Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku za vraćanje na rad

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku za vraćanje na rad koji je trajao skoro 14 godina. Deo žalbe protiv rešenja o obustavi postupka je odbačen zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sazdije Vladimirova iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sazdije Vladimirova i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 647/08, a kasnije u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sazdija Vladimirov iz Niša podneo je 27. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Slobodana Markovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i zabrane diskriminacije iz člana 76. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 647/08, a kasnije u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10.

U ustavnoj žalbi je interpretiran tok izvršnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom, pri čemu je posebno istaknuto da je osporenim rešenjem kojim je obustavljen postupak izvršenja konačno odlučeno o pravu podnosioca iz izvršnog naslova – da bude vraćen na rad, pa je uskraćivanjem prava na prigovor protiv ovog rešenja njemu povređeno pravo na pravni lek.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava podnosiocu ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu Ministarstvo unutrašnjih poslova naknadi materijalnu štetu u visini razlike u starosnoj penziji, kao i nematerijalnu štetu u novčanom iznosu od 500.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je predviđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Izvršni poverilac Sazdija Vladimirov, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 10. decembra 1998. godine podneo predlog za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 760/96 od 15. maja 1997. godine, radi vraćanja izvršnog poverioca na rad kod izvršnog dužnika. Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 647/98 od 17. decembra 1998. godine odredio predloženo izvršenje.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 647/98 od 22. oktobra 1999. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju.

Izvršni dužnik je u žalbi od 14. decembra 1999. godine protiv navedenog rešenja istakao da su se nakon donošenja pravnosnažne i izvršne presude promenile okolnosti, tako što je izvršnom poveriocu prestao radni odnos, sa pravom na penziju. U odgovoru na žalbu, izvršni poverilac je naveo da su rešenja izvršnog dužnika o prestanku radnog odnosa br. 118/519/96 od 26. decembra 1996. godine i br. 53/97 od 16. januara 1997. godine, poništena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu Pro. 108/97 od 24. marta 1998. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1683/00 od 22. marta 2000. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdio prvostepeno rešenje.

Izvršni poverilac je podneskom od 8. novembra 2000. godine obavestio izvršni sud da izvršni dužnik nije postupio po rešenju o izvršenju.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisima od 23. novembra 2000. i 16. februara 2001. godine tražio od izvršnog dužnika da dostavi dokaz o tome da li je vratio izvršnog poverioca na rad.

Izvršni dužnik je podneskom od 26. februara 2001. godine obavestio izvršni sud da je u toku radni spor po tužbi izvršnog poverioca, radi poništaja rešenja izvršnog dužnika o prestanku radnog odnosa, sa pravom na penziju.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisima od 7. marta 2001, 7. febr uara 2002, 14. februara i 16. decembra 2003 , 1. juna i 16. septembra 2004. i 27. januara 2006. godine tražio od Opštinskog suda u Nišu na uvid spise predmeta P1. 108/97.

Službenom beleškom sudije od 31. januara 2006. godine traženo je da se kopira presuda Vrhovnog suda Srbije RevII. 207/02 od 10. jula 2002. godine koja se nalazi u spisima traženog predmeta. Navedenom revizijskom presudom je usvojena revizija izvršnog dužnika (tamo tuženog), te su preinačen e prvostepena i drugostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev izvršnog poverioca (tamo tužioca) kojim je traženo da se ponište kao nezakonita rešenja izvršnog dužnika o prestanku njegovog radnog odnosa br. 118/519/96 od 26. decembra 1996. godine i br. 53/97 od 16. januara 1997. godine .

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisima od 3. decembra 2007. godine, 2. marta 2009. i 10. februara 2010. godine tražio od izvršnog dužnika da se izjasni da li je postupljeno po rešenju o izvršenju.

Izvršni dužnik je podneskom od 22. februara 2010. godine obavestio izvršni sud da ne može da postupi po rešenju o izvršenju, jer je izvršnom poveriocu prestao radni odnos sa pravom na penziju.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova , postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 48312/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 14. decembra 2011. godine tražio od izvršnog poverioca da se izjasni o tome da li ostaje pri podnetom predlogu za izvršenje.

Izvršni poverilac je podneskom od 29. decembra 2011. godine obavestio izvršni sud da ostaje pri podnetom predlogu za izvršenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine obustavio izvršni postupak, u smislu člana 76. stav 1. tačka 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da je rešenjima izvršnog dužnika br. 118/519/96 od 26. decembra 1996. godine i br. 53/97 od 16. januara 1997. godine izvršnom poveriocu prestao radni odnos, sa pravom na penziju, a koja nisu poništena, što proizlazi iz presude Vrhovnog suda Srbije RevII. 207/02 od 10. jula 2002. godine. U rešenju je konstatovano da protiv tog rešenja prigovor nije dozvoljen. Osporeno rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 27. novembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 10. stav 1. Zakonom o izvršnom postupku (Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula meseca 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku do 17. septembra 2011. godine, u članu 262 . je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. ovog zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju izvršni postupak je okončan obustavom. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo period trajanja izvršnog postupka, od kada je podnet predlog za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , 10. decembra 1998. godine, do donošenje rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine, kojim je postupak izvršenja obustavljen. Dakle, izvršni postupak je trajao skoro 14 godina.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može ukazivati da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da izvršni postupak koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak, po pravilu, isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, što se odnosi i na ovaj slučaj. Ustavni sud smatra da je svojim nedelotvornim postupanjem sam sud učinio izvršni postupak složenijim.

Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac imao nesumnjiv i legitiman interes da se realizuje obaveza iz pravnosnažne i izvršne presude u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je da se novčano ili nenovčano potraživanje izvršnog poverioca izmiri efikasno i u razumnom roku.

Prema oceni Ustavnog suda, dužini trajanja predmetnog postupka doprinelo je neefikasno postupanje redovnih sudova. Ustavni sud najpre konstatatuje da osnovni cilj izvršnog postupka u kom se sprovodi izvršenje na osnovu izvršne isprave kojom je izvršni dužnik – poslodavac obavezan da izvršnog poverioca vrati na rad, jeste da se poslodavac privoli da takvu svoju obavezu samostalno izvrši. Vraćanje zaposlenog na rad ima karakter obaveze koju samo izvršni dužnik može da ispuni, a ne i nadležan (izvršni) sud putem zakonom uspostavljenih mehanizama za prinudno izvršenje. Prema tome, uloga izvršnog suda je prvenstveno da deluje represivno prema poslodavcu, tako što će ga novčano kažnjavati sve dok poslodavac ne pristane da izvršnog poverioca vrati na rad. Sud, dakle, nije ovlašćen da neposredno ili preko trećeg lica sprovede izvršnu ispravu i izvršnom poveriocu obezbedi povratak na radno mesto koje je navedeno u izvršnoj ispravi, imajući u vidu da to isključivo zavisi od stanja stvari kod poslodavca, odnosno od toga da li je poslodavac obezbedio uslove za vraćanje izvršnog poverioca na rad ili to tek treba da učini (videti Odluku Ustavnog suda Už-5056/2011 od 26. juna 2011. godine). Međutim, i u ovoj posebnoj vrsti izvršnog postupka primenjuje se načelo hitnosti, kao glavno načelo ovog postupka. Poštovanje ovog načela izvršne procedure podrazumeva obavezu suda da pravilno primenjuje procesne odredbe izvršnog postupka koje, u suštini, predstavljaju konkretizaciju navedenog načela, i to prvenstveno odredbe koje predviđaju izuzetno kratke rokove za preduzimanje pojedinih radnji u izvršnom postupku, kao i sprovođenje radnji izvršenja po službenoj dužnosti (izvršni postupak u fazi sprovođenja je pretežno oficijelan). U konkretnom slučaju to očigledno nije poštovano. Naime, izvršni sud nije u toku postupka izrekao nijednu novčanu kaznu izvršnom dužniku (odnosno do momenta donošenja presude Vrhovnog suda Srbije RevII. 207/02 od 10. jula 2002. godine, do kada je vraćanje podnosioca na ra d bilo faktički moguće). Zatim, izvršni sud je u sedam navrata, u periodu od 7. marta 2001. do 27. januara 2006. godine, dakle skoro pet godina, tražio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P1. 108/97 , i to u neprihvatljivim vremenskim intervalima (samo između prvog i drugog traženja spisa predmeta protekao je vremenski period od skoro godinu dana, zatim između drugog i trećeg traženja spisa predmeta protekao je vremenski period od deset meseci itd.). U tom vremenskom periodu sud nije sproveo nije dnu izvršnu radnju (osim što je tražio na uvid spise predmeta). Međutim, u ovoj fazi postupka odgovornost nije samo na izvršnom sudu, već i na Opštinskom sudu u Nišu kome je bilo potrebno skoro pet godina i sedam obraćanja izvršnog suda da dostavi tražene spise predmeta na uvid. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da za dužinu trajanja jednog sudskog postupka odgovornost nije samo na sudu koji sprovodi postupak, već na svim državnim organima koji učestvuju u sudskom postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj 8737/79). Dalje, izvršni sud je u periodu od 3. decembra 2007. do 10. februara 2010. godine, dakle dve godine i dva meseca, u tri navrata tražio od izvršnog dužnika da se izjasni da li je postupio po rešenju o izvršenju, takođe u neprihvatljivim vremenskim intervalima.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 647/08, a kasnije u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke ove odluke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je od Ustavnog suda, između ostalog, tražio da mu Ministarstvo unutrašnjih poslova naknadi materijalnu štetu u visini razlike u starosnoj penziji, kao i nematerijalnu štetu u novčanom iznosu od 500.000,00 dinara. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da se, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava u konkretnom sudskom postupku može ostvariti utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne ili materijalne štete. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije tražio od Ustavnog suda da mu se zbog konstatovane povrede ustavnog prava u predmetnom izvršnom postupku dosudi materijalna i nematerijalna šteta, kao vid pravičnog zadovo ljenja, već je tražio da mu Ministarstvo unutrašnjih poslova naknadi ove vidove štete, a koji zahtev se može postaviti jedino u redovnom sudskom postupku pred parničnim sudom. Ustavni sud je stoga odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke , saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Podnosilac je izjavio ustavnu žalbu i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine kojim je obustavljen izvršni postupak, u smislu člana 76. stav 1. tačka 4) Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U rešenju je konstatovano da protiv tog rešenja prigovor nije dozvoljen.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, što znači da se na ovaj način konačno odlučuje i o pravu izvršnog poverioca da realizuje svoje priznato potraživanje, u situaciji kada realizacija iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguća , to odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. Ovo ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. U vezi sa tim, osporenom odlukom o obustavi izvršnog postupka koja je doneta u formi rešenja, u suštini je konačno odlučeno o pravima radnopravne restitucije podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Primenjujući ovu ustavnu normu na postupak izvršenja, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u ovoj vrsti sudskog postupka odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvostepenog suda.

Ovakvo pravno stanovište je zauzeto u Rešenju ovoga suda Už-8166/ 2012 od 23. januara 2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 27/14).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da prigovorom u postupku izvršenja pobija osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine kojim je obustavljen izvršni postupak, iako o tome nije bio poučen od strane donosioca tog rešenja. Iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije ne proizlazi da je podnosilac iskoristio navedeni pravni lek (prigovor) za zaštitu svojih prava u tom postupku. Kako se ustavna žalba može izjaviti samo pod uslovom da su iscrpljena druga pravna sredstva u redovnom sudskom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 48312/10 od 7. novembra 2012. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, zbog čega ne sme da trpi štetne posledice, to on, saglasno članu 39. ZIO, u roku od pet radnih dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku za vraćanje na rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti