Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog suda Srbije i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Vrhovni sud povredio pravo podnosioca na pravično suđenje jer u osporenoj presudi nije razmotrio i obrazložio ključne navode iz tužbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-995/2008
03.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Petrovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Petrovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1370/06 od 3. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku po tužbi podnosioca.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Petrović iz Prokuplja je 14. avgusta 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1370/06 od 3. aprila 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih čl. 18, 21, 22, 32. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije "odbio da uvaži iscrpne i validne dokaze iz tužbe podnosioca koji nedvosmisleno govore o oduzimanju prava na dodeljeni stan na osnovu pravnosnažnog rešenja"; da je rešenje koje se pobija tužbom zasnovano na "aktu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske broj 4635/03/PP od 24. septembra 2003. godine, a koji je prethodno konačnim rešenjem drugostepenog organa Vojne pošte 1313 Beograd Up-2 broj 93/2004 od 19. marta 2004. godine odbačen kao dokaz, iz čega proizlazi da je novo drugostepeno rešenje u koliziji sa prethodnim rešenjem, kojim su osnaženi zaključci na osnovu kojih je podnosilac stekao pravo na dodelu četvorosobnog stana u garnizonu Niš", a što Vrhovni sud nije cenio u osporenoj presudi; da sud nije cenio navod da je "službena zabeleška od 10. jula 2000. godine korišćena u donošenju rešenja koja su podnosiocu poništavala rešenja za stan, ali da je ista odbačena od strane drugostepenog organa, kao i krivična prijava", kao ni navod da je odluka o preimenovanju predmetnog stana u službeni stan nezakonita; da je Vrhovni sud Srbije potvrdio rešenje drugostepenog organa koje "niko nije ni tražio", a kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje koje podnosilac "nikada nije ni video, niti je protiv istog izjavljivao žalbu", jer podnosilac ustavne žalbe nije podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je drugom licu dodeljen stan, već protiv pregleda broj 15-3/2; da je Vrhovni sud Srbije "ignorisao dokaze koje je podnosilac izneo u tužbi, kao i da je ignorisao i Zakon o opštem upravnom postupku i Zakon o upravnim sporovima". Predložio je da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena njegova Ustavom zajemčena prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, pored ostalog, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. S obzirom da je kao razlog za povredu naznačenih Ustavom zajemčenih prava navedeno to da Vrhovni sud Srbije prilikom donošenja osporene presude nije cenio sve navode tužbe i priložene dokaze, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 18, 21, 22. i 58. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 1370/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zaključkom Komande garnizona Niš broj 4-1340/3 od 5. juna 1995. godine i zaključkom Vojne pošte 1410 Niš broj 4-1340/5 od 20. novembra 1998. godine, utvrđeno je da podnosilac ispunjava uslove za davanje četvorosobnog stana u zakup u garnizonu Niš.

Rešenjem Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 31422-39/2001 od 22. januara 2004. godine poništeni su navedeni zaključci.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Vojna pošta 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, Pravni odsek donela je rešenje UP-2 broj 93/2004 od 19. marta 2004. godine kojim je žalba usvojena i ukinuto rešenje Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 31422-39/2001 od 22. januara 2004. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 31422-39/2001 od 22. januara 2004. godine prvostepeni organ, rešavajući u ponovnom postupku primenom odredbe člana 239. stav 1. tač. 1. i 4. Zakona o opštem upravnom postupku, poništio zaključak Komande garnizona Niš broj 4-1340/3 od 5. juna 1995. godine i zaključak Vojne pošte 1410 Niš broj 4-1340/5 od 20. novembra 1998. godine, kojima je podnosiocu utvrđeno pravo na dodelu četvorosobnog stana u garnizonu Niš, saglasno odredbama tada važećih podzakonskih akata – pravilnika; da se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva, u skladu sa odredbom člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, može ponoviti ako se sazna za nove činjenice ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi mogli dovesti do drugačijeg rešenja konkretne upravne stvari; da se po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje upravnog postupka ne može tražiti, niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti; da je obustavljen krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca, te da nije bilo osnova za primenu člana 239. stav 1. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku; da s obzirom da je "spornu" činjenicu da li su ćerke podnosioca bile članovi porodičnog domaćinstva nosioca prava trebalo ceniti u momentu utvrđivanja prava na dodelu stana, a što je propustio da utvrdi prvostepeni organ, da se Nota broj 4635/03/PP od 24. septembra 2003. godine Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske ne može smatrati kao dokaz koji se nije mogao upotrebiti u ranijem postupku, a koji je prvostepeni organ trebalo da pribavi po službenoj dužnosti u smislu navedenog u obrazloženju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 645/97 od 25. februara 1998. godine; da, s obzirom na prethodno navedeno, nije bilo zakonskog osnova za donošenje rešenja Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 31422-39/2001 od 22. januara 2004. godine i da su opravdani navodi iz žalbe, te da treba ukinuti navedeno rešenje, čime su osnaženi poništeni zaključci na osnovu kojih je podnosilac stekao pravo na dodelu četvorosobnog stana.

Stambena komisija Vojne pošte 1410 Niš je, na osnovu pregleda int. broj 15-3/2 od 26. januara 2001. godine, a koji je sačinjen na osnovu odluke komandanta pov. broj 760-4 od 22. januara 2001. godine i liste prioriteta sa stanjem na dan 19. januara 2001. godine, donela rešenje broj 11-147/3 od 26. januara 2001. godine kojim je O. V, civilnom licu iz Vojne pošte 7357 Leskovac, dodeljen službeni stan u zakup.

Podnosilac ustavne žalbe je 7. februara 2001. godine protiv "rešenja o davanju stana po pregledu od 26. januara 2001. godine" izjavio žalbu Višoj stambenoj komisiji.

Zaključkom Više stambene komisije Vojne pošte 3755 Niš Up-2 broj 8-2/01 od 21. februara 2001. godine žalba je odbačena kao podneta od neovlašćenog lica.

Vrhovni vojni sud je, postupajući po tužbi podnosioca, na sednici održanoj 27. septembra 2001. godine, doneo presudu Up. 668/01, kojom je uvažio tužbu i poništio navedeni zaključak. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da tuženi organ nije pouzdano utvrdio da li su ispunjeni uslovi iz člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku da se žalba podnosioca odbaci kao izjavljena od neovlašćenog lica; da je potrebno da tuženi organ utvrdi da li se radi o istom stanu koji je podnosiocu svojevremeno bio dodeljen u zakup, a zatim, ako se utvrdi da se radi o istom stanu, da utvrdi kojom odlukom nadležnog starešine je taj stan preimenovan iz stana u otkup u službeni stan, te da utvrdi da li je okončan postupak kojim je predmetni stan, ako se radi o istom stanu, svojevremeno bio dodeljen podnosiocu.

Postupajući po naloženom u presudi Vrhovnog vojnog suda Up. 668/01 od 27. septembra 2001. godine, Viša stambena komisija Vojne pošte 1313 Beograd je donela rešenje Up-2 broj 474-4/2001 od 25. maja 2004. godine, kojim je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je 20. jula 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu, u kojoj je, između ostalog, navedeno: da podnosilac nije izjavio žalbu protiv rešenja Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš broj 11-147/3 od 26. januara 2001. godine, već protiv pregleda broj 15-3/2 od 26. januara 2001. godine; da je "nešto novo u celom postupku Nota Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske broj 4635/03/PP od 24. septembra 2003. godine, a koja je prethodno konačnim rešenjem drugostepenog organa Vojne pošte 1313 Beograd Up-2 broj 93/2004 od 19. marta 2004. godine odbačena kao dokaz, iz čega proizlazi da je novo drugostepeno rešenje protiv koga je podneta tužba u koliziji sa prethodnim rešenjem, kojim su osnaženi zaključci na osnovu kojih je podnosilac stekao pravo na dodelu četvorosobnog stana u garnizonu Niš"; da je "službena zabeleška od 10. jula 2000. godine korišćena u donošenju rešenja koja su podnosiocu poništavala rešenja za stan, ali da je ista odbačena od strane drugostepenog organa, kao i krivična prijava"; da je odluka o preimenovanju predmetnog stana u službeni nezakonita, jer "četvorosobni stan ni po jednom pravilniku nije bio u podeli službenih stanova, niti su civilna lica mogla dobiti više od trosobnog službenog stana, bez obzira na broj članova porodice". Vrhovni vojni sud je rešenjem Up. broj 1430/04 od 22. jula 2004. godine, u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o upravnim sporovima, dostavio tužbu na odgovor drugostepenom organu. Viša stambena komisija Vojne pošte 1313 Beograd je 5. avgusta 2004. godine dostavila odgovor na tužbu i spise upravnog predmeta.

Vrhovni sud Srbije je dopisom od 31. januara 2007. godine obavestio tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine, te je, između ostalog, preuzeo i predmet Up broj 1430/2004 po tužbi podnosioca. Istim dopisom je naloženo podnosiocu da se u roku od deset dana izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 16. februara 2007. godine obavestio Vrhovni sud Srbije da u svemu ostaje kod podnete tužbe.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 3. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu U-V 1370/06 kojom je tužba, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba neosnovana; da je pravilno, po oceni tog suda, postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge; da je upravni organ, postupio po presudi Vrhovnog vojnog suda Up. broj 668/2001 od 27. septembra 2001. godine, i na osnovu akta dobijenog od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske i izjave koju je dala majka tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da tužiočeve ćerke nisu bile članovi porodičnog domaćinstva tužioca u momentu ostvarivanja prava na rešavanje stambenog pitanja; da je, saglasno odluci nadležnog starešine pov. broj 15/2-1 od 17. januara 2001. godine, predmetni stan preimenovan u službeni i dodeljen O. V, koja je zaključkom iste Vojne pošte imala utvrđeno pravo u prvoj grupi za dodelu u zakup službenog četvorosobnog stana, sa devet članova porodičnog domaćinstva, te je, po oceni toga suda, osnovano tuženi organ odbio žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv akta prvostepenog organa; da su neosnovani navodi da tuženi organ nije postupio po presudi Vrhovnog vojnog suda od 27. septembra 2001. godine.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akt krši ustavna prava podnosioca. Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li su pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku i dr.) ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku utvrdio činjenično stanje koje je, po oceni tog suda, od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Vrhovni sud Srbije se u osporenoj presudi U-V 1370/06 od 3. aprila 2008. godine nije osvrnuo na većinu razloga navedenih u tužbi. Prvo, Vrhovni sud nije cenio navod iz tužbe da je određeni akt Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, koji se odnosi na činjenicu da su ćerke podnosioca prijavljene u Zagrebu, prvobitno bio odbačen kao dokaz i da je doneto konačno rešenje drugostepenog organa Vojne pošte 1313 Beograd Up-2 broj 93/2004 od 19. marta 2004. godine, kojim su osnaženi zaključci na osnovu kojih je podnosilac stekao pravo na dodelu četvorosobnog stana u garnizonu Niš, da bi isti organ doneo rešenje koje je u koliziji sa prethodnim i koje je upravo bilo zasnovano na tom dokazu, te nije odgovorio ni na navod iz tužbe da li je činjenica da su ćerke podnosioca prijavljene u Zagrebu, iako ne borave tamo, uzrok za osporavanje prethodno dodeljenog stana. Drugo, sud se u osporenoj presudi nije osvrnuo na navode iz tužbe da je obustavljen krivični postupak protiv podnosioca zbog krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja. Naime, po zahtevu Opštinskog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 1489/2000, istražni sudija Opštinskog suda u Nišu doneo je rešenje Ki. 1195/2000 od 5. marta 2001. godine o sprovođenju istrage protiv podnosioca zbog osnovane sumnje da je 31. oktobra 1998. godine doveo u zabludu nadležni organ da overi uverenje kao dokaz koji služi u pravnom saobraćaju, tako što je tvrdio da izdržava porodicu sa kojom živi, i to između ostalih i ćerke Gordanu i Ivu, iako je znao da su ovi podaci netačni i da imenovane nikada nisu živele na teritoriji SRJ, koju izjavu je dao pred nadležnim organom, što je poslužilo kao osnov za rešavanje stambenog pitanja, čime bi izvršio krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 235. st. 1. i 2. Krivičnog zakona Republike Srbije. Rešenjem Opštinskog suda u Nišu K. 259/2003 od 3. septembra 2003. godine obustavljen je krivični postupak protiv podnosioca, usled odustanka Opštinskog javnog tužioca u Nišu od krivičnog gonjenja, jer je našao da u radnjama podnosioca nema krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Treće, Vrhovni sud Srbije nije cenio ni navod da je stan u postupku koji je započet još 1993. godine, odlukom nadležnog organa iz 2001. godine preimenovan iz stana u zakup u službeni stan, te navod da drugostepeni organ nije postupio po nalogu iz presude Vrhovnog vojnog suda Up. broj 668/2001 od 27. septembra 2001. godine, da utvrdi da li se radi o stanu koji je podnosiocu dodeljen prethodno u zakup i da li je taj postupak pravnosnažno okončan.

Imajući u vidu da Vrhovni sud Srbije nije cenio navode podnosioca iz podnete tužbe protiv konačnog upravnog akta u odnosu na odlučne činjenice koje su od značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke u ovom upravno – sudskom postupku, to Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu, obrazloženu odluku.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti