Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv obustave postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojim je obustavljen krivični postupak protiv sudija, pokrenut po optužnici oštećenog kao tužioca. Sud je ponovio stav da se oštećeni ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-996/2008
18.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Filipovića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dušana Filipovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 513/08 od 4. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Filipović iz Loznice podneo je Ustavnom sudu 14. avgusta 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. 513/08 od 4. marta 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su ustavna prava podnosioca povređena, pre svega, rešenjem Okružnog suda u Šapcu Kv. 6/08 od 1. februara 2008. godine, kojim je odlučeno da nema mesta optužbi protiv B.P, Lj.M. i Lj.S, sudija Okružnog suda u Šapcu, donetim u postupku po optužnici podnosioca u svojstvu oštećenog kao tužioca zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 243. Krivičnog zakona Republike Srbije u sticaju s krivičnim delom povreda ravnopravnosti građana iz člana 60. istog zakona. Naime, kako se u konkretnom slučaju radi o neposrednoj optužnici podignutoj bez sprovođenja istrage, u kom slučaju krivično veće nema ovlašćenje da takav postupak u toj fazi obustavi, podnosilac ustavne žalbe smatra da je sud postupio protivno zakonu. Imajući navedeno u vidu, podnosilac tvrdi da prvostepeni sud nije ni mogao sprovesti zakoniti postupak, jer se dokazi koji potvrđuju krivicu okrivljenih nisu mogli nalaziti u spisima predmeta. S obzirom na to da je, odlučujući o žalbi podnosioca protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije odbio žalbu kao neosnovanu, time je, po mišljenju podnosioca, nastavljeno sa kršenjem podnosiočevih istaknutih ustavnih prava. Pored toga, podnosilac smatra da Vrhovni sud Srbije nije cenio navode iz podnete žalbe protiv prvostepenog rešenja, iako je u obrazloženju ospornog rešenja navedeno suprotno, a što se može utvrditi uvidom u isto. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povrede ustavnih prava na koja se pozvao, da utvrdi pravo na naknadu štete, kao i da za postupanje u konkretnoj krivičnopravnoj stvari odredi Prvi opštinski sud u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je uvidom u ustavnu žalbu sa prilozima utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, nakon odbacivanja njegove krivične prijave protiv B.P, Lj.M. i Lj.S, u svojstvu oštećenog kao tužioca pred Okružnim sudom u Šapcu protiv ovih lica podigao optužnicu, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 243. Krivičnog zakona Republike Srbije u sticaju s krivičnim delom povreda ravnopravnosti građana iz člana 60. istog zakona. Protiv ove optužnice okrivljeni su izjavili prigovore, pa je Okružni sud u Šapcu 1. februara 2008. godine doneo rešenje Kv. 06/08 kojim je utvrdio da protiv okrivljenih nema mesta optužbi, jer nema dokaza da su osnovano sumnjivi da su izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, zbog čega je obustavio krivični postupak.

Rešavajući o žalbi podnosioca protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je 4. marta 2008. godine doneo rešenje kojim je žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu, zauzimajući stav: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da nema dovoljno dokaza koji ukazuju na postojanje elemenata krivičnih dela koja se okrivljenima stavljaju na teret; da je okružni sud pravilno obustavio krivični postupak; te da je detaljno obrazložio pravni osnov za svoju odluku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 36. Ustava utvrđuje da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: Zakonik) („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07), koje su važile u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je javni tužilac, kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje, a da će ovako postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja (član 61. stav 1.); da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (član 61. stav 2.); da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima državni tužilac, osim onih koja pripadaju državnom tužiocu kao državnom organu (član 64. stav 1.); da će veće, rešavajući o prigovoru protiv optužnice, odlučiti da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja ako ustanovi da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe (član 274. stav 1. tačka 4)).

5. Iz navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje javnog tužioca da je odustao od daljeg gonjenja okrivljenog, kao i da će krivično veće postupajućeg suda, rešavajući o prigovoru protiv optužnice, odlučiti da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja, ako ustanovi da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje, pre svega, garantuje okrivljenom da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona. Navedeno ustavno pravo ne sadrži garancije oštećenom kao supsidijarnom tužiocu u krivičnom postupku da će se protiv okrivljenog lica, protiv koga je podignuta optužnica, obavezno sprovesti krivični postupak i da će to lice biti osuđeno – naprotiv, ovo pravo garantuje okrivljenom da će sud na zajemčeni način odlučiti o optužbama protiv njega. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da donošenjem rešenja kojim se utvrđuje da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja, jer je veće nadležnog suda ustanovilo da nema dovoljno dokaza da su okrivljeni osnovano sumnjivi za delo koje je predmet optužbe, kao i nedonošenjem osuđujuće presude, ne može biti povređeno pravo oštećenog kao supsidijarnog tužioca na pravično suđenje. Stoga Ustavni sud ocenjuje da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovanih članom 36. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ovu istaknutu povredu prava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv obustave postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti