Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neadekvatno niske naknade nematerijalne štete dosuđene u parničnom postupku. Sud povećava iznos naknade kako bi se obezbedila adekvatna satisfakcija u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 637/15 od 2. decembra 2015. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 2/16 od 6. januara 201 6. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredb om člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Lajkovca je , 8. februara 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 637/15 od 2. decembra 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 2/16 od 6. januara 2016. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv istih akata, zbog povrede istog Ustavom zajmečenog prava, podneo Ustavnom sudu još jednu ustavn u žalb u, i to 17. februara 2016. godine, preko punomoćnika M. M. Ž, advokata iz Beograda.

Ustavni sud je, imajući u vidu da isti podnosilac osporava iste akte, povodom obe ustavne žalbe formirao jedan predmet, radi vođenja jedinstvenog postupka.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da u postupku koji se protiv njega vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg sud a u Beogradu „ni posle skoro sedam godina nije odlučeno o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka“ i da se za sve vreme trajanja krivičnog postupka nalazi u pritvoru „čime je dužina trajanja pritvora odavno izvan granica najkraćeg neophodnog vremena kako to Ustav propisuje i pretvorila se u kaznu pre donošenja sudske odluke o krivici“.

Podnosilac dalje navodi da su „rešenja o produženju pritvora i razlozi za njih tipizirani i šablonski, tako da je obavezna kontrola pritvora, konkretno mera zabrane napuštanja stana koja je Zakonikom o krivičnom postupku izjednačena sa merom pritvora, samo formalna i nedelotvorna“.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da pritvor prema njemu dugo traje i posebno ističe:

- da su nadležni sudovi „propustili da tačno i određeno iznesu na koji način uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“, te da uznemirenje javnosti „ne može trajati u nedogled“;

- da u osporenim rešenjima nisu navedeni relevantni razlozi i da „posle sedam godina u odnosu na njega sigurno više ne stoje, budući da pritvorski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku protokom vremena gubi na intenzitetu“;

- da se u „svim rešenjima javljaju identična kopirana obrazloženja sa glavnim argumentom da dolazi do uznemirenja javnosti“;

- da su prvookrivljenom („koji je pod optuženjem da je organizator grupe i naručilac ubistva“) i drugookrivljenom („koji je pod optuženjem da je izvršio ubistvo“) ukinuti razlozi za pritvor po navedenom zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, a jedino ostaju njemu, kao trećeokrivljenom koji je „pod sumnjom da je dao svoju policijsku uniformu“;

- da je za sedam godina trajanja postupka sudeće veće pet puta promenjeno „što je postupak uvek vraćalo na početak“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporeno drugostepeno rešenje i „naloži nadležnim pravosudnim organima Republike Srbije da ukinu meru zabrane napuštanja stana i odmah ga puste na slobodu“, te donese „odluku o naknadi štete“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Su. VIII 43 broj 23/2018 o d 16. maja 2018. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje, u predmetu K.Po1. 218/10, se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak protiv podnosioca i još osam optuženih lica, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 7/09 od 2. oktobra 2009. godine.

Optužnica je podignuta nakon što je za šest meseci sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica zbog više krivičnih dela, a stupila je na pravnu snagu 26. novembra 2009. godine kada su odbijeni prigovori optuženih i njihovih branilaca .

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika i krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu od 16. maja 201 8. godine, pored ostalog, proizlazi : da je glavni pretres od januara 2010. godine do 16. maja 2018. godine zakazan ukupno 180 puta, a da nije održan , pored ostalih razloga, 11 puta zbog nedolaska branilaca i optuženih, četiri puta zbog otkazivanja punomoćja braniocima od strane optuženih i 13 puta zbog obustave rada advokata; da je tokom trajanja postupka podneto ukupno 46 zahteva za izuzeće, od čega je 11 zahteva podneo podnosilac ustavne žalbe; da je predsednik sudećeg veća 16. juna 2015. i 12. jula 2017. godine predlagao da se glavni pretres zakaže i tokom leta, ali da su branioci optuženih ove predlog e odbili; da je postupak više puta razdvajan, te da su postupci protiv svih optuženih ponovo spojeni 27. februara 2018. godine.

U predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 krivični postupak je četiri puta počeo da teče iznova, i to : 1. marta 2012. godine zbog donošenja novog Zakonika o krivičnom postupku , 28. jula 2014. godine zbog promene predsednika sudećeg veća , 1. oktobra 2015. godine zbog izmene člana sudećeg veća i 30. marta 2018. godine zbog promene predsednika sudećeg veća.

Krivični postupak u predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 je 16. maja 2018. godine i dalje bio u fazi glavnog pretresa.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe (mera pritvora i mera zabrane napuštanja stana)

Podnosilac ustavne žalbe je do dana podnošenje ustavne žalbe (17. februar 2016. godine) bio lišen slobode skoro sedam godina (računajući od 9. aprila 2009. godine kada je lišen slobode), od čega je proveo u pritvoru skoro pet godina, a u „kućnom pritvoru“ skoro dve godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu Ki. 24/09 od 9. aprila 2009. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor je tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice produžavan na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 2), 3) i 4) ranije važećeg Zakonika, a od 15. januara 2012. godine (kada je počeo je da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti), pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač . 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku. Poslednji put pre ukidanja, pritvor je prema podnosicu ustavne žalbe produžen iz razloga propisanog odredbom tačke 4) člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 104/14 od 6. marta 2014. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, kojom merom mu je zamenjena mera pritvora.

Navedena mera je prema podnosiocu potom više puta produžavana.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe je prema podnosiocu mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora produžena osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 637/15 od 2. decembra 2015. godine (st. 1. i 2. izreke). Navedenim rešenjem je takođe: podnosilac upozoren da protiv njega može biti određen pritvor ako prekrši izrečenu zabranu i ako ne postupi na način kako mu je naloženo tim rešenjem (stav 3. izreke); određeno da izrečena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode , s tim što je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4. izreke); određeno da će kontrolisanje poštovanja izrečene mere primenom elektronskog nadzora uređajem za lociranje podnosioca obavljati Uprava za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije (stav 5.).

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da „iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da je optuženi M. M . kao pripadnik organizovane kriminalne grupe, koja je u dužem vremenskom periodu preduzimala radnje izvršenja najtežih oblika krivičnih dela sa elementima nasilja, kao jedan od saizvršilaca, preduzeo radnje izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, i to po prethodnom dogovoru, na podmukao način i iz bezobzirne osvete, tako što je kao aktivni policijski službenik, prema navodima optužnice, saizvršiocima stavio na raspolaganje uniformu i opremu kojom je bio zadužen, radi izvršenja krivičnog dela ubistvo“; da postoji opravdana sumnja da je navedeno krivično delo „praćeno najvišim stepenom nasilja koje je izvršeno na krajnje bezobziran način, u naseljenom delu grada, pri čemu su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je ovo krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije“; da „navedene okolnosti po oceni ovog veća ne predstavljaju samo kvalifikatorne okolnosti i elemente bića krivičnog dela za koja se optuženi terete, već upravo one okolnosti koje izvršeno krivično delo čine takvim da način izvršenja prevazilazi uobičajeni način izvršenja kvalifikovanog oblika krivičnog dela ubistvo , koje okolnosti su i dovele do uznemirenja javnosti i stvaranja nesigurnosti kod građana , a koje uznemirenje uz činjenicu da je optuženi M. M, prema opravdanoj sumnji, u trenutku preduzimanja inkriminisanih radnji bio policijski službenik, i dalje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 2/16 od 6. januara 2016 . godine odbio kao neosnovane žalb e podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljene protiv prvostepenog rešenja, našavši da je „prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja dao jasne i ubedljive razloge zbog čega smatra da način izvršenja krivičnih dela za koje postoji opravdana sumnja da je okrivljeni izvršio prevazilazi uobičajeni način izvršenja kvalifikovanog oblika krivičnog dela ubistvo, koje okolnosti su i dovele do uznemirenja javnosti i stvaranje nesigurnosti kod građana koje je takvog kvaliteta da i uz protok vremena može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“ i da je „prvostepeni sud dao adekvatno obrazloženje o razlozima zbog kojih nalazi da je mera zabrane napuštanja stana nužna mera za obezbeđenje nesmetanog vođenja krivičnog postupka i zbog čega se u konkretnom slučaju ista svrha ne može postići blažom merom…“.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje od 16. maja 2018. godine proizlazi da je prema podnosiocu ustavne žalbe mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor ukinuta 7. marta 2016. godine rešenjem tog suda K.Po1. 218/10 .

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na ranije podnete ustavne žalbe podnosioca Ustavnom sudu

Podnosilac ustavne žalbe je pre podnošenja ove ustavne žalbe, podneo Ustavnom sudu tri ustavne žalbe zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava protiv rešenja kojima mu je pritvor produžavan u krivičnom postupk u koji se protiv njega vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 , i to:

1) 3. januara 2012. godine, koja je zavedena pod brojem Už-213/2012;

2) 26. marta 2012. godine, koja je zavedena pod brojem Už- 2814/2012 ;

3) 16. decembra 2013. godine, koja je zavedena pod brojem Už-11092/2013.

Ustavni sud je spojio spise predmeta Už-2814/2012 spisima predmeta Už-213/2012, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke , imajući u vidu da je u navedenim predmetima isti podnosilac osporio rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku.

Ustavni sud je u predmetu Už-213/2012 dana 25. oktobra 2012. godine doneo O dluku kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M . M . (izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 635/11 od 16. decembra 2011. godine i Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine , kao i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 89/12 od 9. marta 2012. godine) u odnosu na, pored ostalog, istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio . Ustavni sud je prilikom donošenja navedene odluke, pošao od poslednjeg donetog rešenja - rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 89/1 od 9. marta 2012. godine (kojim je odbijena je kao neosnovana, pored ostalih, žalba podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine kojim mu je pritvor produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP). Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe u predmetu Už-213/2012 (26. mart 2012. godine) nalazio u pritvoru skoro tri godine ( računajući od 9. aprila 2009. godine, kada je lišen slobode do 26. marta 2012. godine, kada je podneo ustavnu žalbu). Ustavni sud je u navedenoj odluci ocenio da su „sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću“.

Ustavni sud je u predmetu Už-11002/2013 dana 21. januara 2016. godine doneo O dluku kojom je usvojio ustavnu žalbu M. M . (izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 2013. godine) u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio. Ustavni sud je prilikom donošenja navedene odluke ocenjivao, pre svega, period trajanja pritvora od 9. marta 2012. godine (nakon donošenja poslednjeg osporenog rešenja pred Ustavnim sudom u predmetu Už-213/2012 - rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. od 9. marta 2012. godine) do 16. decembra 2013. godine ( kada je podneta ustavna žalba u predmetu Už-11002/2013). Ustavni sud je u navedenoj odluci utvrdio da je u navedenom periodu prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžavan 11 puta na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP. Ustavni sud je dalje utvrdio da su redovni sudovi konstantno, tokom celog perioda kontrole pritvora ponavljali potpuno iste formulacije, tako da je obrazloženje prepisivano iz rešenja u rešenje i služilo kao osnov za produženje pritvora skoro dve godine, bez navođenja novih razloga zbog kojih je produženje pritvora prema podnosiocu neophodno (i to, za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP: da je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, odnosno preko 10 godina zatvora, a da „u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti pod kojima je pomenuto krivično delo izvršeno“; da se „te okolnosti, po oceni veća, ogledaju u postojanju opravdane sumnje da je optuženi M.L. pomenuto krivično delo izvršio kao organizator kriminalne grupe, čiji su članovi postali između ostalog i optuženi Z.J. i optuženi M. M, da je ( prema navodima optužnice) delo unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada u prometnoj ulici, te da (postoji opravdana sumnja) su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno sam način izvršenja krivičnog dela, ali i posledice (izvršenja) tog krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, zbog čega je opravdano njihovo dalje zadrža vanje u pritvoru po ovom osnovu“). Ustavni sud je u navedenoj odluci, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, stao na stanovište da nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da su prvobitno navedeni opšti razlozi iako u početku relevantni, sve manje i manje dovoljni sa protekom vremena, te da su nadležni sudovi nakon proteka vremena morali da dodatno obrazlože i upotpune razloge zbog kojih smatraju da je pritvor prema podnosiocu i dalje osnovan. Stoga je Ustavni sud u navedenoj odluci ocenio da je „redovni sud u osporenom rešenju, propustivši da istakne konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžio pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji, iako u početku relevantni, se ne mogu smatrati i dovoljnim da opravdaju trajanje pritvora“.

Viši sud u Beogradu –Posebno odeljenje je 8. jula 2013. godine primio dopis branioca podnosioca ustavne žalbe uz koji je „dostavljena peticija sa više od 700 originalnih potpisa građana Lajkovca, koji se zalažu da se prema okrivljenom M . M . ukine pritvor u kome se nalazi već više od 4 (četiri) godine“.

4. Odredbama člana 31. Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); d a posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ( stav 3.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje - odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbama člana 114. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16) propisano je krivično delo teško ubistvo i to tako što je za oblik ovog krivičnog dela iz tačke 1) i 5) ovog člana zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na ograničeno trajanje pritvora.

Ustavni sud ukazuje da mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora nesumnjivo predstavlja lišenje slobode, imajući u vidu stepen ograničenja koji kod ove mere postoji, odnosno da se po intenzitetu ograničenja ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove (u smislu navedenog videti, pored ostalih: presudu Velikog veća u predmetu Buzadji protiv Republike Moldavije, broj 23755/07 od 5. jula 2016. godine, st. 103-110; Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-9137/2014 od 21. decembra 2017. godine, tačka 5. obrazloženja).

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i da je u navedenoj Odluci Suda u predmetu Už-9137/2014, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , stao na stanovište da se odredbe člana 31. Ustava imaju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana, pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode ( citirana presuda u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.), te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka ( citirane presud e ESLjP u predmetima: Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71; Buzadji protiv Republike Moldavije, stav 113.).

6. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe 17. februara 201 6. godine bio lišen slobode skoro sedam godina ( od čega je u pritvoru proveo skoro pet godina, a u „kućnom pritvoru“ skoro dve godine).

Ustavni sud je dalje utvrdio da je „kućni pritvor“, odnosno mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe produžena zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje i krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio navedena krivična dela, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo teško ubistvo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka i kao razloge naveli:

1) da postoji opravdana sumnja da je podnosilac, kao pripadnik organizovane kriminalne grupe koja je u dužem vremenskom periodu preduzimala radnje izvršenja najtežih oblika krivičnih dela sa elementima nasilja, i kao jedan od saizvršilaca, preduzeo radnje izvršenja krivičnog dela teško ubistvo, po prethodnom dogovoru, na podmukao način i iz bezobzirne osvete, tako što je kao aktivni policijski službenik saizvršiocima stavio na raspolaganje uniformu i opremu kojom je bio zadužen, radi izvršenja krivičnog dela ubistvo;

2) da postoji opravdana sumnja da je navedeno krivično delo „praćeno najvišim stepenom nasilja koje je izvršeno na krajnje bezobziran način, u naseljenom delu grada, pri čemu su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je ovo krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije“;

3) da navedene okolnosti „ne predstavljaju samo kvalifikatorne okolnosti i elemente bića krivičnog dela za koja se optuženi terete, već upravo one okolnosti koje izvršeno krivično delo čine takvim da način izvršenja prevazilazi uobičajeni način izvršenja kvalifikovanog oblika krivičnog dela ubistvo“.

Viši i Apelacioni sud u Beogradu su zaključili da su navedene „okolnosti i dovele do uznemirenja javnosti i stvaranja nesigurnosti kod građana, a koje uznemirenje uz činjenicu da je optuženi M. M, prema opravdanoj sumnji, u trenutku preduzimanja inkriminisanih radnji bio policijski službenik, i dalje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“.

Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi navodili potpuno identične razloge i prilikom produženja mere pritvora prema podnosiocu, a koja mera je prethodila „kućnom pritvoru“, odnosno tokom celokupnog perioda njegovog lišenja slobode po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-11002/2013 od 21. januara 201 6. godine (kojom Odlukom je usvojio prethodno izjavljenu ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora ) utvrdio: da su „redovni sudovi ponavljali potpuno iste formulacije prilikom kontrole pritvora, tako da je obrazloženje prepisivano iz rešenja u rešenje i služilo kao osnov za produženje pritvora tokom 21 mesec, dakle skoro dve godine“, odnosno da se u „prvostepenom rešenju, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim rešenjem, a koje je doneto nakon što se podnosilac ustavne žalbe već četiri godine i skoro osam meseci neprekidno nalazio u pritvoru, ne menja se čak ni red reči u rečenici, već se prepisuju identični razlozi za produženje pritvora, bez navođenja novih razloga zbog kojih je produženje pritvora prema podnosiocu neophodno“, te je Ustavni sud ocenio da „nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da su prvobitno navedeni opšti razlozi iako u početku relevantni, sve manje i manje dovoljni sa protekom vremena“ i da su „nakon proteka vremena morali da dodatno obrazlože i upotpune razloge zbog kojih smatraju da je pritvor prema podnosiocu i dalje osnovan“.

Imajući u vidu činjenicu da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora ponovo naveli identične razloge kao i prilikom produženja mere pritvora, Ustavni sud nalazi da su obrazloženja osporenih sudskih rešenja nepotpuna.

Naime, i pored činjenice da boravak u „kućnom pritvoru“ podrazumeva manja ograničenja i manji stepen neprijatnosti za pojedinca nego boravak u pritvoru u ustanovi zatvorenog tipa, Ustavni sud ponavlja da je u gore citiranoj Odluci Suda u predmetu Už-9137/2014, u potpunosti prihvatajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, stao na stanovište da se isti kriterijumi primenjuju za celokupni period lišenja slobode, bez obzira na mesto gde je podnosilac pritvoren, odnosno da li je pod merom pritvora ili „kućnog pritvora“, odnosno merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora (videti, pored ostalih, citiranu presudu ESLjP u predmetu Buzadji protiv Moldavije, st. 111, 112, 113, 114.).

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nadležni sudovi nisu naveli konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da je zaista došlo do uznemirenja javnosti, odnosno kako one ozbiljno i neposredno ugrožavaju nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Tačnije, nadležni sudovi su propustili da utvrde konkretne činjenice koje ukazuju da usled načina izvršenja i težine posledice krivičn ih dela za koje se podnosilac sumnjiči, i dalje postoji odgovarajuć i stepen uznemirenja javnosti, te na koji način je ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da je branilac podnosioca ustavne žalbe još u julu 2013. godine dostavio Višem sudu u Beogradu peticiju sa više od 700 potpisa građana Lajkovca koji su se zalagali da se prema podnosiocu ukine mera pritvora.

Ustavni sud je ocenio da iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da je prema podnosiocu ustavne žalbe „kućni pritvor“ produžen isključivo zbog težine krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, a ne i zbog pouzdano utvrđenih razloga koji objektivno ukazuju da postoji uznemirenje javnosti koje ugrožava nesmetano vođenje krivičnog postupka . U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava stao na stanovište da se „opasnost ugrožavanja javnog reda i mira ne može izvesti samo iz težine krivičnih dela ili iz optužbe stavljene na teret okrivljenom“ (Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.), naglasivši takođe da se „ovaj osnov za pritvor ne može obrazložiti pozivanjem samo na apstraktnu težinu krivičnog dela“ (Kemmache protiv Francuske, od 27. novembar 1991. godine, stav 52.). Redovni sudovi dakle moraju voditi računa o pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se uznemirenje javnosti ne može izvesti samo iz težine krivičnog dela, niti se može vezati za okolnosti koje su eventualno postojale u vremenu koje znatno prethodi odlučivanju o daljem lišenju slobode okrivljenog lica. U tom smislu Ustavni sud naglašava da su nadležni sudovi, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje mere pritvora i „kućnog pritvora“, posebno u situaciji kada se te mere više puta produžavaju, dužni da posebno obrazlože razloge za svoju odluku u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno da na zadovoljavajući način objasne zašto je lišenje slobode i dalje neophodno i da daju detaljne razloge (presuda Kurt protiv Turske, broj 24276/94, od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine) koji ne smeju biti identični i stereotipni, već potkrepljeni novim činjenicama (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.).

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi u osporenim rešenjima, propustivši da istaknu konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžili meru zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji se , iako u početku “relevantni“, ne mogu smatrati i „dovoljnim“ da opravdaju lišenje slobode podnosioca od skoro sedam godina.

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio je da je, iako je podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, samo utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera, te da je mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora ukinuta 7. marta 2016. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 218/10.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti