Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu maloletnog M. B. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer krivični postupak još uvek traje. Podnosilac je upućen da zaštitu ovog prava prvo traži pred nadležnim redovnim sudom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9953/2018
16.07.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog M. B. M. iz V. kod Boljevca, čiji je zakonski zastupnik B. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba maloletnog M. B. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi u predmetu K. 238/18 Osnovnog suda u Zaječaru.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni M. B. M. iz V. kod Boljevca, čiji je zakonski zastupnik B. B, podneo je Ustavnom sudu, 30. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika S. J, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu „protiv radnje Osnovnog suda u Zaječaru u postupku po krivičnoj prijavi od 19. jula 2017. godine“, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, koje je „zajemčeno čl. 32. st. 1. i 2.“ Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz Deklaracije za zaštitu dečijih prava EU.

Ustavna žalba je uređena podneskom od 21. maja 2020. godine, u kome je navedeno da se osporava postupak pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu K. 238/18, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U podnesku se očiglednom tehničkom omaškom ističe povreda prava iz člana 32. stav 2. Ustava umesto člana 32. stav 1. Ustava koji jemči istaknuto pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom se osporava postupanje Osnovnog suda u Zaječaru u postupku po krivičnoj prijavi podnetoj 19. jula 2017. godine, odnosno postupanje u predmetu K. 238/18. Podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ima svojstvo oštećenog.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno, izuzetno i supsidijarno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, i odredaba Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, proizlazi da postoji više pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, među kojima su u konkretnom slučaju od značaja sledeće: da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojim je odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca; da je preduslov podnošenja ustavne žalbe prethodna iskorišćenost propisanih pravnih sredstava, odnosno da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv akata donetih i radnji preduzetih u postupku koji je okončan, nakon iscrpljivanja svih propisanih pravnih sredstava pred nadležnim organima; da je Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. Ustavni sud je u, sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, kao i uvidom u veb-stranicu www.portal.sud.rs, utvrdio:

- da je maloletni M. B. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, čiji je zakonski zastupnik B. B, podneo 19. jula 2017. godine Osnovnom javnom tužilaštvu u Zaječaru krivičnu prijavu protiv S.M, zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika;

- da se postupak vodi u predmetu Kt. 552/17 Osnovnog javnog tužilaštva u Zaječaru;

- da je 19. decembra 2017. godine Osnovnom javnom tužilaštvu u Zaječaru dostavljen podnesak podnosioca ustavne žalbe, kojim je zahtevano da se što hitnije zakaže pretres;

- da se postupak vodio u predmetu K. 238/18 Osnovnog suda u Zaječaru;

- da je presudom Osnovnog suda u Zaječaru K. 238/18 od 4. marta 2020. godine okrivljeni oglašen krivim, te da je izjavljena žalba protiv napred navedene presude;

- da je postupak po žalbi još uvek u toku.

4. Kako iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije nesumnjivo proizlazi da je krivični postupak koji se vodi protiv S.M. još uvek u toku, Ustavni sud ukazuje na to da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13, od 21. maja 2014. godine), u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a da je od 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. Ustavni sud ukazuje da u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbacio.

Podnosilac smatra da su mu u konkretnom slučaju povređena i prava iz Deklaracije za zaštitu dečijih prava EU. Ustavni sud se nije bavio ocenom ovih navoda ustavne žalbe imajući u vidu da podnosilac uopšte nije označio koja konkretna prava su mu povređena, a Deklaracija na koju se poziva ne postoji. Samim tim, Ustavni sud se nije mogao upustiti u ocenu da li postoji povreda prava iz Deklaracije ili ne.

5. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

6 . S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Rešenje Ustavnog suda u predmetu Už-9953/2018 od 16. jula 2020. godine

Na sednici Ustavnog suda većina sudija saglasila se sa odbacivanjem navedene ustavne žalbe, osloncem na procesne razloge – 1) u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku stavom da je krivični postupak, na čije trajanje se podnositeljka ustavne žalbe žali, još uvek u toku, te da Ustavni sud ne može razmatrati dužinu trajanja postupka do njegovog okončanja; 2) u odnosu na prava deteta stavom da se podnositeljka pozvala na nepostojeći izvor prava i da nije označila povredu konkretnog prava; 3) u odnosu na povredu prava na pravično suđenje, istaknuto takođe u ustavnoj žalbi, Ustavni sud nije dao odgovor.

I Nadležnost

U odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku moram se saglasiti sa procesnim pristupom. U odnosu na pristup u pogledu povrede prava deteta na izdržavanje, pak, ne mogu izraziti saglasnost. Pored činjenice da se podnositeljka pozvala na nepostojeći pravni akt, stoji činjenica da je podnositeljka tražila zaštitu prava deteta na izdržavanje. I pored toga što povreda člana 65. Ustava nije jednoznačno istaknuta, navodi ustavne žalbe sasvim su dovoljni da Ustavni sud u ovom ustavnosudskom postupku ustanovi svoju nadležnost u odnosu na obavezu roditelja da izdržava svoje dete zajemčenu članom 65. Ustava.

Stav o mogućnosti uspostavljanja nadležnosti u odnosu na član 65. Ustava zasnivam na praksi Ustavnog suda:

1) Prepreka neiscrpljenosti pravnog puta nije apsolutna. U odnosu na član 65. Ustava Ustavni sud je u predmetu Už-14395/2018 (odluka usvojena 26. decembra 2019. godine), usvojio ustavnu žalbu i pored toga što je izvršni postupak bio u toku. Ratio zasnivanja nadležnosti pronađen je u činjenici sedmogodišnjeg trajanja izvršnog postupka sa očiglednom nemogućnošću njegovog okončanja, odnosno sa očiglednom kontinuiranom povredom člana 65. Ustava. U ovom konkretnom predmetu povreda obaveze na izdržavanje deteta traje u kontinuitetu oko 10 godina, takođe sa očiglednom nemogućnošću da se ponavljanjem istovrsnih presuda i potom njihovim neizvršavanjem zaštiti član 65. Ustava.

2) Prepreka nepreciznog označavanja povređenog prava takođe nije apsolutna. Ustavni sud je

u većem broju ustavnosudskih predmeta ekstenzivno razumevao navode ustavne žalbe, stavom da iz navoda ustavne žalbe zaključuje povredu kog prava podnosilac ističe, nezavisno od konkretnog i decidnog navođenja tog prava. Tako na primer, u odlukama u predmetima Už-6065/2011 od 20. decembra 2012. godine, Už-3096/2011 od 18. oktobra 2012. godine i Už-3188/2011 od 4. aprila 2013. godine Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje odnosno člana 32. Ustava, iako su podnosioci istakli povredu načela i prava iz čl. 18, 21. i 70. Ustava Republike Srbije. U Odluci Už-6037/2015 od 26. oktobra 2017. godine Ustavni sud je ustanovio povredu člana 32. stav 1. Ustava i pored toga što su podnosioci ustavne žalbe istakli povredu čl. 21. i 58. Ustava, kao i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. U Rešenju Už-6720/2019 od 26. decembra 2019. godine, i pored toga što je podnositeljka jasno istakla i obrazložila povredu samo člana 65. Ustava, Ustavni sud je „zaključio da podnositeljka ističe i povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava“, te je u odnosu na to pravo obrazlagao svoj stav. Isti pristup, stava sam, morao je biti primenjen i u ovom predmetu.

Ozbiljnost i dugotrajnost povreda Ustavom zajemčenog prava u ovom ustavnosudskom predmetu, napor koji je podnositeljka ustavne žalbe uložila kako bi ostvarila pravo na izdržavanje za svoje maloletno dete, pokretanje svih raspoloživih sudskih postupaka za ostvarenje ovog prava i konačno nesprovođenje pravde, po mom dubokom uverenju, nisu smeli ostati na procesnom odbacivanju ustavne žalbe.

II Meritum

Sporno pravno pitanja koje je suštinsko obeležje ovog ustavnosudskog predmeta, a koje do sada nije razrađeno u praksi Ustavnog suda, je:

Da li do povrede člana 65. Ustava Republike Srbije može doći u kontekstu krivičnog postupka?

Moj odgovor na ovo pitanje je izričito – da. Obrazlaganje ovakvog stava može se prevashodno potkrepiti uopštenim i pravno-teorijskim podsećanjem da je u jasno hijerarhizovanom pravnom sistemu, kakav je naš - kontinentalno-pravni sistem, Ustav najviši pravni akt, da svi ostali akti moraju biti u skladu sa njim, te da se svim pravnim aktima niže pravne snage ustavne norme razrađuju i operacionalizuju. Ustavne norme koje pripadaju korpusu ljudskih prava, ovaploćuju se kroz celokupan splet zakona i podzakonskih akata i štite se u svim vrstama postupaka pred redovnim sudovima i u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Spuštanjem fokusa na član 65. Ustava, na odredbu posvećenu pravima i dužnostima roditelja, uočava se ustavnopravni okvir za prava i obaveze roditelja u odnosu na decu - da svoju decu izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju, te da su roditelji u pravima i obavezama u odnosu na svoju decu ravnopravni. Ova ustavna odredba predstavlja samo jedan deo šireg korpusa prava koje se genusnim terminom označavaju kao prava deteta. Drugi deo tog korpusa čine konkretna, lična prava deteta, u našem Ustavu zajemčena u članu 64. Treći deo ovog korpusa redigovan je u članu 66. Ustava. Dakle, prava deteta zajemčena Ustavom štite se 1) kroz konkretna i lična prava koja se garantuju detetu i 2) kroz prava i obaveze koje roditelj ima u odnosu na svoje dete. Sva tri dela korpusa prava deteta potom se razrađuju, konkretizuju i operacionalizuju zakonima u svim pravnim oblastima – građanskoj, krivičnoj, upravnoj, međunarodno privatno pravnoj, međunarodno javno pravnoj i štite u svim vrstama postupaka – građanskim, krivičnim, upravno-sudskim, ustavnosudskim, međunarodnopravnim.

S obzirom na položaj potvrđenih međunarodnih ugovora u našem pravnom sistemu (čl. 16. i 194. Ustava) pravni akt u materiji prava deteta, hijerarhijski ispod Ustava i iznad zakona, a koji usmerava aktivnost države u materiji zaštite prava deteta je univerzalna međunarodna konvencija - Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine. I ova Konvencija je sačinjena od normi kojima se određuju prava koja direktno pripadaju detetu i normi kojima se određuju prava i obaveze koje roditelji imaju u odnosu na svoje dete. Konkretno u odnosu na obavezu roditelja da dete izdržava, odnosno pravo deteta da bude izdržavano, države su se Konvencijom obavezale da će priznati „pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta“ (član 27. stav 1.); da „roditelj(i) ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta (član 27. stav 2); da će države preduzeti „sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobija izdržavanje od roditelja ili drugih lica koja su finansijski odgovorna za dete, kako u okviru države članice tako i iz inostranstva. Posebno, ako lice koje je finansijski odgovorno za dete ne živi u istoj državi u kojoj i dete, države članice podstiču pristupanje međunarodnim sporazumima, odnosno zaključenje takvih sporazuma, kao i drugih odgovarajućih aranžmana.“ Konvencijom o pravima deteta, Republika Srbija se, inter alia, obavezala da će preduzeti „sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za priznavanje prava priznatih u ovoj konvenciji.“ (član 4.).

U normativnom domenu Srbija je ustavne garancije i preuzete konvencijske obaveze kvalitetno razradila i sprovela, počev od odredaba unetih u Porodični zakon, preko Krivičnog zakonika, do zaključivanja partikularnih međunarodnopravnih ugovora u materiji zaštite različitih aspekata prava deteta. Nizom odredaba Porodičnog zakona razrađuje se i konkretizuje pravni institut izdržavanja deteta, počev od najopštijeg zakonskog određenja prava i dužnosti izdržavanja i zakonskog onemogućavanja odricanja od prava na izdržavanje (član 8.), preko opšte odredbe o razvoju deteta, odnosno prava deteta na obezbeđenje najboljih mogućih životnih uslova za pravilan i potpun razvoj (član 62. stav 1), konkretnog zakonskog određenja sadržine roditeljskog prava, inter alia, i kao pravo i dužnost roditelja da izdržavaju dete (član 73.), te konkretizovanja specifičnosti izdržavanja deteta u slučaju razvoda braka, odnosno u situaciji kada jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo. Izdržavanju je posvećen sedmi deo zakona, a izdržavanje deteta posebno konkretizovano unutar glava IV i V ovog dela zakona.

Pored odredaba Porodičnog zakona, izdržavanje je zaštićeno i odredbama Krivičnog zakonika. Onaj ko ne daje izdržavanje na koje je obavezan Ustavom, međunarodnim ugovorom, zakonom, a čija je dužnost davanja izdržavanja utvrđena pravosnažnom odlukom suda, podleže krivičnoj odgovornosti za krivično delo nedavanje izdržavanja redigovano članom 195. Krivičnog zakonika. Ovom odredbom zaokružen je zakonski normativni okvir u materiji izdržavanja deteta i izvršena konkretizacija ustavne norme i konvencijskih normi, o pravu i dužnosti roditelja da izdržava svoje dete. Opredeljivanjem i krivičnopravne odgovornosti pojedinca za nedavanje izdržavanja Srbija je zauzela kurs najviše zaštite prava deteta na izdržavanje, odnosno opredelila se da garanciju člana 65. Ustava obezbedi i štiti i krivičnopravnom zaštitom. S obzirom na to, po mom shvatanju, potpuno je nesumnjivo i jasno da se krivičnopravnim aspektom zaštite prava deteta na izdržavanje ovaploćuje garancija ustavne odredbe člana 65. i da se stoga ustavna garancija izdržavanja može povrediti ukoliko krivičnopravna zaštita ne funkcioniše.

U konkretnom ustavnosudskom predmetu činjenice pokazuju da majka za svog sina pokušava da sprovede pravnosnažnu sudsku odluku, kojom je ocu utvrđena obaveza da izdržava svog sina. Pokrenula je mehanizam parničnog suda, izvršnog suda, krivičnog suda, sada i Ustavnog suda, ali i pored svih presuda koje je dobila u korist prava svog deteta na izdržavanje, dete izdržavanje od oca ne dobija 10 godina. Gledano iz ugla oca, otac 10 godina ne ispunjava ustavnu i zakonsku obavezu da izdržava svoje maloletno dete, utvrđenu pravnosnažnom sudskom presudom i za to u krajnjem ishodu ne biva sankcionisan i pored toga što je krivični sud dva puta presudio da je otac kriv što ne izdržava svoje dete i osudio ga uslovnom osudom. Gledano iz ugla države, država se pokazala nemoćnom pred jednim nesavesnim ocem; otac 10 godina uspešno opstruira pravni sistem Republike Srbije, uspešno izbegavajući sprovođenje nad njim svih sudskih presuda ove države, i građanskopravnih i krivičnopravnih.

Sa stanovišta postupka pred Ustavnim sudom, podnositeljka ustavne žalbe, zakonska zastupnica maloletnog deteta, obratila se Ustavnom sudu kada je izvršni sud već dva puta doneo rešenje o obustavljanju izvršenja usled nemaštine i u trenutku u kome traje treći krivični postupak po krivičnom delu nedavanje izdržavanja. Ona od Ustavnog suda u suštini traži da se zaštiti ustavno pravo deteta na izdržavanje, a koje je redigovano u članu 65. Ustava kao ravnopravna obaveza oba roditelja da izdržavaju svoje dete.

Koncentracija aktuelnog trenutka je na nadležnosti krivičnog suda i na pitanju šta krivični sud može da uradi u ovoj situaciji. Osnovni sud u Zaječaru je u svojoj prvoj presudi ZK. 822/2012 od 23. februara 2016. zauzeo stav da se ne može prihvatiti kao izvinjavajući razlog oca da je nezaposlen, da živi u Austriji u kojoj nema radnu dozvolu, te da živi na račun nevenčane supruge. Sud konstatuje da je okrivljeni „radno sposobna osoba i da je objektivno u mogućnosti da daje izdržavanje za svog maloletnog sina“, te „i pored činjenice da je okr. izgubio posao, ovde se radi o odrasloj, radno sposobnoj osobi, relativno mladom čoveku ... sud nalazi da je okr. u mogućnosti da isplaćuje izdržavanje u pogledu koga je obavezan po napred navedenoj parničnoj presudi, bez toga da ugrozi svoje sopstveno izdržavanje.“ Zaključuje da su se prema utvrđenom činjeničnom stanju stekla sva zakonska obeležja jednog produženog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ i da je delo izvršeno na štetu maloletnog deteta. Sud je presudio da je otac kriv za nedavanje izdržavanja i izrekao uslovnu osudu kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od pet meseci i istovremeno odredio da se ova kazna neće izvršiti ako za vreme od jedne godine ne izvrši ni jedno krivično delo i pod uslovom da u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude isplati maloletnom oštećenom iznos dugovanja i pod uslovom da ubuduće izdržavanje plaća redovno. Isti rezon Osnovni sud u Zaječaru je ponovio u presudi od 5. septembra 2016. U julu mesecu 2017. godine, majka kao zakonski zastupnik maloletnog deteta, ponovo je podnela krivičnu prijavu i postupak po toj krivičnoj prijavi još uvek je u toku.

Na sceni je, dakle, donošenje istovetnih presuda koje nesprovođenjem ostaju „mrtvo slovo na papiru“. Dokle tako? Koliko presuda će ostvariti cilj? Pravo se ne iscrpljuje normiranjem, zapisivanjem prava u Ustavu i zakonima, dosuđenjem u sudskoj presudi. Pravo ima smisla i ostvaruje svoju funkciju samo onda kada se ono što je normirano i sprovede u život, kada oštećeni može da konzumira pravo koje mu garantuju Ustav i zakoni i koje mu je dosuđeno u pravnosnažnoj presudi.

Ustavni sud je, po mom shvatanju, u ovakvoj situaciji morao da utvrdi povredu člana 65. Ustava, zasnovanu na činjenici nedelotvornosti države da sprovede svoju pravnosnažnu presudu, a čime u krajnjem ishodu dolazi do kršenja garancije člana 65. Ustava. Ovakav pristup Ustavni sud je primenio u odluci od 26. decembra 2019. godine, u predmetu Už-14395/2018, usvajanjem ustavne žalbe, stavom da su u izvršnom postupku povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava i dodelio naknadu nematerijalne štete. U tom predmetu ponašanje suda u izvršnom postupku je okarakterisano nedelotvornim, zaključeno je da izvršni sud nije preduzeo sve mere koje je imao na raspolaganju, te je takvo nedelotvorno ponašanje dovelo do povrede člana 65. Ustava.

U ovom ustavnosudskom predmetu, centralna tema je delotvornost krivične presude, odnosno svrsishodnost vođenja niza istovetnih krivičnih postupaka. Drugim rečima, delotvornost postupanja države ne bi bila narušena da je država do kraja istrajala i u potpunosti sprovela prvu krivičnu presudu koju je donela, a čime ne bi došlo do pokretanja drugog i trećeg identičnog krivičnog gonjenja. U toj situaciji bi pravni okvir kreiran u pravcu konkretizovanja, obezbeđenja i sprovođenja ustavne obaveze roditelja da izdržava svoje dete bio sproveden do kraja. Jasno je da je prva presuda u krivičnom postupku doneta u skladu sa zakonom i da teži legitimnom cilju. Njenim nesprovođenjem, te potom vođenjem još dva jalova postupka po istom osnovu dodatno je prolongirano vreme ostvarenja prava. Protek vremena u materiji izdržavanja deteta mora se uvek prioritetno imati u vidu, s obzirom na činjenicu odrastanja deteta i okolnost da ukoliko dete 10 godina ne dobija izdržavanje od oca, ono je kontinuirano trpelo štetu u svom rastu i razvoju. Kontinuirano pomanjkanje sredstava za život je toliko očigledno štetno po dete, da dovodi do apsurda bilo kakvu dodatnu argumentaciju.

Prikazani rezon mogao bi se relativizovati projekcijom da čak i kada bi krivična presuda bila izvršena lišenjem slobode oca, detetu time ne bi bilo nadoknađeno dugovano izdržavanje niti obezbeđeno tekuće izdržavanje, te da stoga lišenje slobode ne bi imalo svrhu ostvarenja garancije člana 65. Ustava. Drugim rečima pitanje koje lebdi bilo bi – šta, sa stanovišta izdržavanja, dete dobija time što mu je otac u zatvoru? Čak i da se pristupi razmatranju ovako postavljenog pitanja, po mom shvatanju odgovor bi se pokazao kao jednostavan. Prvo, dete dobija ostvarenje sankcije prema nesavesnom ocu – otac biva kažnjen za neizdržavanje svog deteta na način na koji je pravni poredak Republike Srbije to predvideo. Drugo, dete dobija dokaz da živi u pravnoj državi i da stasava i razvija se u državi u kojoj će njegovo pravo biti u potpunosti zaštićeno, a ne jalovo, presudama koje su „mrtvo slovo na papiru“. Kao što u bazičnom određenju pravnog instituta kazne stoji da kazna nije sama sebi svrha, i u ovom konkretnom slučaju jasno je da svrha ove kazne nije da oca drži u zatvoru. Svrha ove kazne ogleda se u njenoj specijalnoj, ali i generalnoj prevenciji, odnosno najkonkretnije u ovom slučaju uticanje na oca da ubuduće ne vrši isto krivično delo, odnosno da po odsluženju kazne isplati sva zaostala dugovanja i ubuduće redovno obezbeđuje izdržavanje svom detetu. Time bi se ostvario suštinski cilj kažnjavanja, a to je davanje izdržavanja. Svakako da bi saznanje da je otac koji izbegava da izdržava svoje dete morao da odsluži zatvorsku kaznu, uticalo i na druge nesavesne očeve, a još važnije do kraja bi se manifestovala društvena osuda za ovo krivično delo i učvrstilo funkcionisanje i poštovanje pravnog sistema.

Međutim, po mom dubokom uverenju ovakva dilema je nedopustiva - pravni sistem mora da funkcioniše onako kako je propisano. Kada je zakonom predviđeno da će se otac krivično goniti i sankcionisati ukoliko ne daje svom detetu izdržavanje i tako što će biti lišen slobode, onda je deplasirano svako dalje razmatranje o učinkovitosti kazne zatvora za oca koji ne daje izdržavanje. Krivični zakonik je jasan, u članu 195. predviđa: „1. Ko ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom odnosno poravnanjem utvrđeno, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. 2. Ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje.“

U pogledu opravdanosti kazne zatvora u materiji porodičnih odnosa upućujem na stav Evropskog suda za ljudska prava. U predmetu Mitrova i Savik protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (predstavka broj 42534/09, presuda od 11. februara 2016.) podnositeljka – majka osuđena je na kaznu od šest meseci zatvora, uslovno na godinu dana, jer je onemogućavala ocu da viđa zajedničko dete. S obzirom na odbijanje majke da se povinuje odluci suda, izrečena kazna lišenja slobode je prema njoj i izvršena, u trajanju od dva meseca i devet dana. Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da su osuđujuća presuda i kazna zatvora izrečena u krivičnom postupku bile u „skladu sa zakonom“ i da su težile legitimnom cilju (par. 90). Razmatrajući potom da li je zatvorska kazna „neophodna u demokratskom društvu“, Sud je, analizirajući sve okolnosti konkretnog slučaja, zaključio da „su domaće vlasti izvršile prihvatljivu ocenu relevantnih činjenica i preduzele meru koja se ne može smatrati nesrazmernom legitimnim ciljevima“ (par. 91). Važan je stav Suda da ova mera iako je imala kratokoročne efekte, dugoročno je imala za cilj ostvarenje detetovog najboljeg interesa (par. 91). Identičan rezon mogao se primeniti i u ovom ustavnosudskom predmetu.

Nedelotvornim ponašanjem države u ovom predmetu ne samo da je povređena obaveza na izdržavanje deteta zajemčena članom 65. Ustava, već je povređen i drugi aspekt ove ustavne odredbe – ravnopravnost roditelja u pravima i obavezama. Majka, koja takođe tvrdi da živi kod roditelja - kao što otac tvrdi da živi kod nevenčane supruge, majka koja takođe tvrdi da je nezaposlena - kao što otac tvrdi da je nezaposlen, ističe da egzistenciju za sebe i svoje dete obezbeđuje tako što ide u nadnicu. Sa aspekta ravnopravnosti roditelja očigledno je da prava i obaveze u odnosu na zajedničko dete ispunjava samo majka, dok otac kontinuirano neispunjava ravnopravnu ulogu koju mu Ustav dodeljuje u odnosu na dete. Ustav je i u ovom aspektu očigledno povređen.

Na ovom mestu analize otvara se pitanje uloge Ustavnog suda i konkretnog efekta usvajajuće odluke u ovom ustavnosudskom predmetu. Po mom shvatanju, suštinska i najvažnija uloga Ustavnog suda u zaštiti ljudskih prava dolazi do izražaja upravo u ovakvoj pravnoj situaciji. Ovaj predmet ima karakteristike tipičnog ustavnosudskog predmeta po ustavnoj žalbi, bez ijedne primese instancionog odlučivanja (a što je za Ustavni sud uvek „klizav teren“ i na kome se po pravilu nalazi kada razmatra povredu prava na pravično suđenje) i pravne situacije koja se može povoljno okončati uz aktivnost Ustavnog suda. Upravo u ovakvoj vrsti predmeta Ustavni sud bi morao da deluje – da svojom aktivnošću štiti Ustav i obezbeđuje konzistentno funkcionisanje pravnog sistema. U ovom predmetu suština ustavnosudske funkcije počiva upravo na činjenici da pravni sistem nije funkcionisao na propisani način, da je došlo do narušenja sistema, a samim tim do povrede prava zajemčenog Ustavom. Jasno je da nadležnost Ustavnog suda nije skrojena tako da se pojedincima obezbedi direktno i konkretno ispunjenje subjektivnih prava. Kao što Ustavni sud ne može npr. direktno osloboditi od pritvora, tako ne može direktno ni obezbediti izdržavanje. Ipak, Ustavni sud može da konstatuje da je Ustavom zajemčeno pravo povređeno. Stavom u ovom konkretnom slučaju, da je nedelotvornim radom krivičnog suda povređeno Ustavom zajemčeno pravo deteta da bude izdržavano, ravnopravno od strane majke i oca, Ustavni sud može da utiče na sprovođenje krivične presude in toto, a time posledično obezbedi izdržavanje, može da pruži satisfakciju oštećenom pojedincu, bilo u vidu materijalne ili nematerijalne nadoknade štete i može da spreči donošenje jalovih presuda i time obezbedi konzistentno funkcionisanje pravnog sistema u domenu prava deteta.

I konačno moje protivljenje sužavanju pristupa Ustavnog suda u ovakvom predmetu, svođenju ovako dugotrajne povrede prava deteta na puke formalne kriterijume, svođenju ove majke i ovog deteta na „vapijuće u pustinji“ moglo se bazirati i na samom fundusu sveukupnog prava – pravdi. Nismo li se još odavno sporazumeli da pravda je baš to da svako dobije ono što mu pripada - Iustitia est constans et perpetua voluntas ius suum cuique tribuendi (Justinian I, Digesta seu Pandectae (D. 1,1,10 pr 1).

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti