Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Sud je ocenio da je dugotrajnost posledica neefikasnog postupanja sudova. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovki Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „SRB“ DOO, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „SRB“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1172/10-05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. „SRB“ DOO, Beograd, podneo je, 30. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Nebojše Vidovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1172/10-05 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2191/13 od 3. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 34. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak pravnosnažno okončan nakon osam godina; da je prva presuda ukinuta u postupku po žalbi jer je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, čime je praktično inicirano nerazumno trajanje parničnog postupka; da je drugostepeni sud u toku postupka potpuno različito cenio ispravnost utvrđenog činjeničnog stanja, iako se stanje u spisima predmeta nije promenilo; da prilikom donošenja presuda sudovi nisu uzeli u obzir izvedene dokaze u toku postupka, odnosno iskaze saslušanih svedoka, kao ni nalaz i mišljenje sudskog veštaka; da je drugostepeni sud ocenio da se žalbeni navodi podnosioca odnose na relativno bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja se ne može ispitivati u sporu male vrednosti; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud imao obavezu da utvrdi sve činjenice koje se odnose na sporni materijalno -pravni odnos, osim visine naknade „Telekom-a“ koja predstavlja predmet spora; da je drugostepeni sud u osporenoj presudi konstatovao da je činjenično stanje ispravno utvrđeno, iako je prvostepena presuda doneta na osnovu istih pismenih dokaza u spisima predmeta; da osporena presuda nije obrazložena u delu kojim je preinačena prvostepena u odnosu na troškove postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1172/10-05 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je , 25. novembra 2005. godine, Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika ŽTP-a, Beograd, radi duga, vrednost predmeta spora 10.707,64 dinara.

Trgovinski sudu Beogradu je rešenjem Iv. 15220/05 od 28. novembra 2005. godine odredio izvršenje na osnovu verodostojne isprave.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Iv. 15220/05 od 8. decembra 2005. godine stavio van snage rešenje o izvršenju, u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio je parničnom odeljenju istog suda.

U daljem toku postupka održano je osam ročišta, na kojima su spojene parnice po tužbi tužioca protiv istog tuženog P2. 4588/05 i P2. 941/06 i izveden dokaz saslušanjem svedoka, dok dva ročišta nisu održana, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4588/05 od 3. decembra 2007. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tuži oca i obavezan tuženi da tužiocu isplati ukupan iznos od 593.588,14 dinara prema pojedinačno opredeljenim iznos ima, sa zakonskom zateznom k amatom od dospelosti do isplate; stavom drugim izreke je odbijen, kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 85.776,93 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. oktobra 2005. godine do isplate ; stavom trećim izreke je ukinuto u celini rešenje o izvršenju istog suda Iv. 15220/05 od 28. novembra 2005. godine, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 97.829,53 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 2346/08 od 17. jula 2008. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P2. 4588/05 od 3. decembra 2007. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom njene izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano deset ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, veštačenjem preko sudskog veštaka elektrotehnik e i dopunskim veštačenjem, dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1172/10-05 od 5. decembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati na ime glavnog duga iznos od 96.48,57 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačnih iznosa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen , kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga počev od 20. oktobra 2005. do 21. oktobra 2005. godine. Stavom trećim izreke presude je odbijen , kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca kojim je tra žio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 583.480,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačnih iznosa do isplate, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 318.126,02 dinara. Iz obrazloženja o ve presude proizlazi: da je p redmet tužbenog zahteva potraživanje naknade zakupa voda, kao i potraživanje obračunate kamate za period docnje u plaćanju po računu broj 107; da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o izradi komunikacionog sistema od 9. oktobra 2002. godine; da je sastavni deo ugovora ponuda tužioca, po kojoj je obaveza tuženog da plati troškove započinjanja aktivnosti nakon inicijalni h troškova koje tužilac nije mogao predvideti , kao i troškove izvođenja i troškov a prema prezentiranim odabranim situacijama i specifikacijam a; da mesečne troškove tuženi plaća za svaki naredni mesec korišćenja sistema po ispostavljenom računu tužioca, koji sadrži fiksnu naknadu u javnim preduzećima kao davaocima resursa i promenljivu naknadu za protok; da je tužilac sa "Telekom Srbija" zaključio ugovor o korišćenju telekomunikacione usluge zakupa međumesnog digitalnog voda, te da se obavezao da kroz prvi račun plati na ime naknade, odnosno cene zasnivanja pretplatničnog odnosa iznos od 86.833,34 dinara prema cenovniku „Telekoma“. Prvostepeni sud je našao da je predmetni ugovor između parničnih strana raskinut po proteku roka od 30 dana od dana kada je tuženi dopisom od 19. oktobra 2005 godine obavestio tužioca da ne može da vrši dalja plaćanja po ugovoru , koji po svojoj suštini predstavlja izjavu o otkazu ugovora i da utuženi iznos od 85.776,93 dinara predstavlja cenu zakupa digitalnog voda, a koji iznos je "Telekom Srbija" fakturisao ovde tužiocu, te da je za navedeni iznos zakupa tužilac imao pravo da prefakturište tuženom u skladu sa ugovorom i ponudom, i to za period važenja ugovora. Dalje je istakao da ugovorne obaveze parničnih strana nisu ispunjene u celini, te da tužilac nije izveo sve ugovorene radove, a kako je predmetni ugovor raskinut voljom tuženog kao naručioca, tužilac je kao poslenik, u smislu čl ana 629. Zakona o obligacionim odnosima, ostvario pravo na naknadu ugovorenih troškova. Pored navedenog, prvost epeni sud je našao da je iznos mesečne fiksne naknade za kanal do Niša u iznosu do 98.000,00 dinara, preliminarno utvrđen kao cena zakupa kanala, te da tužiocu nije mogla biti dosuđena ova naknada, nezavisno od toga što je reč o minimalnoj fiksnoj naknadi. Primenom odredbe člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je tumačio ugovornu volju parničnih stranaka i zauzeo stanovište da je predmetni iznos naknade naveden kao okvirni iznos, te da tužilac nije mogao tuženom da fakturiše veći iznos zakupa voda od iznosa koji je „Telekom Srbija" fakturisao tužiocu, jer mesečna zakupnina po ovom osnovu, koju „Telekom Srbija“ naplaćuje korisnicima nije opštepoznata činjenica, a kako tužilac nije dostavio dokaz o visini mesečne pretplate za jun, jul, i avgust 2005. godine , to je našao da je tužbeni zahtev tužioca u ovom delu neosnovan.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 2191/13 od 3. oktobra 2013. godine delimično odbio žalbe i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1172/10-05 od 5. decembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi iznos od 85.776,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. oktobra 2005. godine do isplate i u stavu trećem njene izreke. Stavom drugim izreke osporene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 10.700,64 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. decembra 2005. godine do isplate , tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 373.381,50 dinara za period od 10. juna 2005. do 25. jula 2005. godine sa procesnom zakonskom zateznom kamatom počev od 25. novembra 2005. godine do isplate, a u preostalom delu, do traženog iznosa od 10.707,64 dinara, sa kamatom od 25. novembra 2005. godine , tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.641,68 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je pravilan materijalno -pravni zaključak prvostepenog suda da je predmetni ugovor između parničnih stranaka raskinut po proteku roka od 30 dana od dana upućivanja dopisa tuženog od 19. oktobra 2005. godine, koji po svojoj suštini predst avlja izjavu o otkazu ugovora; da dosuđeni iznos od 85.776,93 dinara predstavlja cenu zakupa digitalnog voda koji iznos je „Telekom Srbija“ fakturisao tužiocu, te da je navedeni iznos tužilac imao pravo da prefakturiše tuženom u skladu sa ugovorom i ponudom za period važenja ugovora; da je pravilnom primenom člana 99. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud utvrdio da je neosnovano potraživanje tužioca u iznosu od 98.000,00 dinara koje predst avlja mesečnu fiksnu naknadu za kanal do Niša. Drugostepeni sud je našao da tužiocu nije mogla biti dosuđena obračunata kamata na iznos od 10.700,64 dinara imajući u vidu odluku Ustavnog suda IUz-82/2009 od 12. jula 2012. godine, jer iz sadržine priloženog kamatnog obračuna proizlazi da je kamata obračunata konformnom metodom, te da je tužilac bio dužan da potraživanje na ime kamate opredeli opisno ili da dostavi nov obračun bez primene konformne metode, te kako nije postupio na navedeni način a iz priloženog obračuna se može utvrditi iznos glavnog duga i period obračuna, tužiocu je kamata na plaćeni dug dosuđena opisno. Pored navedenog, drugostepeni sud je preinačio i rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude imajući u vidu da je tužilac uspeo u sporu za iznos od 85.776,93 dinara.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.)

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase i da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99.) i da sve dok naručeni posao nije dovršen naručilac može raskinuti ugovor kad god hoće, ali je u tom slučaju dužan isplatiti posledniku ugovornu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio, a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju je ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostavari (član 629.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnet 25. novembra 2005. godine Trgovinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2191/13 od 3. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao sedam godina i jedanaest meseci meseci, što može uka zivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženom na ime naknade zakupa voda, kao potraživanja obračunate kamate za period plaćanja u docnji. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju radi utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud sproveo složen dokazni postupak, saslušanjem svedoka i izvođenjem dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka elektrotehničke struke, kao i dopunskim veštačenjem, što je nužno dovelo do dužeg trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika , Ustavni sud je ocenio da podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka .

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao sedam godina i 11 meseci , sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, u proseku u vremenskim intervalima od po tri meseca zakazivao ročišta i da je nakon dve godine doneo prvu presudu koja je u postupku po žalbi rešenjem drugostepenog suda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je takođe prvostepeni sud u vremenskim intervalima od po tri meseca zakazivao ročišta i nakon četiri godine i deset meseci doneo je drugu presudu koja je u postupku po žalbi potvrđena i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenoj presudi, jer dosuđeni iznos od 85.776,93 dinara predstavlja cenu zakupa digitalnog voda koju je „Telekom Srbija“ fakturisao tužiocu, a koji iznos je tužilac imao pravo da prefakturiše tuženom u skladu sa ugovorom i ponudom za period važenja ugovora. Pored navedenog, drugostepeni sud je našao da je neosnovano potraživanje tužioca za iznos od 98.000,00 dinara koj i predst avlja mesečnu fiksnu naknadu za kanal do Niša, jer mesečna zakupnina u ovom iznosu ne predstavlja opštepoznatu činjenicu u pogledu visine mesečne zakupnine koju „Telekom Srbija“ naplaćuje svojim korisnicima, za koji iznos potraživanja tužilac nije dostavio dokaze u toku postupka. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega tužiocu nije mogla biti dosuđena obračunata kamata na iznos od 10.700,64 dinara imajući u vidu Odluku Ustavnog suda IUz-82/2009 od 12. jula 2012. godine. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je, po izvršenom preboju, srazmerno uspehu stranaka u sporu, odlučio o troškovima parničnog postupka.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom utvrđenog prava iz člana 34. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno navedno ustavno pravo, jer se sadržina označenog prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporen oj presud i.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete u vidu troškova zastupanja od strane punomoćnika u ponovljenom prvostepenom postupku, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba u tom delu odbačena kao nedopuštena u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti