Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao 11 godina, dugi periodi prekida zbog vođenja krivičnog postupka protiv podnosioca nisu stavljeni na teret sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9962/2012
21.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Halagića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Halagića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 317/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Halagić iz Vršca podneo je, 26. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Miodraga Jeftića, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vršcu P. 317/12 od 13. jula 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4517/12 od 28. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 317/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da su mu osporenim presudama povređena navedena ustavna prava, zbog toga što su „sudovi u njegovom slučaju napravili izuzetak i zapravo nisu razmatrali njegov prigovor podeljene odgovornosti podnet shodno čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima“; da su obrazloženja osporenih presuda „štura i bazirana na neopravdanoj selekciji dokaza“; da u osporenom parničnom postupku, u kome je imao svojstvo tuženog, nije imao „ravnopravan položaj sa drugim učesnicima u postupku“. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude i istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava, čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu P. 317/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. S. i D. P, obojica iz Ritiševa, podneli su u svojstvu tužilaca 2. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Vršcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Gorana Halagića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Po tužbi je formiran predmet P. 1303/01.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1303/01 od 5. novembra 2001. godine parnični postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred tim sudom u predmetu K. 414/00. Postupak je, na predlog tužilaca, nastavljen 11. aprila 2003. godine.

Na ročištu održanom 23. maja 2003. godine saslušani su tužilac D. P. i tuženi. Sledeće ročište je održano 24. februara 2004. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju veštačenja preko sudskog veštaka saobraćajne struke. Veštak J. S. iz Pančeva je 22. marta 2004. godine dostavio mišljenje sudu. Na narednom ročištu, održanom 22. decembra 2004. godine, postupak je ponovo prekinut, a do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 223/02. Postupak je nastavljen 17. aprila 2006. godine, kada je, na predlog tuženog, određeno sprovođenje novog veštačenja preko veštaka saobraćajne struke. Nalaz i mišljenje veštaka S. S. iz Beograda dostavljeno je sudu 8. septembra 2006. godine.

Ročište zakazano za 29. septembar 2006. godine nije održano na predlog tužilaca. Ni ročište zakazano za 27. oktobar 2006. godine nije održano zbog nedolaska veštaka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 634/06 od 27. novembra 2006. godine postupak je ponovo prekinut, a do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 223/02.

Predmetni parnični postupak je nastavljen 28. decembra 2010. godine pred Osnovnim sudom u Vršcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 1948/10.

Osnovni sud je rešenjem P. 1948/10 od 13. januara 2011. godine odredio sprovođenje veštačenja preko veštaka mašinske struke, kao i medicinskih veštačenja na okolnosti intenziteta pretrpljenih fizičkih bolova, umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti tužioca drugog reda. Nalazi i mišljenja veštaka mašinske struke i medicinske struke dostavljeni su sudu u januaru i februaru iste godine.

Tužioci su 4. aprila 2011. godine precizirali tužbeni zahtev.

Rešenjem Osnovnog suda P. 1948/10 od 19. maja 2011. godine određeno je sprovođenje dopunskog veštačenja preko veštaka saobraćajne struke S. S. iz Beograda, na okolnost doprinosa parničnih stranaka nastanku štete. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 11. jula 2011. godine.

Presudom Osnovnog suda P. 1948/10 od 19. decembra 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1461/12 od 16. maja 2012. godine ukinuo presudu Osnovnog suda P. 1948/10 od 19. decembra 2011. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Osnovnog suda P. 317/12 od 13. jula 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati određene novčane iznose, kao i da tužiocima nadoknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da se 30. maja 2000. godine na putu Vršac – Beograd dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali tužilac drugog reda i tuženi; da je na osnovu nalaza i miljenja veštaka saobraćajne struke i veštaka mašinske struke, sud utvrdio da je saobraćajna nezgoda nastala isključivo propustom tuženog, te ne postoji podeljena odgovornost za nastalu saobraćajnu nezgodu. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4517/12 od 28. novembra 2012. godine preinačio presudu Osnovnog suda P. 317/12 od 13. jula 2012. godine i obavezao tuženog da tužiocima isplati manje novčane iznose na ime naknade materijalne i nematerijalne štete od onih dosuđenih prvostepenom presudom. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud, odlučujući o doprinosu učesnika u saobraćajnoj nezgodi, pravilno primenio odredbu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), te utvrdio da tužilac D. P. nije doprineo nastanku štete. Presuda je dostavljena punomoćniku tuženog 13. decembra 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 2. oktobra 2001. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4517/12 od 28. novembra 2012. godine, trajao više od 11 godina, s tim što je postupak tri puta bio u prekidu (od 5. novembra 2001. do 11. aprila 2003. godine, od 22. decembra 2004. do 17. aprila 2006. godine i od 27. novembra 2006. do 28. decembra 2010. godine).

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, složenosti postupka je doprinela činjenica da se protiv podnosioca ustavne žalbe vodio krivični postupak, zbog čega je osporeni parnični postupak čak tri puta prekidan. Pored toga, u postupku je čak tri puta sprovedeno saobraćajno-tehničko veštačenje, dopunsko veštačenje na okolnost doprinosa parničnih stranaka nastanku štete, kao i dva medicinska veštačenja na okolnosti intenziteta pretrpljenih fizičkih bolova, umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti tužioca drugog reda.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio značajan za podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime naknade materijalne i nematerijalne štete. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku postupali efikasno. Naime, postupak je ukupno bio u prekidu sedam godina, što se ne može staviti na teret nadležnim sudovima, a nakon nastavka pred Osnovnim sudom 28. decembra 2010. godine, za manje od dve godine donete su čak dve prvostepene i dve drugostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnos iocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 317/12 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama Osnovnog suda u Vršcu P. 317/12 od 13. jula 2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4517/12 od 28. novembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što su „sudovi u njegovom slučaju napravili izuzetak i zapravo nisu razmatrali njegov prigovor podeljene odgovornosti podnet shodno čl. 192. Zakona o obligacionim odnosima“, te zato što su obrazloženja osporenih presuda „štura i bazirana na neopravdanoj selekciji dokaza“, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i ocene dokaza, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Ustavni sud ističe da način utvrđivanja činjeničnog stanja i ocena dokaza u ovom postupku ne ukazuj u na proizvoljno postupanje postupajućih sudova.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti