Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko pet godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Žalba u delu zloupotrebe prava na obraćanje sudu je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz Riđice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27408/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Riđice je , 26. decembra 2012 . godine, preko punomoćnika O . J, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27408/10. Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, istakao i povrede načela zabrane diskriminacije, „prava na jezik i pismo“, prava na pravično i nepristrasno suđenje, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Podnosilac je istakao da je osporeni izvršni postupak trajao pet godina, iako je rok po starom zakonu bio tri, a po novom pet dana, da za tako dugo trajanje on ne snosi krivicu, već da je u više navrata urgirao za ubrzanje postupka.

U prilog tvrdnji o povredi „prava na jezik i pismo“, podnosilac ustavne žalbe je istakao da prvostepeno rešenje o izvršenju „nije napisano na srpskom, već na hrvatskom jeziku“, i to iz razloga što je napisan o latiničnim pismom, koje „po principu – jedan jezik jedno pismo (...) pripada hrvatskom, a ne srpskom jeziku“.

Svoje tvrdnje o povredama ostalih istaknutih prava, podnosilac ničim ne obrazlaže, već lakonski ističe da je bio diskriminisan jer je „sa druge strane bila Republika Srbija“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27408/10, te je na osnovu toga i navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac M. Š , ovde podnosilac ustavne žalbe je 7. decembra 2007. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika državna zajednica Srbija i Crna Gora – Vojska SCG, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija – Vojska Srbije, radi izvršenja prav nosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Somboru P. 1120/05 od 3. aprila 2006. godine. Predmet je zaveden pod brojem I. 15017/07.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 13. decembra 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 15017/07. Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 15017/07 od 20. februara 2008. godine ukinuo navedeno rešenje o izvršenju u delu u kojem je određeno izvršenje radi naplate novčanog potraživanja poverioca na ime nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja estetskog izgleda u iznosu od 60.000 dinara, izvršenje je u tom delu obustavljeno, sprovedene izvršne radnje ukinute, a predlog za izvršenje odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15017/07 od 12. avgusta 2008. godine odbijen je kao neosnovan predlog za protivizvršenje podnet od strane izvršnog dužnika. Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3120/10 od 11. februara 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka – odluke o troškovima postupka protivizvršenja.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, predmet je raspoređen u rad Prvom osnovnom sudu u Beogradu i dobio je novi broj I. 27408/10.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27408/10 od 30. juna 2010. godine odbijen je zahtev izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu troškova postupka nastalih nakon donošenja rešenja o izvršenju, a u postupku rešavanja o predlogu za protivizvršenje. Ovo rešenje potvrđeno je rešenjem troje sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. (I.) 658/2011/6 od 4. jula 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je zaključkom I. 27408/10 od 18. oktobra 2012. godine naložio Narodnoj banci Srbije da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju o izvršenju. Narodna banka Srbije je dopisom od 27. novembra 2012. godine izvestila Prvi osnovni sud u Beogradu da je rešenje o izvršenju izvršeno u celosti 26. novembra 2012. godine.

Zaključkom I. 27408/10 od 26. aprila 2013. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu zaključio je predmetni izvršni postupak, a rešenjem I. 27408/10 od 26. aprila 2013. godine odbačen je zahtev ranijeg punomoćnika izvršnog poverioca Olivere Jovanić za naknadu troškova nastalih nakon donošenja rešenja o izvršenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 5. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano: da je u postu pku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (stav 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (stav 5.).

Odredbama člana 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (stav 1.) , te da u postupku izvršenja i obezbeđenja odlaganje nije dozvoljeno, osim ako zakonom nije izričito propisano drugačije (sta v 2.). Odredbom člana 7. istog zakona propisano je: da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od pet radnih dana od dana podnošenja predloga i da odluku dostavi strankama u roku od pet radnih dana od dana donošenja (stav 1.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od pet radnih dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 7. decembra 2007. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je formalno okončan 26. aprila 2013. godine donošenjem zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27408/10, dok je izvršenje sprovedeno 26. novembra 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina trajanja izvršnog postupka kategorija koja zavisi, pre svega, od postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i ponašanj a podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku. To su ujedno i kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja izvršnog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao više od pet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka.

Imajući u vidu trajanje izvršnog postupka od preko pet godina (iako je izvršni sud bio dužan da, saglasno odredbi člana 5. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i odredbi člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupa hitno), Ustavni sud ocenjuje da raniji Četvrti opštinski sud u Beogradu, a zatim Prvi osnovni sud u Beogradu nisu postupali efikasno, tj. u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i obavezama da bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, kako bi izvršni poverilac namir io svoja potraživanja zasnovana na pravnosnažnoj i izvršnoj presudi parničnog suda.

Analizirajući kriterijum postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud ističe da je njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom u pretežnoj meri uticalo na neopravdano dugo trajanje konkretnog izvršnog postupka. Ovakvu svoju ocenu Ustavni sud, između ostalog , zasniva i na činjenici da u toku izvršnog postupka postoje periodi potpune neaktivnosti postupajućih sudova, kako prvostepenog, tako i drugostepenog.

U odnosu na kriterijum ponašanja podnosioca ustavne žalbe, kao učesnika u postupku, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo trajanju postupka i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Štaviše, podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac, u nekoliko navrata urgirao za brzim okončanjem postupka, kako kod postupajućih sudija, tako i kod predsednika sudova.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog i neažurnog postupanja suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na besplatnog prevodioca, odnosno tumača iz člana 32. stav 2. Ustava, odnosno odredbe člana 10. stav 1. Ustava kojom se utvrđuje službena upotreba jezika i pisma, a koje je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe formulisao kao „pravo na jezik i pismo“, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Tatalović i Đekić protiv Srbije, od 29. maja 2012. godine, broj predstavke 15433/07), prema kome su podnosioci dužni da obaveste sud o svim okolnostima relevantnim za predstavku. Prema navedenom stavu, od podnosilaca se ne očekuje da iznesu sve moguće informacije o predmetu, ali su dužni da predstave one suštinske činjenice za koje moraju znati da su od značaja za sud da bi mogao pravilno proceniti slučaj. Nepotpune i pogrešne informacije mogu da predstavljaju zloupotrebu prava na podnošenje predstavke, posebno ako se odnose na samu suštinu predmeta. Takođe, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, predstavka se može odbaciti zbog zloupotrebe prava, između ostalih razloga, ako je svesno zasnovana na neistinitim činjenicama u cilju obmane suda (videti presudu Varbanov protiv Bugarske, od 5. oktobra 2000. godine, broj predstavke 31365/96).

Punomoćnik podnosioca u ustavnoj žalbi naveo je da „rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda I. 15017/07 od 12. avgusta 2008. godine nije napisano na srpskom već na hrvatskom jeziku, jer je pisano latinicom“, što, kako se Ustavni sud uverio uvidom u predmet, nesumnjivo nije tačno. Kako je ta činjenica bila bitna okolnost za mogućnost vođenja postupka po ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na povredu označenog prava, Ustavni sud smatra da na strani podnosioca ne postoji opravdanje za učinjeni propust i davanje informacije koja ne odgovara činjenicama.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na važnost propusta, takvo ponašanje punomoćnika podnosioca, i to ne prvi put, suprotno svrsi prava na podnošenje ustavne žalbe i da predstavlja zloupotre bu prava na obraćanje ovom sudu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 6) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, zbog zloupotrebe prava na njeno izjavljivanje, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako za svoje tvrdnje o povredi ostalih označenih prava podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo bilo kakvo obrazloženje, Ustavni sud se tim njegovim navodima nije bavio.

9. U odnosu na zahtev podnosioca za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ističe da, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade tih troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti