Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu S. S. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred katastrom koji je trajao preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Oreovice kod Žabara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Žabari u predmetu broj 952-02- 373/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Oreovice kod Žabara , preko punomoćnika R. D , advokata iz Žabara, podne o je Ustavnom sudu, 21. januara 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda U. 17432/16 od 6. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju Ustavni su d ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku ističe da je predmetni upravni postupak zbog neefikasnog postupanja nadležnih organa trajao devet godina, iako, po mišljenju podnosioca, nije bio složen činjenično, ni pravno.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnosi oca na naknadu materijalne i nematerijalne štete , kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i celo kupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. oktobra 2010. godine podneo Republičkom geodetskom zavodu – Služba za katastar nepokretnosti Žabari zahtev za „uknjiženje i ispravku upisa“ u katastru nepokretnosti, kojim je tražio upis prava vlasništva na k.p. br. … i …/2 obe u KO Oreovica u svoju korist, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Žabarima O. 482/07 od 19. novembra 2007. godine. U zahtevu je navedeno da su 2007. godine te parcele u pisane na njegovo ime, ali su u postupku izrade katastra „vraćene na zemljišnoknjižne vlasnike“. Podnosilac je tražio da se o zahtevu odluči primenom odredaba čl. 100 . i 137. Zakona o državnom premeru i katastru.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Žabari broj 952-02-373/2010 od 18. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za uknjižbu – ispravku upisa vlasništva na predmetnim katastarskim parcelama. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je postupak izlaganja za KO Oreovica započeo 17. februara 2009. godine, a da je katastar nepokretnosti za KO Oreovica potvrđen rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 9. februara 2010. godine; da su vlasnici nepokretnosti utvrđeni u skladu sa članom 69v stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, koji je bio na snazi u vreme početka izlaganja, odnosno da su kao vlasnici određena lica upisana u zemljišnoj knjizi; da su navedene činjenice utvrđene uvidom u zapisnik Komisije za izlaganje sačinjen 2. decembra 2009. godine u prisustvu podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. novembra 2010. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja prvostepenog organa, u kojoj je naveo : da su lica koja su upisana u zemljišnoj knjizi kao vlasnic i spornih nepokretnosti p reminula pre više od 50 godina i da ih on nije poznavao, kao ni njihove naslednike; da je smatrao da je upisom izvršenim 2007. godine „završio postupak prenošenja vlasništva sa pokojnog dede na sebe“ ; da se postavlja pitanje „čemu onda čitav postupak oko izrade katastra nepokretnosti, ako se kao vlasnici upisuju davno preminula lica“.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda broj 952-01-10973/2010-09 od 15. januara 2015. godine poništeno je pobijano rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. U rešenju je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni organ bio u obavezi da kompletira celokupne spise predmeta, kako bi se izvršio uvid u raspoloživu dokumentaciju i na osnovu koje bi se utvrdilo da li su pravilno preuzeti podaci iz zemljišnih knjiga.

Odlučujući u ponovnom postupku, prvostepeni organ je rešenje m od 25. februara 2015. godine ponovo odbio predmetni zahtev kao neosnovan , a u obrazloženju rešenja je naveo: da je katastar nepokretnosti za KO Oreovica potvrđen rešenjem RGZ od 9. februara 2010. godine i da su vlasnici nepokretnosti utvrđeni u skladu sa članom 69v stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, koji je bio na snazi u vreme početka izlaganja; da je prilikom izrade katastra nepokretnosti upis nosilaca prava na predmetnim parcelama izvršen preuzimanjem podataka o vlasništvu koji su upisani u zemljišnoknjižnom ulošku br. … i … za KO Oreovicu; da je pok. D. S . u katastru zemljišta bio upisan kao „revizijski posednik spornih parcela (bez isprave)“; da je podnosilac ustavne žalbe na raspravi održanoj 18. februara 2015. godine istakao da mu nije poznato kako je njegov pokojni deda stekao te parcele , ali da je on njih nasledio. Po oceni prvostepenog organa, iz navedenog proizlazi da je katastar nepokretnosti izrađen u skladu sa tada važećim propisima i da ne postoji greška na koju se poziva podnosilac u zahtevu, te nema osnova za primenu odredaba člana 137. Zakona o dr žavnom premeru i katastru. Takođe je ocenjeno da priloženo rešenje Opštinskog suda u Žabarima O. 482/07 od 19. novembra 2007. godine ne ispunjava uslove za upis iz člana 85. Zakona o državnom premeru i katastru koji se odnose na upisanog prethodnika, jer u njemu kao pravni prethodnici lica koje zahteva uknjižbu nisu navedena lica upisana kao nosioci prava na predmetnim parcelama.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. marta 2015. godine izjavio žalbu protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa, koja je odbijena rešenjem drugostepenog organa od 4. novembra 2016. godine. Drugostepeni organ je, pored ostalog, istakao da je članom 187. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru propisano da će se postupci izlaganja započeti po ranije važećem zakonu okončati po odredbama tog zakona, a da je izlaganje za KO Oreovica započeto 17. februara 2009. godine, te su kao vlasnici spornih parcela upisana lica koja su poslednja upisana u zemljišnoj knjizi.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17432/16 od 6. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog rešenja drugostepenog organa, iz razloga navedenih u tom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Žabari u predmetu broj 952-02-373/2010 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak započeo 12. oktobra 2010. godine, podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe za upis prava svojine, odnosno ispravku greške u katastru nepokretnosti i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 17432/16 od 6. decembra 2019. godine, dakle, da je trajao nešto duže od devet godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka, samo za sebe, može ukazivati na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on imao značajan materijalni interes da se u razumnom roku utvrdi da li su ispunjeni uslovi za upis prava svojine na predmetnim parcelama u njegovu korist.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka prevashodno snosi drugostepeni organ, koji je o žalbama podnosioca izjavljenim protiv rešenja prvostepenog organa odlučio četiri godine, odnosno godinu dana i pet meseci nakon isteka roka propisanog zakonom. Po nalaženju ovog suda, Upravni sud je, takođe, doprineo trajanju osporenog postupka, jer je predmetni upravni spor trajao tri godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on u periodu koji je ukupno trajao pet godina i pet meseci nije koristio tužbu zbog ćutanja administracije, kao sredstvo za ubrzanje postupka zbog nedonošenja odluke drugostepenog organa o njegovim žalb ama. Ustavni sud je, međutim, polazeći od svega navedenog, ocenio da navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu Suda o tome da je u predmetnom upravnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Osporavajući presudu Upravnog suda U. 17432/16 od 6. decembra 2019. godine, podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao: da Republički geod etski zavod nije vezan zahtevom, pa ako je smatrao da je neosnovan zahtev za uknjižbu-ispravku, mogao je da odluči o „zahtevu za upis državine“, primenom odredaba čl. 132. do 135. Zakona o državnom premeru i katastru, jer se „ceo ovaj postupak dešavao“ posle stupanja na snagu tog zakona; da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je na to ukazano i da je postupanje tog suda bilo proizvoljno; da je o žalbi protiv rešenja prvostepenog organa trebalo da odluči ministarstvo kome je podneta žalba.

