu označenog ustavnog prava, Sud nalazi da je i samo utvrđenje da je došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosiocu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1057/01-03 od 1. juna 2005. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6357/11 od 17. oktobra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon nadležnih parničnih sudova, preispita zakonitost osporenih presuda. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i neizvođenjem određenih dokaza koje on smatra bitnim za odlučivanje u predmetnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili prihvatanja odnosno neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u kojoj su mahom ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su Treći opštinski sud u Beogradu, kao prvostepeni sud, i Apelacioni sud u Beogradu, kao žalbeni sud, u svojim odlukama dali detaljno argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su usvojili tužbeni zahtev za iseljenje podnosioca ustavne žalbe iz spornog stana i za predaju tog stana tužilji kao vlasniku. Ustavni sud nalazi da osporene presude nisu donete proizvoljnom primenom merodavnog prava, niti da sadrže elemente nepravičnog postupanja i odlučivanja.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenim presudama i učinjeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih parničnih presuda, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.