Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba u preostalom delu odbacuje kao neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. H, Đ. Š, Z. P, M. T, Ž. V, M. L,(1), Đ. V, G. S, G. B, Z. K, N. I, M. L,(2), S. K.(1), V. Č, I. M, B. B, R. T, R. R. I, S. K.(2), A. G, A. S, M. V, N. K, I. F, Đ. S, J. P, A. P, B. I, A. L, D. V, T. B, Z. M, L. V. Š, V. Š, Z. S, J. D, J. B, Z. H, svih iz Subotice, V. K, T. V, obojice iz Starog Žednika kod Subotice, Z. B. iz Kelebije kod Subotice, A. F. iz Bačkih Vinograda kod Subotice, M. N. iz Male Bosne kod Subotice, O. M. iz Beograda, N. Đ. iz Novog Žednika kod Subotice, S. T. iz Donjeg Tavankuta kod Subotice i Lj. V. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba I. H, Đ. Š, Z. P, M. T, Ž. V, M. L.(1), Đ. V, G. S, G. B, Z. K, N. I, M. L.(2), S. K.(1), V. Č, I. M, B. B, R. T, R. R. I, S. K.(2), A. G, A. S, M. V, N. K, I. F, Đ. S, J. P, A. P, B. I, A. L, D. V, T. B, Z. M, L. V. Š, V. Š, Z. S, J. D, J. B, Z. H, V. K, T. V, Z. B, A. F, M. N, O. M, N. Đ, S. T. i Lj. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 121/16 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo I. H, Đ. Š, Z. P, M. T, Ž. V, M. L.(1), Đ. V, G. S, G. B, Z. K, N. I, M. L.(2), S. K.(1), V. Č, I. M, B. B, R. T, R. R. I, S. K.(2), A. G, A. S, M. V, N. K, I. F, Đ. S, J. P, A. P, B. I, A. L, D. V, T. B, Z. M, L. V. Š, V. Š, Z. S, J. D, J. B, Z. H, V. K, T. V, Z. B, A. F, M. N, O. M, N. Đ, S. T. i Lj. V. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. I. H. iz Subotice i ostala lica navedena u uvodu i izreci, podneli su Ustavnom sudu, 13. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, kao i O. J. i B. K, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P1. 121/16, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2493/19 od 15. jula 2020. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 49/18 od 9. marta 2018. godine i Osnovnog suda u Subotici P1. 121/16 od 12. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 58. i 60. Ustava, te povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosioci ustavne žalbe ističu i povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije, koja suštinski predstavljaju iste garancije kao i one u odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica u sporu iz radnog odnosa započeta novembra 2003. godine, a okončana donošenjem osporene revizijske presude, čime je podnosiocima nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da prvostepeni sud nije usaglasio oprečna mišljenja sudskih veštaka kada je reč o visini predmetnih potraživanja, već je dosuđene iznose samoinicijativno odredio; da je drugi sudski veštak najpre imao ulogu savetnika tuženog, koji se izjašnjavao o nalazu i mišljenju prvobitnog sudskog veštaka, iz kog razloga mu veštačenje u ovoj pravnoj stvari nije smelo biti povereno; da se o navedenim bitnim povredama pravila postupka nisu izjasnili ni drugostepeni ni Vrhovni kasacioni sud, iako su one detaljno obrazložene kako u žalbi, tako i u reviziji; da su sudovi potpuno proizvoljno dali prednost programima poslovanja tuženog, u odnosu na tada važeći Zakon o radu, kao i granske i pojedinačne kolektivne ugovore; da je, takođe, proizvoljna i odluka da podnosioci tuženom naknade troškove postupka, imajući u vidu njihov uspeh u parnici.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, kao i da podnosiocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Subotici P1. 121/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i još 87 lica su 21. novembra 2003. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tuženog P. „V.“ Subotica, radi isplate razlike u zaradi za period od novembra 2000. do oktobra 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1166/03.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 12. januara 2004. godine. Usledilo je povlačenje tužbe (u više odvojenih podnesaka) za sedmoro tužilaca. Za isti broj tužilaca je izvršeno razdvajanje postupka, uz formiranje dva posebna predmeta. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, koje je održano 31. januara 2006. godine, određen je prekid postupka do okončanja parnice u jednom od razdvojenih predmeta. Rešenje o nastavku doneto je 31. maja 2007. godine, nakon što je navedeni postupak okončan. O ishodu tog postupka nema nijedne konstatacije. Predmetu je dodeljen broj P1. 373/07.

U međuvremenu je (tokom prekida postupka) tužba povučena za troje tužilaca, a nakon što je postupak nastavljen, za još troje. Izvršeno je razdvajanje postupka za isto toliko tužilaca, uz formiranje dva posebna predmeta. Na ročištu održanom 29. aprila 2008. godine određeno je zastajanje sa postupkom do donošenja prvostepene presude u jednom od razdvojenih predmeta, a na sledećem ročištu, koje je održano 21. aprila 2010. godine, prekid do okončanja tog postupka.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Subotici preuzeo je Osnovni sud u Subotici. Jedan od tužilaca je 31. decembra 2013. godine zatražio nastavak postupka, o čemu je odlučeno rešenjem od 28. februara 2014. godine. Ishod postupka zbog kojeg je određen prekid nigde nije konstatovan.

U periodu do prvog presuđenja zakazano je još sedam ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta nisu održana zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine. Za osmoro tužilaca je određen prekid postupka zbog njihove smrti. Nastavak postupka zatražili su pravni sledbenici troje od preminulih tužilaca. Posebnim rešenjima je konstatovano povlačenje tužbe za ukupno 34 tužilaca. Obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Zbog velikog broja tužilaca, sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavljao u više navrata. Glavna rasprava je zaključena 21. maja 2015. godine.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 114/15 od 21. maja 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Punomoćnici tužilaca (njih troje) izjavili su žalbe 25. i 26. juna i 2. jula 2015. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2206/15 od 11. januara 2016. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu, radi ispravke ožalbene presude. Rešenje o ispravci doneto je 18. januara 2016. godine, te je predmet ponovo prosleđen Apelacionom sudu u Novom Sadu, koji je rešenjem Gž1. 475/16 od 23. marta 2016. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku dobio broj P1. 121/16. Rešenjem od 5. maja 2016. godine konstatovano je povlačenje tužbe za još troje tužilaca. U periodu do narednog presuđenja, na tužilačkoj strani, učestvovalo je 85 lica. Zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Nakon obavljenog dopunskog veštačenja, sud je odredio novog sudskog veštaka. Na ročištu održanom 12. septembra 2017. godine, nakon usaglašavanja mišljenja dvoje sudskih veštaka, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 121/16 od 12. septembra 2017. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za period od decembra 2000. do marta 2001. godine, dok je u preostalom delu (april 2001 – oktobar 2003. godine) tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Tužioci su obavezani da tuženom naknade sve troškove parničnog postupka.

Tužioci su žalbu izjavili 23. novembra 2017. godine, a punomoćnici tuženog (njih dvoje) 15. i 17. novembra 2017. godine. Na jednu od žalbi tuženog, tužioci su odgovorili podneskom od 29. decembra 2017. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 49/18 od 9. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, ukinuo osporenu prvostepenu presudu za dvojicu tužilaca i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu, kako bi se utvrdila činjenica njihove smrti. Stavom drugim izreke delimično je preinačena osporena prvostepena presuda, tako što je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za februar i mart 2001. godine, a umanjena im je i obaveza na ime naknade troškova postupka tuženom. U preostalom delu osporena prvostepena presuda je potvrđena (stav treći izreke).

Tužioci su, preko dva advokata, izjavili revizije od 4. i 13. juna 2018. godine, zahtevajući da se one razmotre i kao posebne, saglasno članu 404. Zakona o parničnom postupku. Tuženi je reviziju od 12. juna 2018. godine izjavio samo kao posebnu, u smislu navedene odredbe Zakona o parničnom postupku. Osnovni sud u Subotici je rešenjem od 29. novembra 2018. godine odredio prekid postupka u odnosu na dvojicu tužilaca, saglasno nalogu Apelacionog suda u Novom Sadu.

Nakon što je jednom vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 2493/19 od 15. jula 2020. godine, kojom je odbio kao neosnovane revizije tužilaca izjavljene protiv stava drugog izreke osporene drugostepene presude, dok je u preostalom delu, uključujući i odluku o troškovima postupka, revizije tužilaca odbacio kao nedozvoljene, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi da se o njima odluči kao o posebnim, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Za reviziju tuženog je takođe ocenjeno da se o njoj ne može odlučivati kao o izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), te je i ona odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Subotici P1. 114/15 od 21. maja 2015. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2493/19 od 15. jula 2020. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 16 godina i osam meseci. Napred izneto, samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, jer zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Međutim, činjenica da je parnica u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajala više od 16 godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud posebno ima u vidu da je prvo ročište za glavnu raspravu održano nakon više od dve godine od podnošenja tužbe, dok je prva presuda doneta nakon skoro 12 godina, pri čemu je u dokaznom postupku obavljeno samo ekonomsko – finansijsko veštačenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta određivao prekid postupka (prvi put na pet meseci, drugi put preko dve i po godine), ali da je time samo dodatno produženo njegovo trajanje, imajući u vidu da ishodi postupaka zbog kojih je dolazilo do prekida uopšte nisu konstatovani, pa sledi da prekidi nisu ni imali za cilj rešavanje nekog prethodnog pitanja.

Neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, ne može se staviti na teret sudu, a takođe, Ustavni sud ne može da zanemari ni činjeničnu složenost ovog predmeta, usled velikog broja tužilaca (postupak započet sa 130, a okončan sa 83 tužilaca).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, uticaj štrajka advokata i činjeničnu složenost predmeta, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Kada je reč o ostalim povredama koje se ističu ustavnom žalbom (osporeni akti), Ustavni sud najpre konstatuje da jedino pravno pitanje kojim se Vrhovni kasacioni sud bavio, dakle, koje je jedino bilo predmet meritornog revizijskog odlučivanja, jeste vremensko važenje Uredbe o visini zarada i drugim primanjima u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 19/01). Primenom člana 1. stav 1. navedenog podzakonskog akta, Apelacioni sud u Novom Sadu je delimično preinačio osporenu prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i za februar i mart 2001. godine, nadovezujući se na razloge koje je prvostepeni sud izneo za preostali period (april 2001 – oktobar 2003. godine), a za koji važenje pomenute Uredbe nije bilo sporno. Polazeći od toga da su revizije tužilaca samo u tom delu bile dozvoljene, sledi da je o ostalim pravnim pitanjima, kao što su visina potraživanja razlike u zaradama i uticaj primene prinudnih propisa – Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 25/2000, 25/02, 107/05, 1085/05 i 123/07) i pomenute Uredbe na sistem obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima, a koja se jedino i ističu u ustavnoj žalbi, raspravljeno i odlučeno nižestepenim presudama, imajući u vidu da Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio da u tom delu (protiv stava trećeg izreke osporene drugostepene presude) odlučuje o revizijama tužilaca.

Podnosioci su, dakle, sporna pravna pitanja koja su izneli u ustavnoj žalbi, mogli da postave isključivo u vezi sa nižestepenim presudama, jer ona nisu bila predmet odlučivanja u osporenoj revizijskoj presudi. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, revizija u parničnom postupku predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude. Takođe, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije i koji je okončan odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u sudskom postupku koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu.

Polazeći od navedenog, te činjenice da su revizije podnosilaca ustavne žalbe odbačene kao nedozvoljene u delu kojim je osporena ocena o pravnim pitanjima koja su sada predmet ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu kojim se osporava stav treći izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 49/18 od 9. marta 2018. godine i presuda Osnovnog suda u Subotici P1. 121/16 od 12. septembra 2017. godine, odbacio kao neblagovremenu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče osporene revizijske presude, kao i stava drugog izreke osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud smatra da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu označenih prava, a da pri tom ne navode nijedan razlog na kome zasnivaju svoje tvrdnje. Naime, ocena Vrhovnog kasacionog suda o preinačujućem delu osporene drugostepene presude, dakle, jedinom pravnom pitanju koje je bilo predmet meritornog revizijskog odlučivanja – vremensko važenje Uredbe o visini zarada i drugim primanjima u javnim preduzećima iz 2001. godine, kao i ocena o nedozvoljenosti revizija u preostalom delu, nijednom reči nisu osporene u ustavnoj žalbi. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.