Ustavni sud konstatuje da iz navedene odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije proizlazi da navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njihovu povredu ili uskraćivanje.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je postupak izlaganja za KO Oreovica započeo po odredbama Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima i da je završen po odredbama tog zakona, saglasno odredbi člana 187. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru . Iz toga sledi da je postojanje uslova za ispravku greške u smislu odredaba člana 137. Zakona o državnom premeru i katastru – za vreme čijeg važenja je podnet predmetni zahtev, trebalo ceniti prema odredbama ranije važe ćeg zakona u skladu sa kojim je u postupku izlaganja izvršen upis nosilaca prava na spornim nepokretnostima. Ustavni sud je konstatovao da je komisija za izlaganje, saglasno odredbi člana 69v stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima , za nosioca prava na nepokretnosti određivala lice koje je poslednje upisano u zemljišnoj knjizi, odnosno lice koje komisiji priloži ispravu podobnu za sticanje prava u skladu sa zakonom, na osnovu koje to pravo izvodi iz prava lica koje je poslednje upisano. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su kao nosioci prava na spornim parcelama određena lica koja su bila poslednja upisana u zemljišnoj knjizi, Ustavni sud nalazi da se bez osnova ukazuje na proizvoljnost u postupanju Upravnog suda, koji je ocenio pravilnom odluku da se odbije predmetni zahtev za ispravku upisa.

Saglasno odredbama člana 85. Zakona o državnom premeru i katastru, upisi u katastar nepokretnosti dozvoljeni su samo protiv lica koje je u trenutku prijema zahteva za upis već upisano u katastar nepokretnosti kao imalac prava u pogledu kojeg se upis zahteva ili je predbeleženo kao imalac tog prava (stav 1.), kao i protiv lica koje nije upisani prethodnik, ako se uz zahtev prilože isprave kojima se dokazuje pravni kontinuitet (stav 2.). S obzirom na to da pravni prethodnik podnosioca nije bio upisan u zemljišnim knjigama kao vlasnik spornih nepokretnosti, a da podnosilac uz predmetni zahtev nije dostavio ispravu na osnovu koje je njegov pravni prethodnik stekao te nepokretnosti od lica koja su bila upisana u zemljišnoj knjizi kao vlasnici tih nepokretnosti, Sud smatra da nije bilo osnova za traženi upis prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe. Na drugačije odlučivanje Suda ne utiče činjenica da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem o nasleđivanju nadležnog suda oglašen za zakonskog naslednika svog dede na zaostavštini koju, pored ostalog, čine sporne katastarske parcele.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je prvostepeni organ trebalo da upiše podnosioca kao držaoca spornih nepokretnosti, saglasno odredbama čl. 132. do 135. Zakona o državnom premeru i katastru, Ustavni sud je konstatovao da s e te odredbe nalaze u odeljku „Održavanje katastra nepokretnosti“, ali da su njima uređena pitanja državine stečene u smislu odredaba čl. 96, 97. i 98. tog zakona – koje se odnose na postupak osnivanja katastra nepokretnosti i postupanje organa po zahtevu lica koje je upisano kao držalac parcele, objekta ili posebnog dela objekta. Budući da je postupak osnivanja katastra nepokretnosti za KO Oreovica okončan po odredbama ranije važećeg zakona i da podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov pravni prethodnik , nije bio upisan kao držalac parcele u postupku osnivanja katastra nepokretnosti, o predmetnom zahtevu nije mog lo biti odlučivano primenom odredaba čl. 132. do 135. Zakona o državnom premeru i katastru. Stoga, po oceni ovog suda , nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je na osnovu tih odredaba podnosilac mogao biti upisan kao držalac spornih nepokretnosti, a kasnije kao nosilac prava svojine.

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke , broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i predmetu Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke , broj 39794/98, st. 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Polazeći od navedene ocene o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da podnosilac nije imao legitimno očekivanje da će u osporenom postupku biti udovoljeno njegovom zahtevu za upis, odnosno ispravku upisa prava na spornim parcelama.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosi oca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, primenom iste odredbe Zakona o Ustavnom sudu, takođe u tački 3. izreke, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, budući da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne šete.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti