Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu I. S. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko osam godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba u delu povrede prava na pravično suđenje i imovinu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. S. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. S. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 59451/10 (ranije P. 1536/07 i P. 9614/03), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nema terijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. S. iz Novog Sada, podnela je 26. decembra 2012 . godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 59451/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4455/11 od 8. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao devet godina, kao i da je drugostepeni sud u osporenoj presudi izveo pogrešan zaključak i na osnovu toga proizvoljno primenio merodavno pravo, kada je zaključio da podnositeljka nije pravno manifestovala volju da svoj suvlasnički udeo na nepokretnosti koristi, kao i time što je odbio njen tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da joj solidarno isplate novčanu naknadu na ime zakupnine za njen suvlasnički deo, zato što nije dokazala visinu pojedinačnih potraživanja prema tuženima, budući da svako od njih koristi određenu – fizički odvojenu nepokretnost.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 59451/10, pravo na naknadu štete, kao i da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4455/11 od 8. novembra 2012. godine i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59451/10 od 2. juna 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59451/10 (ranije P. 1536/07 i P. 9614/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja I. S. iz Novog Sada, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 9. decembra 2003. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih – J.P. i D. P, obojice iz Novog Sada, radi isplate naknade na ime izgubljene zakupnine za njen suvlasnički deo na nepokretnostima stečenim nasleđem.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 9614/2003. Do donošenja rešenja o prekidu postupka, sud je održao četiri ročišta za glavnu raspravu (2. februara 2004, 9. marta, 17. oktobra i 7. decembra 2005. godine), na kojima je sproveo dokazni postupak veštačenjem od strane sudskog veštaka finansijske struke i saslušao veštaka i parnične stranke.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9614/03 od 7. decembra 2005. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu istog suda P. 7442/03, koji je vođen između istih stranaka radi utvrđenja veličine suvlasničkih udela na predmetnim nekretninama. Naime, sud je ocenio da je odluka o tužbenom zahtevu u predmetu P. 7442/03 prethodno pitanje za odlučivanje u predmetnoj parnici.

Tužilja je podneskom od 30. novembra 2006. godine obavestila sud da je parnični postupak u predmetu P. 7442/03 pravnosnažno okončan i tražila da sud nastavi postupak u predmetu P. 9614/03.

Opštinski sud u Novom Sadu je, na ročištu održanom 13. februara 2007. godine, odredio nastavak postupka, sa tim da će se ubuduće postupak voditi pod novim brojem P. 1536/07. Do donošenja presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (24. aprila, 18. juna, 17. septembra i 13. novembra 2007. i 18. januara 2008. godine), od kojih nije održano ročište od 13. novembra 2007. godine zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kome je bilo određeno finansijsko veštačenje i dopunsko veštačenje, saslušani su veštak i parnične stranke.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 1536/07 od 18. januara 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužilji isplate određeni novčani iznos na ime izgubljene zakupnine za njen suvlasnički deo na predmetnim nepokretnostima i da joj naknade parnične troškove.

Tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1085/10 od 1. decembra 2010. godine usvojena je žalba tuženih u pobijanom usvajajućem delu i delu o troškovima postupka izreke prvostepene presude i predmet vraćen Osnovnom sud u Novom Sadu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak je vođen u predmetu pod brojem P. 59451/10. Do donošenja presude održana su dva ročišta – 17. maja i 2. juna 2011. godine, na kojima su ponovo saslušane parnične stranke i izvršen uvid u celokupnu priloženu dokumentaciju.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 59451/10 od 2. juna 2011. godine delimično usvojio primarni tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene da tužilji na ime izgubljene zakupnine za njen suvlasnički deo na predmetnim nepokretnostima solidarno isplate određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio tužbeni zahtev tužilje u delu obračunate zakonske zatezne kamate na glavni dug za period od 31. marta 2007. do 21. maja 2007. godine i obavezao tužene da tužilji naknade troškove postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59541/10 od 14. jula 2011. godine obavezani su tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplate iznos od još 25.000, 00 dinara.

Tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4455/11 od 8. novembra 2012. godine usvojena je žalba tuženih i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59451/10 od 2. juna 2011. godine je u pobijanom usvajajućem delu preinačena, tako što je odbijen tužiljin zahtev da se obavežu tuženi da joj na ime izgubljene zakupnine za njen suvlasnički deo isplate određeni novčani iznos, te je obavezana tužilja da tuženima naknadi troškove postupka.

U obrazloženju ove drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da su prema utvrđenim činjenicama parnične stranke u rodbinskim odnosima (tužilja je rođena sestra tuženih); da su nakon smrti roditelja parnične stranke po osnovu nasleđa stekle u svojinu predmetne nepokretnosti, sa određenim idealnim delovima; da se tužilja 1970. godine udala i otišla iz roditeljske kuće; da su, nakon smrti roditelja, tuženi nastavili da žive u nasleđenim samostalnim objektima, i to tuženi J. P. u uličnom stambenom objektu, a tuženi D. P. u dvorišnom objektu; da su tuženi stambene objekte u kojima žive dogradili i adaptirali; da je tužilja 9. juna 1995. godine pokrenula postupak za razvrgnuće imovinske zajednice na spornim nepokretnostima, koji još nije pravnosnažno okončan; da su između parničnih stranaka tekle dve parnice povodom sporne nepokretnosti (po tužbi ovde tužilje za utvrđenje veličine njenog suvlasničkog udela na spornoj nepokretnosti nakon što su joj ovde tuženi u vanparničnom postupku za razvrgnuće imovinske zajednice osporili svojinski deo i po tužbi ovde tuženih za isplatu naknade zbog uvećanja vrednosti spornih nepokretnosti), koje su pravnosnažno okončane; da su tuženi i nakon presuđenja u isključivom posedu predmetnih nepokretnosti (pa i suvlasničkog udela tužilje); da u konkretnoj parnici tužilja nije dokazala visinu pojedinačnih potraživanja prema tuženima na ime korišćenja njenih suvlasničkih delova; da je pogrešno stanovište prvostepenog suda da postoji solidarna obaveza tuženih da tužilji isplate naknadu za korišćenje njenih suvlasničkih delova na fizički odvojenim nepokretnostima zato što nema sporazuma ili sudske odluke o načinu upotrebe (korišćenja) nepokretnosti između parničnih stranaka kao suvlasnika; da tuženi drže u isključivom posedu određene, potpuno fizički odvojene nepokretnosti (tuženi J. P. stan u uličnoj stambenoj zgradi, a tuženi D. P. stan u dvorišnom objektu); da stoga nema pravnog osnova da se tuženi J. P. obaveže na isplatu naknade za korišćenje suvlasničkog dela tužilje na dvorišnom stambenom objektu, kao što nema pravnog osnova da se tuženi D. P. obaveže na isplatu naknade za korišćenje suvlasničkog dela tužilje na uličnoj stambenoj zgradi, odnosno da tuženi ne mogu biti solidarno obavezani na isplatu naknade za korišćenje jer je svako od njih u spornom periodu isključivo koristio određenu fizički odvojenu nepokretnost; da tužilja nije dokazala visinu pojedinačnog potraživanja prema tuženima, što je bila u obavezi primenom odredbe člana 223. Zakona o parničnom postupku; da se visina naknade nesumnjivo mogla utvrditi veštačenjem da je tužilja pravilno predložila predmet i obim veštačenja; da visina pojedinačnih potraživanja u prvostepenom postupku nije utvrđena isključivo zbog propusta tužilje, koji su posledica pogrešnog stava tužilje da su tuženi solidarni dužnici u pogledu isplate potraživanja naknade za korišćenje njenih suvlasničkih delova navedenih nepokretnosti; da kako su tuženi uspeli sa žalbom, sud je preinačio i odluku o t roškovima i obavezao tužilju da tuženima naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 30. novembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 9. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4455/11 od 8. novembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko osam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje sudova. Naime, prvostepeni parnični postupak je duže trajao prvenstveno zbog više finansijskih veštačenja koja su obavljena u predmetu na okolnosti visine naknade koju tuženi duguju podnositeljki na ime zakupnine za njen suvlasnički udeo na predmetnim nepokretnostima, da bi prilikom pravnosnažnog okončanja parnice bilo konstatovano da se visina naknade nije mogla utvrditi veštačenjem jer podnositeljka nije pravilno opredelila predmet i obim veštačenja pošto je svoj tužbeni zahtev pogrešno zasnovala na solidarnoj obavezi tuženih na isplatu naknade izgubljene zakupnine, iako je njihovu obavezu trebalo pojedinačno opredeliti u odnosu na zasebne stambene objekte koje koriste. Prilikom donošenja prve ukidajuće odluke, drugostepeni sud nije ukazao prvostepenom sudu na ove nedostatke postavljenog tužbenog zahteva i predmeta veštačenja, dok je u drugom navratu to učinio i prvostepenu presudu preinačio, ali je postupak trajao skoro tri godine. Parnični postupak je bio prekinut godinu dana zbog rešenja prethodnog pitanja u drugoj parnici, što se ne može pripisati u krivicu sudu.

Ustavni sud je našao da predmetni postupak nije bio naročito složen, imajući u vidu da je ishod postupka proistekao iz rešenja spornog pravnog pitanja o solidarnoj obavezi tuženih, koje nije iziskivalo obima dokazni postupak. Dakle, činjenična složenost predmeta je u ovom slučaju isključivo posledica neadekvatnog odnosa sudova prema postavljenom tužbenom zahtevu i dokaznim predlozima podnositeljke.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je p odnositeljka imala legitiman interes da ce o njenom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posle dica nedelotvornog postupanja nadležnih sudova .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 59451/10 (ranije P. 1536/07 i P. 9614/03 ).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Mini starstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno du žinu trajanja parničnog postupka, kao i da je postupak bio u prekidu godinu dana do okončanja druge parnice vođene između istih parničnih stranaka, radi utvrđenja suvlasničkih udela. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku primena procesnog, odnosno materijalnog prava od strane postupajućih sudova bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sad u osporenoj presudi Gž. 4455/11 od 8. novembra 2012. godine dao jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je prvostepenu presudu preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje da se obavežu tuženi da joj na ime izgubljene zakupnine za njen suvlasnički deo solidarno isplate određenu novčanu naknadu sa zakonskom zateznom kamatom. Naime, drugostepeni sud je ocenio da tuženi ne mogu biti solidarno obavezani na isplatu naknade za korišćenje suvlasničkih delova podnositeljke na označenim nepokretnostima, jer je svako od njih u spornom periodu isključivo koristio određenu fizički odvojenu nepokretnost, a kako tužilja nije dokazala visinu pojedinačnog potraživanja prema tuženima na ime korišćenja suvlasničkih delova, što je posledica pogrešnog stava tužilje da su tuženi solidarni dužnici, to je tužiljin zahtev odbijen.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumen tuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da nisu pravno utemeljene tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnje o povredi njenog prava na imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti