Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi advokata kažnjenog zbog uvrede suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu advokata kažnjenog zbog uvrede suda u podnesku, nalazeći da je ograničenje slobode izražavanja bilo zakonito, imalo legitiman cilj zaštite autoriteta suda i bilo je proporcionalno, te da nije došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9940/2018
16.06.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. B . izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 3203/18 od 11. jula 2018. godine zbog povrede slobode izražavanja, iz člana 46. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Beograda je , 30. avgusta 2018. godine , Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 3203/18 od 11. jula 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) , kao i slobode izražavanja iz člana 46. Ustava i člana 10. Evropske konvencije . Navode podnosioca o povredi označenih prava iz Evropske konvencije Ustavni sud je cenio u odnosu na sadržinski gotovo identične odredbe člana 32. stav 1. i člana 46. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe: da je zbog nezakonitog i namernog odugovlačenja postupka pred Privrednim sudom u Beogradu podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu punomoćnika tužioca, predao postupajućem sudu podnes ak kojim je izneo kritike povodom postupanja sudije; da je postupajući sudija potom doneo rešenje o kažnjavanju podnosioca, obrazlažući da je podneskom on kao sudija vređan; da je drugostepeni sud najpre ukinuo pomenuto rešenje, te da je po donošenju drugog po redu rešenja o kažnjavanju, isto rešenje potvrđeno ovde osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda; da je podnosiocu pravnosnažno izrečena novčana kazna u iznosu od 35.000 dinara; da drugostepeni sud u osporenom rešenju ne daje suštinske razloge i obrazloženje zašto ne prihvata žalbene navode, već stereotipno navodi da je u pitanju uvreda sudije; da drugostepeni sud nije cenio navode žalbe da je kažnjavanje advokata za izjave pred sudom u nadležnosti Disciplinskog suda, kao i da navod da je sudija u suštini sudio u sopstvenoj stvari, a što je nepravično; da podnosiocu preti zatvor od 35 dana ukoliko ne može da plati novčanu kaznu, zbog čega predmetni postupak zapravo ima penalni karakter, što je izričito isključeno odredbom člana 33. Zakona o advokaturi; da ništa što je napisano u podnesku ne omalovažava sudiju, već oslikava njegova dela koja punomoćnik ocenjuje kao nezakonita, „od zakona odmetnuta, bezobzirna, šikanozna“, te kao „intelektualno falsifikovanje“, odugovlačenje postupka i odsustvo volje da se radi; da okolnost da su navodi podnosioca kod sudije stvorili osećaj omalovažavanja nije dovoljna; da ni izjava da je sudija „izgleda olako izabran“ ne predstavlja omalovažavanje sa stanovišta opšteg shvatanja; da ocene i mišljenja nisu izneta u nameri omalovažavanja postupajućeg sudije; da je odredbom člana 33. Zakona o advokaturi isključeno prekršajno ili krivično kažnjavanje advokata za izneto mišljenje pred sudom ili drugim organom; da i međunarodne konvencije koje obavezuju Republiku Srbiju sprečavaju gonjenje i kažnjavanje advokata za izgovorene reči u sudnici (Osnovni principi o ulozi advokata usvojeni na Osmom kongresu Ujedinjenih nacija o prevenciji kriminala i postupanju prema učiniocima krivičnih dela, održanom od 27. avgusta do 7. septembra 1990. godine u Havani; Međunarodna konvencija o zaštiti prava odbrane od 26. juna 1987. godine); da je prvostepeni sud propustio da primeni odredbu člana 10. stav 2. Evropske konvencije; da osporeno rešenje predstavlja mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu izražavanja; da to mešanje nije bilo predviđeno zakonom, a naročito da nije bilo predviđeno dovoljno preciznim i predvidivim zakonskim odredbama, imajući u vidu da je odredbama čl. 186. i 190. Zakona o parničnom postupku propisano kažnjavanje fizičkog ili pravnog lica, odnosno stranke ili drugog učesnika u postupku, ali da je članom 33. Zakona o advokaturi isključeno prekršajno ili krivično kažnjavanje advokata za izraženo mišljenje pred sudom; da je redovan pravni put za disciplinovanje advokata za izgovorenu ili napisanu reč pred sudom disciplinski postupak, koji se inicira podnošenjem prijave disciplinskom tužiocu; da se u konkretnom slučaju može primeniti praksa Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Lepojić protiv Srbije (broj predstavke 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine) i Filipović protiv Srbije (predstavka broj 27935/05 , presuda od 20. novembra 2007. godine); da podnosilac ustavne žalbe nijednom rečju nije zadirao u okolnosti privatnog života sudije; da mešanje suda u slobodu izražavanja podnosioca nije bilo neophodno u demokratskom društvu; da je drugostepeni sud potpuno proizvoljno primenio materijalno pravo.

Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenim rešenj em povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), kao i sloboda izražavanja iz člana 46. Ustava i člana 10. stav 2. Evropske konvencije, da se osporeno rešenje poništi i da Ustavni sud odredi da drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 4350/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu:

Pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4350/16 vođen je parnični postupak po tužbi „L.“ a.d. Stara Pazova protiv tuženog „ K.“ d.o.o. Beograd, radi naknade štete. Tužioca je u navedenom postupku zastupao advokat D . B . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe.

U podnesku od 23. decembra 2016. godine označenom kao „Primedbe na rukovođenje ročištem i upravljanje predmetom“ , a koji je upućen postupajućem sudiji u predmetnom parničnom postupku, podnosilac ustavne žalbe je izneo primedbe na rukovođenje ročištem i upravljanje tim parničnim postupkom, tako što je, između ostalog, naveo sledeće:

„Pripremno ročište u ovoj parnici zakazali ste prvi put za 1. novembar 2016. godine.

Po pristupu na to ročište, uručili ste mi podnesak koji je suprotna strana pred ročište predala i Vi ste inicirali da se ročište odloži zbog tog podneska, uprkos pravilu ZPP-a da se o neblagovremeno podnetim podnescima (15 dana) ne raspravlja, niti izjašnjava na tom ročištu.

Potom ste mi predočili da Vas ne „zatrpavam“ opširnim podnescima, jer niste ni ovaj poslednji stigli da pročitate.

Naredno ročište ste zakazali za 52 dana i to za dan 22. decembar 2016. godine.

Dva dana pred to ročište predao sam pripremni podnesak u kojem sam stavio ono što ću u usmenoj reči, u skladu sa obavezom propisanom ZPP-om na pripremnom ročištu da konstatujem i predložim.

Predočavanje kolege koji me je menjao da nije reč o podnesku sa činjeničnim navodima već o podnesku koji služi sudu radi ekonomičnosti postupka i koji će od strane tužioca svakako biti pročitan ... grubo ste ignorisali i potom još grublje, a nadasve nezakonito, odbili ste njegov predlog da se pripremno ročište održi i obrazloženje zašto se mora održati, unesete u zapisnik, a na njegovo insistiranje da to učinite izgovorili ste: „Nećete Vi da diktirate zapisnik ...“.

Naredno ročište zakazali ste za 2. februar 2017. godine, za 41 dan…

Imajući sve viđeno u vidu, pošto sam malo duže u sudnicama širom Srbije, slobodan sam, a svakako i dužan predočiti Vam.

Sud, osobito Privredni sud u Beogradu koji baštini tradiciju Okružnog privrednog suda u Beogradu (čije sudije su bile pravničke gromade i ličnosti od stvarnog autoriteta) nije privatna institucija nijednog pojedinca, pa ni Vaša, iako to spolja po Vašem ophođenju prema, izgleda olako poverenoj funkciji sudije, tako nalikuje.

Vama se ne radi, ne postupa Vam se u ovom predmetu (ili je po sredi nešto još gore) pa ste nezakonito odložili pripremno ročište, čime postupak namerno i bez opravdanih razloga Vi odugovlačite. Vi se ne obazirete ni na činjenicu da je tužilac kompanija stranog kapitala i da je vrednost predmeta spora preko 500.000 evra ... To samo ukazuje na Vašu bezobzirnost i upornost u nameri da istrajete u svom naumu, i to da se stranke poravnaju kako Vi ne biste radili.

Dalje, na ročištu sud opšti sa strankama i rešenjima upravlja postupkom tako što sve bitne izjave stranaka i predloge, kao i svoje konstatacije unosi u zapisnik … Suprotno, pored pravnog i faktičkog nasilja, predstavlja i zloupotrebu sudijske funkcije, ali i intelektualno falsifikovanje, jer u zapisnik unosite neistinitu sadržinu ...

Umesto da sada (sa strankom):

- podnesem inicijativu za Vaše razrešenje;

- podnesem pritužbu Visokom savetu sudstva koji tek treba da odluči o Vašem izboru na stalnu sudijsku funkciju;

- o svemu obavestimo uprave društvenih organizacija kojima je po slovu člana 5. stav 1. Ustava zajamčena i priznata uloga u demokratskom oblikovanju političke volje građana, a kako bi se osiguralo da slučajno nekim putevima politika opet ne obezbedi izbor onih koje treba razrešiti;

mi, za sada, samo zahtevamo da svoje postupanje uskladite sa Zakonom o parničnom postupku i sa Zakonom o sudijama i Zakonom o uređenju sudova…

U suprotnom, dalje odugovlačenje postupka, kršenje prava stranaka i drugih učesnika u postupku, njihovo šikaniranje u sudnici, intelektualno falsifikovanje i slično od zakona odmetnuto ponašanje, smatraćemo recidivima nekih prošlih vremena u Privrednom sudu u Beogradu, kada se radilo kako se radilo i kada se prošlo kako se prošlo ...“.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 4350/16 od 29. decembra 2016. godine punomoćnik tužioca, ovde podnosilac ustavne žalbe, kažnjen je novčanom kaznom u iznosu od 35.000 dinara, na osnovu odredbe člana 186. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog sadržine podneska od 23 . decembra 2016. godine.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 625/17 od 5. aprila 2018. godine ukinuto je rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 4350/16 od 29. decembra 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na nastavak postupka.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 4350/16 od 16. aprila 2018 . godine punomoćnik tužioca, ovde podnosilac ustavne žalbe, kažnjen je novčanom kaznom u iznosu od 35.000 dinara, na osnovu odredbe člana 186. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je utvrđeno da je u podnesku od 23 . decembra 2016. godine na najgrublji način vređao sudiju. U prvostepenom rešenju je, pored ostalog, detaljno konstatovana sadržina spornog podneska, kojim se, prema oceni prvostepenog suda, vređa sud i sudija, da su objektivno u pitanju „teške uvrede“ za koje je podnosilac kažnjen novčanom kaznom u iznosu do 35.000,00 dinara, pri čemu sud ovaj iznos smatra minimalnim za ono što je izrečeno u predmetnom podnesku, kao i zbog činjenice da advokat koji je napisao predmetni podnesak nije ni bio prisutan na ročištu od 22. decembra 2016. godine.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 3203/18 od 11. jula 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno je prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogra du P. 4350/16 od 16. aprila 2018. godine. U osporenom rešenju je navedeno da iz odredbe člana 186. Zakona o parničnom postupku proizlazi da je na sudu diskreciono ovlašćenje da u svakom konkretnom slučaju ceni da li neko vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku, te da sud može kazniti svakog ko iznese uvrede, pa i punomoćnika parnične stranke. Dalje je navedeno da su neosnovani navodi u žalbi da sud nije mogao doneti rešenje kao u izreci, jer je podnosilac kao punomoćnik koristio svoje zakonsko pravo shodno slobodnom izražavanju mišljenja u skladu sa Evropskom konvencijom. Istaknuto je i da je neosnovana žal bena argumentacija da navodi u podnesku nisu uvrede, već argumentovane činjenice , s obzirom na to da, prema oceni suda, navodi koji se odnose na lične okolnosti, odnosno biografiju sudija, objektivno predstavljaju uvredljivo izražavanje o tom sudiji. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je istaknuto da nije sporno da svaka stranka ima pravo da za zaštitu svoji h prava ko risti zakonska sredstva, prigovore, predloge za iz uzeće i žalbe na rešenja i presude, ali ne i da omalovažava i vređa sudiju i da na uvredljiv način iznosi činjenice koje se odnose na postupanje. U osporenom drugostepenom rešenju je navedeno i da se sloboda mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava može zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih i čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije, a da sa druge strane sud mora da ostvaruje svoju ulogu sa integritetom, dostojanstvom i časti i u obavezi je da štiti dostojanstvo suda. Stoga je drugostepeni sud našao da je pobijano rešenje doneto na osnovu pravilne primene člana 186. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te da je novčana kazna primereno odmerena. Osporeno drugostepeno rešenje dostavljeno je podnosiocu ustavne žalbe 31. jula 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1 .); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Odredbama člana 186. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11,49/2013-Odluka US,74/13-Odluka US i55/14) propisano je: da će sud u toku postupka da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko, odnosno 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, koje u podnesku vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku (stav 1.); da će se novčanom kaznom iz stava 1. ovog člana kazniti i stranka i drugi učesnici u postupku koji svoja procesna ovlašćenja koriste protivno cilju zbog koga su propisana (stav 2 .). Odredbama člana 190. Zakona o parničnom postupku propisano je: da se u rešenju o kažnjavanju iz čl. 186, 188. i 189. ovog zakona određuje rok za uplatu novčane kazne (stav 1 .); da se na izvršenje novčane kazne iz stava 1. ovog člana shodno primenjuju odredbe zakona koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija (stav 2).

Odredbom čla na 33. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS “, br. 31/11 i 24/12-Odluka US) propisano je da a dvokat ne može biti pozvan na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne pomoći pred sudom ili drugim organom. Odredbama člana 75. Zakona o advokaturi propisano je: da su advokati i advokatski pripravnici odgovorni za stručno i savesno bavljenje advokaturom i čuvanje njenog ugleda (stav 1.); da advokati i advokatski pripravnici disciplinski odgovaraju za lakše i teže povrede dužnosti i ugleda advokature, koje se uređuju Statutom Advokatske komore Srbije (stav 2.). Odredbom člana 76. stav 1. Zakona o advokaturi propisano je da disciplinski postupak pokreću i vode disciplinski organi nadležne advokatske komore, odnosno Advokatske komore Srbije.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede slobode izražavanja iz člana 46. Ustava i člana 10. Evropske konvencije , Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac smatra da osporeno rešenje, kojim mu je pravnosnažno izrečena novčana kazna u iznosu od 35.000 dinara zbog uvrede suda i postupajućeg sudije, predstavlja ograničenje slobode izražavanja koje nije bilo predviđeno zakonom i koje nije bilo neophodno u demokratskom društvu, te da drugostepeni sud u osporenom rešenju nije dao suštinske razloge i obrazloženje zašto ne prihvata žalbene navode.

Imajući u vidu navedene tvrdnje podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li je došlo do ograničenja slobode izražavanja , kao i da li je ta sloboda ograničena suprotno odredbi člana 46. stav 2. Ustava. Ustavni sud je i u ovom predmetu pošao od toga da se članom 46. Ustava ne jemči apsolutna sloboda izražavanja, jer se sloboda izražavanja može ograničiti pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje propisano zakonom; 2) da je svrha i legitimni cilj ograničenja, između ostalog, zaštita prava i ugleda drugih i čuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda ; 3) da je ova sloboda ograničena u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu , odnosno da je ograničenje proporcionalno i da su razlozi koje su naveli sudovi u vezi ograničenja relevantni i dovoljni .

Ustavni sud ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Ustavni sud dalje konstatuje da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije, primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Međutim, ovaj član ne jamči potpuno neograničenu slobodu izražavanja, jer uživanje te slobode nosi sa sobom „dužnosti i odgovornosti“ (videti presudu ESLjP u predmetu Žugić protiv Hrvatske, broj predstavke 3688/08, od 31. maja 2011. godine, stav 41.).

Ustavni sud ukazuje i na to da se prema praksi ESLjP sloboda izražavanja jemči i advokatima, koji svakako imaju pravo da komentarišu sprovođenje pravde, s tim da njihova kritika ne sme da pređe određene granice (videti presudu ESLjP u predmetu Nikula protiv Finske, broj predstavke 31611/96, od 21. marta 2002. godine, stav 46. i odluku u predmetu Wingerter protiv Nemačke, broj predstavke 43718/98, od 21. marta 2002. godine). Pitanje slobode izražavanja advokata vezano je za nezavisnost advokatske profesije, koja je ključna za efikasno funkcionisanje pravičnog upravljanja pravdom. Samo u izuzetnim slučajevima ograničenje slobode izražavanja branioca/punomoćnika – čak i putem blage krivične sankcije – može biti prihvaćeno kao neophodno u demokratskom društvu (videti presude ESLjP u predmetima Morice protiv Francuske, broj predstavke 29369/10, od 23. aprila 2015. godine, stav 135. i Nikula protiv Finske, stav 55.).

Takođe, Ustavni sud ukazuje i na to da treba napraviti razliku u zavisnosti od toga da li se advokat izražava u sudnici ili negde drugde. Što se tiče „ponašanja u sudnici“, budući da sloboda izražavanja advokata može dovesti do pitanja prava njegovog klijenta na pravično suđenje, princip pravičnosti, stoga, ide u korist slobodne, pa čak i grublje razmene pravnih argumenata između stranaka. Advokati imaju dužnost da „revnosno brane interese svojih klijenata“, što znači da ponekad moraju da odluče da li treba da prigovore ili da se žale na postupanje suda (videti presude ESLjP u citiranim predmetima Morice protiv Francuske, st. 136. i 137. i Radobuljac protiv Hrvatske, broj predstavke 51000/11, od 28. juna 2016. godine, stav 61). Međutim, Ustavni sud naglašava da sloboda izražavanja u sudnici nije neograničena, te su određeni interesi, kao što je autoritet sudstva, dovoljno bitni da bi se moglo opravdati ograničenje ove slobode (videti presudu ESLjP u citiranom predmetu Radobuljac protiv Hrvatske, stav 58.).

Sa druge strane, rad sudova, koji su garant pravde i koji imaju fundamentalnu ulogu u pravnoj državi, mora da uživa poverenje javnosti, te ih treba zaštiti ti od neosnovanih napada. Ustavni sud konstatuje da, kao i sve druge javne institucije, ni sudovi nemaju imunitet u pogledu kritika i preispitivanja, a ograničenje prihvatljive kritike je šire u odnosu na sudije koje obavljaju slu žbenu dužnost nego u odnosu na obične građane, pri čemu se mora napraviti jasna razlika između kritike i uvrede. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da, ako je jedina namera bilo kog oblika izražavanja advokata, uvreda suda ili članova tog suda, izricanje odgovarajuće/adekvatne kazn e, u principu, ne bi predstavljalo povredu člana 10. stav 2. Evropske konvencije i člana 46. Ustava (videti presude ESLjP u predmetima Skalka protiv Poljske, broj predstavke 43425/98, od 27. maja 2003. godine, stav 34. i Radobuljac protiv Hrvatske, broj predstavke 51000/11, od 28. juna 2016. godine, stav 59.).

Ustavni sud dalje konstatuje da je ESLjP u svojoj praksi isticao da je sporno ograničenje slobode izražavanja advokata potrebno sagledati u svetlu predmeta u celini, uključujući sadržaj navoda koji se advokatu stavljaju na teret i kontekst u kome su isti istaknuti. Konkretno, potrebno je utvrditi da li je mešanje u pitanju bilo „proporcionalno legitimnim ciljevima kojima se težilo” i da li su razlozi koje su nacionalni organi naveli da bi ga opravdali „relevantni i dovoljni”. Čineći to, Ustavni sud mora da se uveri da su postupajući sudovi primenili standarde koji su u skladu sa principima sadržanim u članu 46. Ustav a i članu 10. Evropske konvencije i, štaviše, da su ocenu zasnovali na prihvatljivoj proceni relevantnih činjenica (videti navedene presude ESLjP u predmetima Nikula protiv Finske, stav 44, Skalka protiv Poljske, stav 38. i Radobuljac protiv Hrvatske, stav 57.).

Primenjujući sve napred navedeno na konkretan slučaj, a polazeći pre svega od odredbi člana 46. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 3203/18 od 11. jula 2018. godine nesporno došlo do ograničenja slobode izražavanja podnosioca, imajući u vidu da je podnosiocu od strane parničnog suda izrečena novčana kazna zbog navoda iz podneska od 23. decembra 2016. godine. Odgovor na pitanje da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu slobode izražavanja zavisi od ispunjenosti gore navedenih uslova – postojanja zakonitosti, legitimnog cilja i neophodnosti ograničenja u demokratskom društvu.

Nasuprot stavu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov postojanja zakonitosti (uslov propisan zakonom) , jer je osporeno rešenje doneto na osnovu odred aba člana 186. Zakona o parničnom postupku, koje su, po oceni Ustavnog suda, dovoljno jasne, određene i predvidljive. Naime, navedenim zakonskim odredbama je nedvosmisleno propisano ovlašćenje suda da novčano kazni fizičko ili pravno lice koje u podnesku vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku, kao i stranku ili drugog učesnika u postupku koji svoja procesna ovlašćenja koristi protivno cilju zbog koga su propisana, pri čemu je nesporno da je advokat fizičko lice i učesnik u postupku, što znači da spada u krug lica kojima može biti izrečena novčana kazna u skladu sa citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku .

Prema oceni Ustavnog suda, na navedeni zaključak o ispunjenosti uslova zakonitosti ne utiče ni odredba člana 33. Zakona o advokaturi, kojom je propisano da advokat ne može biti pozvan na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne pomoći pred sudom ili drugim organom. Ovo iz razloga što u konkretnom slučaju protiv podn osioca nije pokrenut prekršajni, niti krivični postupak zbog pravnog mišljenja iznetog u toku postupka, već mu je izrečena novčana kazna u parničnom postupku sa ciljem obezbeđivanja procesne discipline učesnika u postupku , a povodom uvreda koje su iznete na račun postupajućeg sudije. Ustavni sud je stoga ocenio da predmetno rešenje nije doneto protivno navedenoj odredbi Zakona o advok aturi.

U pogledu navoda podnosioca da je redovan pravni put za disciplinovanje advokata za izgovorenu ili napisanu reč pred sudom disciplinski postupak, Ustavni sud konstatuje da je odredbama čl. 75. i 76. Zakona o advokaturi propisano da advokati disciplinski odgovaraju za lakše i teže povrede dužnosti i ugleda advokature, koje se uređuju Statutom Advokatske komore Srbije, te da disciplinski postupak pokreću i vode disciplinski organi nadležne advokatske komore, odnosno Advokatske komore Srbije. Ustavni sud, međutim, naglašava da je navedenim odredbama ustanovljena odgovornost advokata za povrede dužnosti i ugleda advokature, te da iste ne utiču na pravo i dužnost parničnog suda da upravlja procesnom disciplinom i da, na osnovu diskrecionog ovlašćenja, izriče novčane kazne učesnicima u postupku, a sve u skladu sa odredbama člana 186. Zakona o parničnom postupku.

Imajući navedeno u vidu, a posebno zaključak da je osporeno rešenje doneto na osnovu odredaba člana 186. Zakona o parničnom postupku, koje su, prema oceni Ustavnog suda, dovoljno jasne, određene i predvidljive, Ustavni sud je ocenio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju bilo u skladu sa zakonom.

Ispitujući uslov postojanja legitimnog cilja za ograničenje slobode izražavanja podnosioca, Ustavni sud ukazuje na to da iz sadržine osporenog rešenja nedvosmisleno proizlazi da je do ograničenja došlo radi zaštite ugleda postupajućeg sudije i radi očuvanja autoriteta suda, a što je u skladu sa odredbom člana 46. stav 2. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da utvrdi da li je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo, odnosno da li je bilo neophodno u demokratskom društvu, te da li su razlozi koji su navedeni u osporenom rešenju, u cilju opravdanja predmetnog ograničenja, bili relevantni i dovoljni , pri čemu je ovaj uslov neophodno sagledati u svetlu predmeta u celini, uključujući sadržaj navoda koji se advokatu stavljaju na teret i kontekst u kome su isti istaknuti.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u prvostepenom rešenju koje je potvrđeno ovde osporenim rešenjem, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe, advokat, u podnesku od 23. decembra 2016. godine, u svojstvu punomoćnika tužioca, grubo vređao postupajućeg sudiju, tako što je, između ostalog, naveo „da je sudija bezobziran i da mu je funkcija olako poverena “, te da „sumnja da je ovde posredi nešto još gore, a ne samo nerad i odugovlačenje postupka“. U prvostepenom rešenju je konstatovano i da je podnosilac u svom podnesku naveo „da je sudija izvršio više težih disciplinskih prestupa koji predstavljaju razlog za razrešenje, ali da on za sada neće podnositi inicijativu za razrešenje sudije, niti pritužbu Visokom savetu sudstva koji tek treba da odluči o izboru sudije na stalnu sudijsku funkciju, niti će koristeći lični i poslovni autoritet obavestiti društvene organizacije da osigura da politika ne obezbedi izbor onih koje treba razrešiti“. Ustavni sud dalje konstatuje da je u osporenom drugostepenom rešenju ocenjeno da je neosnovana žalbena argumentacija podnosioca da navodi u njegovom podnesku nisu uvrede, već argumentovane činjenice, jer, prema oceni drugostepenog suda, navodi koji se odnose na lične okolnosti, odnosno biografiju sudija, objektivno predstavljaju uvredljivo izražavanje o tom sudiji, iz kog razloga je drugostepeni sud zaključio da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu pravilne primene člana 186. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kao i da je novčana kazna primereno odmerena.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da su razlozi koji su navedeni u prvostepenom rešenju o novčanom kažnjavanju podnosioca i osporenom drugostepenom rešenju relevantni i dovoljni da opravdaju ograničenje prava podnosioca na slobodu izražavanja , s obzirom na to da su detaljno opisani navodi podnosioca koji su ocenjeni za uvredljive, pri čemu je od posebnog značaja ocena drugostepenog suda da se navodi podnosioca odnose na lične okolnosti, odnosno biografiju sudije, te da takvo postupanje objektivno predstavlja uvredljivo izražavanje o tom sudiji. Prema oceni Ustavnog suda, odluke sudova o ograničenj u slobode izražavanja podnosioca i visina novčane kazne zasnovani su na relevantnim i dovoljnim razlozima koji su sagledani i u svetlu predmeta u celini, uključujući sadržaj navoda koji se podnosiocu/advokatu stavljaju na teret, kao i kontekst u kome je taj sadržaj dat.

Ovakva ocena Ustavnog suda je zasnovana i na praksi ESLjP koji, pored ostalog, smatra da je potrebno razlikovati kritiku izrečenu na račun nosioca pravosudnih funkcija koja je striktno ograničena na postupanje u konkretnom predmetu, od situacij e kada se kritika odnos i na opšte profesionalne i druge kvalitete nosioca pravosudnih funkcija (videti citiranu presudu u predmetu Nikula protiv Finske, stav 51.).

Ustavni sud naglašava da je osporeno drugostepeno rešenje upravo zasnovano na oceni da se navodi podnosioca iz spornog podneska odnose na lične okolnosti, odnosno biografiju sudije, te da takvo postupanje objektivno predstavlja uvredljivo izražavanje o tom sudiji . Ustavni sud, u navedenom smislu, posebno ukazuje na navode podnosioca „da je sudija bezobziran“ i „da mu je funkcija olako poverena“, a koji, prema oceni ovog s uda, predstavljaju komentare opšte i lične prirode koji nisu ograničeni na postupanje sudije u konkretnom parničnom postupku.

Ustavni sud, zatim, ukazuje da je imao u vidu celokupan kontekst navoda podnosioca istaknutih u podnesku od 23. decembra 2016. godine, odnosno činjenicu da je razlog upućivanja podneska bio njegovo nezadovoljstvo načinom na koji je sudija rukovodio konkretnim postupkom (zakazivanje i odlaganje zakazanih ročišta), te da je u istom, pored spornih navoda koji su ocenjeni za uvredljive, izneo i konkretne kri tike na rad postupajućeg sudije u konkretnom predmetu. Međutim, Ustavni sud je stanovišta da navedeno ne može opravdati izricanje više spornih izjava koj e su od strane postupajućeg suda ocenjene za uvredljive, od kojih su neke opšte i lične prirode i ne odnose se na rukovođenje konkretnim parničnim postupkom. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju mogao da iznese kritiku i ukaže na eventualne propuste u radu postupajućeg sudije bez upotrebe uvredljivih komentara, kao što su navodi „da je sudija bezobziran“ i „da mu je funkcija olako poverena“ (videti presudu u predmetu Kincses protiv Mađarske (broj predstavke 66232/10, presuda od 27. januara 2015. godine, stav 40 .).

Nadalje, Ustavni sud još jednom ukazuje na to da sudove treba zaštiti ti od neosnovanih napada, te da ako je jedina namera bilo kog oblika izražavanja uvreda suda ili članova tog suda, odgovarajuća kazna, u principu, ne predstavlja povredu slobode izražavanja iz člana 46. Ustava i člana 10. stav 2. Evropske konvencije (videti citiranu presudu ESLjP u predmetu Skalka protiv Poljske, stav 34.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su u osporenom rešenju detaljno citirani navodi podnosioca koji su ocenjeni za uvredljive, pri čemu Ustavni sud posebno ukazuje na navode podnosioca „da je sudija bezobziran“ i „da mu je funkcija olako poverena“, iz kojih jasno proizlazi da je glavna namera istih bila omalovažavanje postupajućeg sudije , pri čemu je podnosilac u konkretnom slučaju mogao da iznese kritiku i ukaže na eventualne propuste u radu postupajućeg sudije u vezi konkretnog predmeta bez upotrebe uvredljivih komentara.

Ustavni sud dalje naglašava i da je ESLjP ukazao na to da je dužnost sudova i predsedavajućeg sudije da rukovode postupkom na takav način da obezbede pravilno ponašanje stranaka i pre svega pravičnost suđenja – umesto da u posebnom postupku isp ituju prikladnost izjava stranke u sudnici. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju protiv podnosioca ustavne žalbe, povodom spornih komentara, nije vođen poseban krivični ili prekršajni postupak, već da je podnosiocu novčana kazna izrečena u samom parničnom postupku, a u okviru ovlašćenja i obaveze postupajućeg sudije da rukovodi postupkom i obezbedi procesnu disciplinu, čime je ispunjen navedeni standard iz presude Nikula protiv Finske.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da je prilikom ocene proporcionalnosti, potrebno uzeti u obzir i prirodu i ozbiljnost izrečene kazne (videti citirane presude ESLjP u predmetima Skalka protiv Poljske, stav 38. i Radobuljac protiv Hrvatske, stav 57.). Ustavni sud je u navedenom smislu, polazeći od prakse ESLjP, ocenio da je novčana kazna od 35.000 dinara, koja je izrečena podnosiocu ustavne žalbe zbog izrečenih uvreda na račun sudije prvostepenog suda , proporcionalna, odnosno da je ista bila neophodna radi zaštite legitimnog interesa u konkretnom slučaju. Štaviše, Ustavni sud ukazuje da je članom 186. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na osnovu koga je podnosiocu izrečena kazna, zaprećena novčana kazna u rasponu od 10.000 do 150.000 dinara, što znači da je podnosiocu izrečena novčana kazna u iznosu koji je znatno bliži zakonskom minimumu. U pogledu navoda podnosioca da izrečena kazna ima penalni karakter, jer se ista može zameniti kaznom zatvora u trajanju od 35 dana, Ustavni sud ističe da predmetna činjenica ne utiče bitno na navedeni zaključak o proporcionalnosti izrečene mere, imajući u vidu da navedena okolnost da li će izrečena novčana kazna biti zamenjena kaznom zatvora zavisi isključivo od ponašanja podnosioca , odnosno od činjenice da li će podnosilac kaznu platiti u određenom roku.

Prilikom ocene da je sporna mera (novčana kazna u iznosu od 35.000 dinara) bila neophodna radi zaštite legitimnog interesa (zaštita ugleda postupajućeg sudije i očuvanje autoriteta suda) , Ustavni sud je, u skladu sa citiranom praksom ESLjP, imao u vidu i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu punomoćnika tužioca, predmetne komentare izneo u okviru samog parničnog postupka, odnosno da isti nisu objavljeni u javnost i. Međutim, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, a posebno ozbiljnost spornih komentara koji su od strane postupajućeg suda ocenjeni za uvredljive, kao i činjenicu da je podnosiocu izrečena blaga novčana kazna, i to od strane postupajućeg parničnog suda, a u cilju obezbeđivanja p rocesne discipline stranaka, pri čemu protiv podnosioca nije vođen poseban prekršajni ili krivični postupak, Ustavni sud je ocenio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo neophodno radi zaštite označenog legitimnog interesa.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 3203/18 od 11. jula 2018. godine povređena sloboda izražavanja iz člana 46. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako je prethodno ispitao osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe sa aspekta slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da nije neophodno posebno razmatrati većinu tvrdnji podnosioca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, koja se suštinski zasniva na identičnoj argumentaciji.

U vezi tvrdnje podnosioca da je nepravično to što je sudija prvostepenog suda sudio u sopstvenoj stvari prilikom donošenja prvostepenog rešenja o novčanom kažnjavanju, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac imao pravo da izjavi žalbu protiv predmetnog rešenja, a što je i učinio, te da je ovde osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda, koji je postupao u tročlanom sudijskom veću, odlučeno o osnovanosti žalbenih navoda podnosioca.

U pogledu pozivanja podnosioca na praksu ESLjP u predmetima Lepojić protiv Srbije (broj predstavke 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine) i Filipović protiv Srbije (predstavka broj 27935/05, presuda od 20. novembra 2007. godine), Ustavni sud konstatuje da se citirane presude tiču drugačije činjenične i pravne situacije, te da se stoga ne mogu primeniti na konkretan predmet pred Ustavnim sudom.

Imajući u vidu napred izloženo, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi advokata kažnjenog zbog uvrede suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti