Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenja o odbijanju prigovora za ubrzanje postupka i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu. Podnosiocu je dosuđena naknada materijalne štete zbog dugotrajnog nenamirenja potraživanja u stečaju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. i A. K, obe iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. K. i A. K. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. i A. K, obe iz B, izjavile su 27. decembra 2012. godine, preko punomoćnika V. Č, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2364/12 od 16. jula 2012. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravni prethodnik tužioca - „A. s.“ d.o.o. B, omogućio svojim zaposlenima, dakle ne samo M. K, otkup stanova koje su koristili po zaključenim ugovorima o zakupu po odredbama Zakona o stanovanju, te da je i otkupna cena utvrđena po odredbama i kriterijumima iz Zakona o stanovanju i Uputstva o načinu utvrđivanja otkupne cene, pa se ne može govoriti o raspolaganju učinjenom uz neznatnu naknadu; da postupanjem pravnog prethodnika tužioca i M. K. nije ispunjen ni jedan uslov za pobijanje pravnih radnji predviđen Zakonom o stečajnom postupku; da M. K. u stečajnom postupku koji se vodi nad „A . s.“ d.o.o, u stečaju, nije poverilac, te stoga nije mogla narušiti princip ravnomernog namirenja poverilaca, niti ih oštetiti; da se u konkretnom slučaju ne radi ni o nameri oštećenja poverilaca, s obzirom na to da je za takvu nameru morao biti ispunjen uslov da je M . K. znala, ili pak morala znati za nesposobnost plaćanja preduzeća „A. s. “ d.o.o, B; da je pre zaključenja spornog ugovora o otkupu stana M. K. bila korisnik – zakupac iste nepokretnosti; da su ugovorne strane ovlašćene da ugovaraju nižu cenu otkupa od tržišne cene, u zavisnosti od uslova i okolnosti pod kojima se zakup, odnosno otkup ugovara; da u postupcima pred prvostepenim i drugostepenim sudom, tužilac nije dostavio dokaze iz kojih bi se moglo zaključiti da je M. K. znala da u vreme zaključenja spornog ugovora tužiocu preti nesposobnost plaćanja i da se tim poslom oštećuje jedan ili više poverilaca, jer je pravni prethodnik tužioca u vreme zaključenja ugovora o otkupu stana redovno poslovao; da kako tužilac tokom postupka nije pružio potrebne dokaze koji bi ukazivali na ispunjenost zakonskih uslova za uspešno pobijanje pravne radnje stečajnog dužnika, to je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbe Zakona o stečajnom postupku; da je saglasno odredbama člana 99. navedenog Zakona, potrebno kumulativno ispunjenje objektivnog i subjektivnog uslova, odnosno objektivnog koji se odnosi na vreme preduzimanja i subjektivnog uslova koji se odnosi na savest poverioca; da je ugovor o otkupu stana zaključen znatno pre podnetog predloga za pokretanje stečajnog postupka nad tužiocem, te se stoga ne može govoriti o nameri pogodovanja ili oštećenja pojedinih poverilaca, s obzirom na to da je u vreme zaključenja ugovora tužilac normalno poslovao; da iz svega navedenog ne stoji ni jedan od zakonom predviđenih uslova za pobijanje ugovora o poklonu kojim je A . K. od svoje majke stekla nepokretnost; da je Privredni apelacioni sud u Beogradu, u pogledu pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika – „A. s.“ d.o.o. u stečaju B, koji je tužilac i u sporu koji se odnosi na zaključenje ugovora o otkupu nepokretnosti zaključenog dana 25. avgusta 2005. godine, zauzeo suprotan stav u presudi Pž. 3880/10 od 12. avgusta 2010. godine; da je u navedenoj drugostepenoj presudi je iznet stav da je neosnovan zahtev stečajnog dužnika za pobijanje pravih radnji u potpuno identičnom slučaju povodom iste činjenične i pravne situacije, što znači da su isti sudovi povodom iste činjenične i pravne situacije donosili različite presude; da je takva praksa sudova u pogledu zaštite prava na imovinu suprotna principu pravne sigurnosti, s obzirom na to da se tuženi kao učesnici u tim postupcima stavljaju u različit položaj; da iz navedenog proizlazi da je podnositeljkama povređeno pravo na pravnu sigurnost.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 2364/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2364/12 od 16. jula 2012. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da ne proizvodi pravno dejstvo, prema stečajnoj masi stečajnog dužnika (tužioca) „A . s.“ d.o.o , u stečaju , B, ugovor o otkupu stana zaključen 25. avgusta 2005. godine između Preduzeća „A . s.“ d.o.o. B, kao prodavca i tužene M. K. iz B, kao kupca, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu II/1 Ov. 2283 od 25. avgusta 2005. godine; u stavu drugom izreke ove presude utvrđeno je da ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi stečajnog dužnika „A. s.“ d.o.o, u stečaju , B, aneks ugovora o otkupu stana zaključen 20. decembra 2005. godine između preduzeća „A . s.“ d.o.o. B, kao prodavca i M. K. iz B. kao kupca, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 16483 od 17. oktobra 2006. godine; u stavu trećem izreke utvrđeno je da ne proizvodi pravno dejstvo, prema stečajnoj masi stečajnog dužnika „A . s.“ d.o.o, u stečaju , B, ugovor o poklonu zaključen između M . K, kao poklonodavca i tužene A. K, kao poklonoprimca, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 1/3 Ov. 7066/07 od 8. juna 2007. godine; u stavu četvrtom izreke obavezane su tužene da solidarno vrate u stečajnu masu stečajnog dužnika „A . s.“ d.o.o, u stečaju , B, ispražnjenu od lica i stvari porodičnu stambenu kuću u B . u B. k. A. broj 49 (ranije B. m. broj 49), sagrađenu na kat astarskoj parceli broj 21042/1 , list nepokretnosti 2756 , KO S . v, sa pravom korišćenja katastarske parcele broj 21042/1 list nepokretnosti 2756 , KO S . v; u stavu petom izreke obavezane su tužene da trpe da se na osnovu ove presude u Katastru nepokretnosti izvrši upis prava svojine na porodičnoj stambenoj kući u B . u B. k. A. broj 49 (ranije B. m. broj 49), sagrađenoj na katastarskoj parceli 21042/1 list nepokretnosti 2756 , KO S . v, sa pravom korišćenja katastarske parcele broj 21042/1 , list nepokretnosti 2756 , KO S . v, u korist tužioca; stavom šestim izreke obavezane su tužene da solidarno naknade tužiocu troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženih, Privredni apelacioni sud doneo je osporenu presudu Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine kojom je odbio žalbu tuženih i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2364/12 od 16. jula 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/2006 od 4. juna 2007. godine nad tužiocem otvoren stečajni postupak, a po predlozima za pokretanje postupka stečaja koji je dana 7. decembra 2006. godine podneo poverilac „S.“ d.o.o. N . B, a dana 27. decembra 2006. godine Republika Srbija - Ministarstvo finansija, Poreska uprava, pri čemu se stečajni dužnik nalazio u blokadi računa od dana 25. maja 2006. godine; da je pravni prethodnik tužioca u svojstvu kupca 24. maja 2004. godine sa preduzećem „G. M. T.“ kao prodavcem, zaključio ugovor o prodaji i kupovini nepokretnosti kojim je stekao nepokretnost kuću (vilu) u B. u B. k. A. broj 49 (ranije B. m. broj 49), ukupne površine 1.986,90 m2, na katastarskoj parceli broj 1042, opisanoj u A listu kao zemljišno-knjižno telo II, sa pravom korišćenja pripadajućeg zemljišta, a kao cenu prodavcu je isplatio iznos od 66.050.000 dinara , koji prema zvaničnoj kursnoj listi predstavlja proti vvrednost od 933.568,00 evra, čime je stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti; da je pravni prethodnik tužioca istu nepokretnost preneo na prvotuženu – M. K, zaključivši 25. avgusta 2005. godine sa njom kao kupcem ugovor o otkupu stana, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu II/1 Ov. 2283 od 25. avgusta 2005. godine, koji je zaključen na osnovu zahteva prvotužene za otkup stana; da je predmetna nepokretnost preneta u svojinu prvotužene za kupoprodajnu cenu od 5.844.035,94 dinara, što u deviznoj proti vvrednosti prema zvaničnoj kursnoj listi na dan isplate iznosi 69.464,35 evra; da je aneksom ugovora o otkupu stana od 20. decembra 2005. godine, overenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 16483 od 17. oktobra 2006. godine , promenjen ugovor tako što je u istom umesto reći „stan“ uneta reč „kuća“ i uneta klauzula intabulandi; da je 8. juna 2007. godine prvotužena iz Beograda u svojstvu poklonodavca zaključila ugovor o poklonu sa drugotuženom - A. K. kao poklonoprimcem, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. 7066/07 od 8. juna 2007. godine, kojim je drugotuženoj prenela u svojinu nepokretnost kuću (vilu) u B . u B. k. A. broj 49 (ranije B. m. broj 49), na katastarskoj parceli broj 1042, opisanoj u A listu kao zemljišno-knjižno telo II, sa pravom korišćenja pripadajućeg zemljišta; da je prema početnom stečajnom bilansu od 1. novembra 2007. godine vrednost ukupne imovine stečajnog dužnika iznosila 3.228.228.000,00 dinara, a ukupne obaveze 5.867.757.000,00 dinara, tako da bi pretpostavljeni stepen namirenja poverilaca bio manji od 50%, a prema stanju stečajne mase na dan 31. mart 2012. godine , utvrđena potraživanja stečajnih poverilaca prema stečajnom dužniku iznose 7.442.689.473,41 dinara, a imovina stečajnog dužnika iznosi 4.757.901.529,12 dinara , što ukazuje na stepen mogućeg namirenja stečajnih poverioca iznosi manje od 36%.

Dalje je navedeno da je na tako utvrđeno činjenično stanje, koje među parničnim strankama nije bilo sporno, prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba čl. 98. i 103. Zakona o stečajnom postupku, pravilno našao da su ispunjeni svi zakonski uslovi za pobijanje preduzetih pravnih radnji stečajnog dužnika, ovde tužioca, imajući u vidu da se pobijanom pravnom radnjom oštećuju poverioci stečajnog dužnika , budući da je pobijani pravni posao zaključen uz neznatnu naknadu, jer je spornim ugovorom o otkupu stana pravni prethodnik tužioca preneo u svojinu prvotuženoj predmetnu nepokretnost kuću (vilu) u Beogradu za utvrđenu cenu u dinarskoj protivvrednosti od 69.464,35 evra, a koju je prethodno isplatio u dinarskoj protivvrednosti od 933.568,00 evra i na taj način umanjio imovinu stečajnog dužnika za utvrđenu razliku koja iznosi - 864.103,65 evra; da je stečenu nepokretnost prvotužena ugovorom o poklonu od 8. juna 2007. godine besteretno prenela poklonoprimcu - drugotuženoj, pri čemu nije sporno da je ugovor o otkupu stana, čije se pobijanje traži, zaključen i overen 25. avgusta 2005. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, što znači u okviru roka od dve godine pre podnetog predloga za pokretanje stečajnog postupka - 7. decembra 2006. godine, dok je ugovor o poklonu između tuženih zaključen četiri dana nakon donošenja rešenja o pokretanju stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom; da je odredbom člana 98. stav 1. Zakona o stečajnom postupku propisano da pravne poslove i druge pravne radnje zaključene , odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona, pri čemu se pobijanje može vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka, do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase, dok je odredbom člana 103. istog zakona propisano da se pravni posao i pravna radnja stečajnog dužnika bez naknade ili uz neznatnu naknadu mogu pobijat i ako su zaključeni , odnosno preduzeti u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, pri čemu se , saglasno odredbi člana 107. stav 3. istog zakona , tužba za pobijanje pravnog posla ili pravne radnje može podneti i protiv naslednika ili drugog univerzalnog pravnog sledbenika protivnika pobijanja; da je odredbom člana 108. stav 1. Zakona o stečajnom postupku određeno da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao, odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje; da je imajući u vidu sadržinu navedenih odredaba Zakona o stečajnom postupku, pravilan stav prvostepenog suda da se u situaciji kad je stečajni dužnik predmetnu nepokretnost stekao teretnim pravnim poslom, isplativši za istu dinarsku protivvrednost 933.568,00 evra, a potom istu otuđio spornim ugovorom o otkupu stana za iznos u dinarskoj protivvrednosti od 69.464,35 evra, radi o pravnom poslu zaključenom uz neznatnu naknadu; da je pravno neprihvatljiv stav tuženog da je stečajni dužnik predmetnu nepokretnost saglasno odredbama Zakona o stanovanju otuđio ugovorom o otkupu stana uz odgovarajuću zakonom predviđenu cenu utvrđenu od strane stalnog sudskog veštaka po Uputstvu o načinu utvrđivanja otkupne cene stana; da je odredbom člana 16. Zakona o stanovanju propisano da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja) dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom; da međutim u ovom slučaju nije sporno da se ne radi o stanu u društvenoj svojini, niti o zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju 2. avgusta 1992. godine, da bi se stekli uslovi za zaključenje ugovora o otkupu stana uz primenu ugovaranja povlašćene cene; da budući da nije sporno da je članom 107. stav 3. Zakona o stečajnom postupku predviđeno da se tužba može podneti i protiv ostalih pravnih sledbenika protivnika prebijanja, pa imajući u vidu da je protivnik prebijanja predmetnu nepokretnost stečenu ugovorom koji je predmet prebijanja besteretno ustupila svojoj kćerci - drugotuženoj nakon pokretanja stečajnog postupka protiv stečajnog dužnika, to se u takvoj situaciji i ne zahteva da su ispunjeni uslovi iz odred aba člana 107. stav 4. tač. 1) i 2) istog zakona; da se, imajući u vidu blisku rodbinsku vezu između poklonodavca i poklonoprimca , osnovano može zaključiti da je drugotužena znala ili morala znati pravu vrednost poklonjene nepokretnosti i vrednost po kojoj je njena majka stekla nepokretnost ugovorom o otkupu stana; da date razloge prvostepenog suda u svemu prihvata Privredni apelacioni sud, budući da pravilnost istih žalbenim navodima nije dovedena u pitanje; da se upravo iz navedenih razloga žalbeni navodi ispostavljaju kao neosnovani i pravno neutemeljeni; da tužene insistiraju na činjenicama koje, po njihovom mišljenju , ukazuju na primenu Zakona o stanovanju u pogledu prava na otkup stana pravnog prethodnika tužioca od prvotužene kao zakupca stana i ugovaranja povlašćene cene; da međutim, nezavisno od prethodno već iskazanog stava da se odredbe Zakona o stanovanju mogu primeniti samo na stanove u društvenoj ili državnoj svojini i na lica koja su svojstvo zakupca stekla do dana stupanja na snagu tog zakona, iz činjenica na koje se poziva žalba ne može se sagledati kako je u postupku rešavanja stambenih potreba prvotužene kao zaposlene kod pravnog prethodnika tužioca, primenjen Zakon o stanovanju; da nijedna priložena isprava ne ukazuje da kuća koja je bila predmet otkupa predstavlja odgovarajući stan u smislu Zakona o stanovanju, koji je od poslodavca u cilju rešavanja stambenih potreba dodeljen u zakup prvotuženoj saglasno odredbi člana 17. Zakona o stanovanju, jer činjenicu da je ugovor o otkupu stana sačinjen primenom odredaba citiranog Zakona ne dokazuje činjenica da su se u preambuli ugovora ugovorne strane pozvale da je ugovor zaključen primenom odredaba tog zakona; da imajući u vidu da se aneksom ugovora o zakupu stana utvrđuje da je predmet davanja u zakup prvotuženoj stambeni prostor površine 476 m2, da bi potom u ugovoru o otkupu kuće bilo navedeno da se radi o kući, pri čemu se zaobilazi činjenica da se radi o kući ukupne površine 1.986,90 m2 očigledno je da u konkretnom slučaju pozivanje na otkup stana prema odredbama Zakona o stanovanju ima isključivo za cilj da otkupiocu stana obezbedi pravo na primenu ugovaranja povlašćene cene, pri čemu nije sporno da je pravni prethodnik tužioca kao pravno lice u privatnom vlasništvu mogao predmetnu kuću (vilu) da prenese u svojinu svom zaposlenom i bez naknade, ali u slučaju da prema tom pravnom licu bude pokrenut stečajni postupak takvo raspolaganje stečajnog dužnika pod ispunjavanjem zakonom propisanih uslova iz člana 103. Zakona o stečajnom postupku u vezi sa članom 98. istog zakona može biti predmet pobijanja, budući da nije sporno da se takvim raspolaganjem uz neznatnu naknadu umanjuje imovina stečajnog dužnika, odnosno oštećuju njegovi poverioci; da je iz navedenih razloga, u slučajevima pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika po osnovu navedenog člana 103. Zakona, bez uticaja na postojanje osnova pobijanja postojanje ili nepostojanje subjektivnog elementa, odnosno činjenice da je saugovarač stečajnog dužnika znao ili mogao znati za tešku finansijsku situaciju prethodnika stečajnog dužnika, odnosno da je znao ili mogao znati da će zaključenjem pravnog posla koji je predmet pobijanja doći do oštećenja stečajnih poverilaca; da je za razrešenje konkretnog slučaja dovoljno da je prethodnik stečajnog dužnika zaključio pravni posao uz neznatnu naknadu , što je u svakom slučaju dovelo do umanjenja imovine stečajnog dužnika, pa se kao rezultat takvog raspolaganja pokazuje oštećenje stečajnih poverilaca, pri čemu se od saugovarača stečajnog dužnika zahteva samo postojanje svesti da je pravni posao zaključen uz neznatnu naknadu, na šta u ovom konkretnom slučaju ukazuju objektivne činjenice, da saugovarač tužioca od istog otkupljuje predmetnu porodičnu stambenu kuću u B . u ukupne površine 1.986,90 m2 za iznos u dinarskoj protivvrednosti od 69.464,35 evra, koji objektivno za tu nepokretnost predstavlja neznatnu naknadu; da je pozivanje podnosioca žalbe da je u činjenično identičnoj situaciji u predmetu Pž. 3880/10 Privrednog apelacionog suda doneta suprotna odluka bez uticaja na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke u ovom konkretnom predmetu, budući da je u drugostepenom odlučivanju sud vezan žalbenim navodima.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3880/10 od 12. avgusta 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „A. s.“ d.o.o, u stečaju , protiv tuženog D. K, kojim je traženo da se utvrdi da ne proizvode pravno dejstvo prema stečajnoj masi stečajnog dužnika pravni posao – ugovor o otkupu stana (koji se nalazi u B, u U. t. broj 27/1, površine 197,75 m2 ) zaključen 25. avgusta 2005. godine između Preduzeća „A. s.“ d.o.o. B. (pravnog prethodnika tužioca) i tuženog u određenom novčanom iznosu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Iz obrazloženja navedene presude proizlazi : da je pravni prethodnik tužioca Preduzeća „A. s.“ d.o.o. B. stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti - objektu koji se nalazi u B., u U. t. broj 27/1, površine 197,75 m2 na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 31. marta 2004. godine između I . za r. m. i s. p. d.o.o. B, kao prodavca i Preduzeća „A. s.“ d.o.o. B. po ceni od 25.000.000 dinara; da je ugovor o otkupu stana od 25. avgusta 2005. godine zaključen između Preduzeća „A. s.“ d.o.o. B, kao prodavca i tuženog, kao kupca; da je predmet tog ugovora prodaja predmetnog stana koji se nalazi u B, u U. t. broj 27/1, površine 197,75 m2 , po kupoprodajnoj ceni od 2.820.323,62 dinara; da je stečajni postupak nad tužiocem pokrenut 4. juna 2007. godine. Dalje je navedeno: da iz odredaba člana 99. Zakona o stečajnom postupku proizlazi da su predmet pobijanja pravno valjane radnje i punovažni poslovi, koji se pobijaju zbog toga što su preduzeti u određenom vremenskom intervalu pre podnošenja predloga pokretanje stečajnog postupka, kada je (poverilac) saugovarač znao ili morao znati za postojanje stečajnog razloga na strani stečajnog dužnika; da je za pobijanje radnji stečajnog dužnika potrebno kumulativno ispunjenje kako objektivnog uslova koji se odnosi na vreme preduzimanja, tako i subjektivnog uslova koji se odnosi na svest poverioca prema objektivnom stanju; da je zakonska pretpostavka da je poverilac znao, odnosno morao znati za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da postoji prezaduženost stečajnog dužnika, odnosno da je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da tužilac nije dostavio dokaze iz kojih bi se moglo zaključiti da je tuženi znao da u vreme zaključenja spornog ugovora tužiocu preti nesposobnost za plaćanje i da se tim poslom oštećuje jedan ili više poverilaca; da je ugovor o otkupu stana čije se pobijanje traži zaključen znatno pre podnetog predloga za pokretanje stečajnog postupka nad tužiocem, te se samim tim nikako ne može govoriti o nameri pogodovanja ili oštećenja pojedinih poverilaca s obzirom na to da je pravni prethodnik tužioca u to vreme normalno poslovao; da je ugovorena otkupna cena utvrđena prema Uputstvu o načinu utvrđivanja otkupne cene stana i po obračunu stalnog sudskog veštaka, te kako je tuženi bio zakupac stana koji je ujedno i predmet otkupa, to nisu osnovani navodi tužioca da se u konkretnom slučaju nisu mogle primenjivati odredbe Zakona o stanovanju; da se iz navedenih razloga takođe ne može prihvatiti navod tužbe da je otkup stana ugovoren po bagatelnoj ceni koja je deset puta niža od tržišne cene, jer su ugovorne strane ovlašćene da ugovaraju nižu cenu otkupa od tržišne cene u zavisnosti od uslova i okolnosti pod kojima se zakup ugovara.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije i njenog Protokola, Ustavni sud je postojanje navedenih povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbama člana 58. Ustava utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05), kojima je regulisano pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, pored ostalog, bilo je propisano: da pravne poslove i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona, kao i da se pobijanje može vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase (član 98. st. 1. i 4.); da se pravni posao ili druga pravna radnja preduzeti u poslednja tri meseca pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje na način i u vreme koji su u skladu sa sadržinom njegovog prava (u daljem tekstu: uobičajeno namirenje), mogu pobijati ako je u vreme kada su preduzeti stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, a poverilac je znao ili morao znati za njegovu nesposobnost plaćanja, da će se smatrati da je poverilac znao ili morao znati za nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika ili za predlog za pokretanje stečajnog postupka ako je znao za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da postoji nesposobnost plaćanja, odnosno da je stavljen predlog za pokretanje stečajnog postupka (član 99. st. 1. i 3.); da se pravni posao i pravna radnja stečajnog dužnika bez naknade ili uz neznatnu naknadu mogu pobijati ako su zaključeni odnosno preduzeti u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 103.); da tužioci mogu biti poverilac i stečajni upravnik, u ime i za račun stečajnog dužnika, da se tužba podnosi protiv lica sa kojim je pravni posao zaključen, odnosno prema kome je pravna radnja preduzeta (u daljem tekstu: protivnik pobijanja) i protiv stečajnog dužnika, ako u njegovo ime tužbu nije podneo stečajni upravnik , da se tužba za pobijanje pravnog posla ili pravne radnje može se podneti i protiv naslednika ili drugog univerzalnog pravnog sledbenika protivnika pobijanja , da se tužba može podneti i protiv ostalih pravnih sledbenika protivnika pobijanja ako je - 1) pravni sledbenik znao za činjenice koje predstavljaju razlog za pobijanje pravnih poslova ili radnji njegovog prethodnika, 2) ono što je stečeno pravnim poslom ili pravnom radnjom koji se pobijaju pravnom sledbeniku ustupljeno bez naknade ili uz neznatnu naknadu (član 107.); da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao , odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje, kao i da protivnik pobijanja, pošto vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac (član 108.).

Odredbama člana 16. st. 1. i 2. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) je propisano da je n osilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom, kao i da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu.

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljki ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Privrednog apelacionog suda, koji je u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite presude, sa stanovišta zaštite prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3880/10 od 12. avgusta 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev istog tužioca „A. s.“ d.o.o, u stečaju , protiv tuženog D. K. kojim je traženo da se utvrdi da ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi stečajnog dužnika pravni posao – ugovor o otkupu stana od 25. avgusta 2005. godine zaključen između Preduzeća „A. s.“ d.o.o. B. (pravnog prethodnika tužioca) i tuženog za određeni iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Naime, u parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Pž. 3880/10 od 12. avgusta 2010. godine, Privredni apelacion i sud je, iako se radilo o činjeničnoj situaciji koja je gotovo identična predmetnoj (pravni prethodnik tužioca je stan kupio od trećeg lica za iznos od 25.000.000 dinara, a tuženi je isti taj stan otkupio od pravnog prethodnika tužioca za iznos od 2.820.323,62 dinara), primenio odredbe člana 99. Zakona o stečajnom postupku, a ne član 103. istog zakona, konstatujući da je, u konkretnom slučaju, za pobijanje pravnog posla, odnosno radnje stečajnog dužnika potrebno kumulativno ispunjenje objektivnog (vreme preduzimanja radnje) i subjektivnog uslova (svest poverioca prema objektivnom stanju). Privredni apelacioni sud je sledom rečenog utvrdio da tuženi u vreme zaključenja spornog ugovora nije mogao znati da tužiocu preti nesposobnost plaćanja i da se tim poslom oštećuje jedan ili više poverilaca, te da stoga nije ni osnovan tužbeni zahtev. Posebno je istaknuto da je ugovorena cena za otkup stana bila utvrđena prema Uputstvu o načinu utvrđivanja otkupne cene stana i po obračunu stalnog sudskog veštaka, te da kako je tuženi bio zakupac stana koji je predmet otkupa, nisu osnovani navodi tužioca da se u konkretnom slučaju nisu mogle primenjivati odredbe Zakona o stanovanju.

Imajući u vidu sadržinu presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3880/10 od 12. avgusta 2010. godine i sadržinu u ovom ustavnosudskom predmetu osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni apelacioni sud, kao sud poslednje instance, doneo dve potpuno različite presude o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na gotovo identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnositeljke ustavne žalbe, protiv kojih je usvojen tužbeni zahtev, dovedene u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tuženi protiv koga je istovrsni tužben i zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa privrednog suda poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine).

Ustavni sud konstatuje da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne mora uvek biti dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava. Međutim, imajući u vidu da je Privredni apelacioni sud u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbe istog tužioca protiv tuženih koji su u bliskim rodbinskim vezama, Ustavni sud je ocenio da je na taj način Privredni apelacioni sud podnositeljke ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tuženi D. K, protiv koga je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca „A. s.“ d.o.o, u stečaju .

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu isticanja povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koje se prema žalbenim navodima podnositeljki ogleda u tome što je Privredni apelacioni sud na utvrđeno činjenično stanje prvostepenim sudom u vezi sa njihovim tužbenim zahtevom pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje da je Privredni apelacioni sud svoju pravnu ocenu veoma detaljno i jasno obrazložio. Naime, Privredni apelacioni sud je svoju odluku zasnovao pre svega na odredbi člana 103. Zakona o stečajnom postupku, kojom je, kao što je već navedeno, bilo propisano da se pravni posao i pravna radnja stečajnog dužnika bez naknade ili uz neznatnu naknadu mogu pobijati ako su zaključeni , odnosno preduzeti u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da su uslovi propisani za pobijanje pravnih poslova stečajnog dužnika isključivo objektivne činjenice, koje su same po sebi dovoljne za ostvarenje prava pobijanja. U tom slučaju se ne traži postojanje subjektivnih pretpostavki kao što su saznanje pribavioca o postojanju teškog ekonomsko-finansijskog stanja stečajnog dužnika. Dakle, činjenica da je stečajni dužnik raspolagao imovinom bez naknade ili uz neznatnu naknadu u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka iskazuje se kao dovoljan razlog za pobijanje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je za razliku od raspolaganja bez naknade, u praksi teže utvrditi postojanje drugog objektivnog razloga – raspolaganja uz neznatnu naknadu. Pod takvim pravnim poslom, odnosno radnjom podrazumevaju se raspolaganja imovinom stečajnog dužnika kod kojih ne postoji adekvatna srazmera međusobnih davanja, odnosno kada je povređeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. Imajući u vidu veliki broj različitih situacija u kojima može doći do takvog raspolaganja, na sudovima je da procene sve okolnosti konkretnog slučaja pod kojima je takvo raspolaganje izvršeno i saglasno tome odluče da li konkretan pravni posao ili radnja raspolaganja uz neznatnu naknadu može predstavljati predmet pobijanja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je Privredni apelacioni sud primenjujući ne samo odredbu člana 103. Zakona o stečajnom postupku, već i odredbe člana 98. istog zakona, zaključio da je za usvajanje tužbenog zahteva bilo dovoljno da je prethodnik stečajnog dužnika zaključio pravni posao sa podnositeljkom ustavne žalbe M . K. uz neznatnu naknadu, što je dovelo do umanjenja imovine stečajnog dužnika. Krajnji rezultat takvog raspolaganja je oštećenje stečajnih poverilaca, pri čemu se, po mišljenju drugostepenog suda, od saugovarača stečajnog dužnika - podnositeljke M. K . zahteva samo postojanje svesti da je pravni posao zaključen uz neznatnu naknadu, na šta u konkretnom slučaju ukazuju objektivne činjenice - da je ona otkupila predmetnu porodičnu stambenu kuću u Beogradu ukupne površine 1.986,90 m2 (kupljenu za iznos u dinarskoj protivvrednosti od 933.568,00 evra) za iznos u dinarskoj protivvrednosti od 69.464,35 evra, koji objektivno za tu nepokretnost predstavlja neznatnu naknadu.

Pored toga, Privredni apelacioni sud se nije zadržao samo na utvrđivanju da li je navedeni pravni posao zaključen uz neznatnu naknadu, već je utvrđivao da li su poverioci stečajnog dužnika takvom radnjom bili oštećeni, pa je, imajući u vidu vrednost ukupne imovine stečajnog dužnika i ukupnih obaveza prema početnom stečajnom bilansu stečajnog dužnika od 1. novembra 2007. godine, našao da bi pretpostavljeni stepen namirenja poverilaca bio manji od 50%, dok je, prema stanju stečajne mase na dan 31. mart 2012. godine, stepen mogućeg namirenja stečajnih poverioca iznosio manje od 36%. Procenivši sve relevantne okolnosti pod kojima je predmetno raspolaganje izvršeno, Privredni apelacioni sud je došao do zaključka, koji je sa stanovišta zaštite zajemčenog prava na pravično suđenje prihvatljiv i za Ustavni sud, da su ispunjeni uslovi za pobijanje pravnog posla, odnosno ugovora o otkupu stana, samim tim i ugovora o poklonu koji je naknadno zaključen među podnositeljkama ustavne žalbe.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je pravni prethodnik tužioca - „A. s.“ d.o.o. B, omogućavao svojim zaposlenima, dakle ne samo podnositeljki M. K, otkup stanova koje su koristili po zaključenim ugovorima o zakupu istih po odredbama Zakona o stanovanju, te da je i otkupna cena utvrđena po odredbama i kriterijumima iz tog zakona i Uputstva o načinu utvrđivanja otkupne cene, i da se iz tog razloga ne može govoriti o raspolaganju učinjenom uz neznatnu naknadu, Ustavni sud ukazuje da takvi navodi nisu osnovani. Naime, Privredni apelacioni sud je istakao da se, u situaciji kada se ne radi o stanu u društvenoj svojini, niti o zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju - 2. avgusta 1992. godine, nisu stekli uslovi za zaključenje ugovora o otkupu predmetnog stana primenom ugovaranja povlašćene cene po osnovu odredaba Zakona o stanovanju. Ustavni sud ukazuje da se predmetni stan (kuća) nikad nije bio u društvenoj ili državnoj svojini, pa samim tim činjenica da je predmetni ugovor zaključen sa pozivom na odredbe Zakona o stanovanju, ne znači da se na njega i primenjuju te odredbe, već odredbe onih zakona koje u pozitivnom pravnom sistemu zaista regulišu takav ugovor imajući u vidu njegovu stvarnu sadržinu.

Pri tom, Ustavni sud konstatuje, kao što je to konstatovao i Privredni apelacioni sud, da pravno lice u privatnom vlasništvu ima pravo da nepokretnost prenese u svojinu svom zaposlenom i bez naknade, ali u slučaju da nad tim pravn im licem bude pokrenut stečajni postupak , takvo raspolaganje stečajnog dužnika kada su ispunjeni zakonom propisani uslovi , može biti predmet pobijanja.

U kontekstu svega navedenog, budući da je Privredni apelacioni sud jasno obrazložio svoju odluku primenjujući relevantne odredbe kako materijalnog, tako i procesnog prava, Ustavni sud, u navodima podnositeljki i dokumentaciji predočenoj ovome sudu, nije pronašao ništa što bi ukazivalo da su relevantni pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na njihovu štetu. Ustavni sud podseća da su u predmetnom sporu podnositeljke ustavne žalbe imale procesnu ulogu tuženih, te da su aktivno učestvovale u predmetnom postupku, pri čemu su iscrpno ispitani svi njihovi navodi. Po oceni Suda, osporene presude se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnositeljki je izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljki o tome da im je osporenim presudama povređeno prav o na pravično suđenje, ne postoji ni osnov za tvrdnju da je podnositeljkama povređeno pravo na imovinu.

7. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 2364/12 od 16. jula 2012. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9082/12 od 24. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, odlučujući kao drugom delu izreke.

8. Budući da u osporenim presudama nije došlo do arbitrerne, odnosno proizvoljne primene merodavnog prava, Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.